Ja sam Staša Kukić i diplomirani sam koreograf igre – reči su kojima nam se predstavila ova 22-godišnja Novosađanka. Rečenica koja deluje jednostavno i jasno, ali koja krije mnoštvo diploma, pohvala, medalja, uspeha na takmičenja. Sve to dovelo ju je do daleke Rusije, i postizanja onog što naziva svojim najvećim uspehom do sada – upisivanja Moskovskog državnog instituta kulture.
Staša Kukić je plesom počela da se bavi kada je imala tri godine. U početku je to bio sportski ples, a nakon što je godinama nizala uspehe sa svojim partnerom Ivanom Salonskim postala je deo reprezentacije Srbije.
Završila je Srednju baletsku školu, odsek za savremenu igru, paralelno sa gimnazijom Jovan Jovanović Zmaj. Kao srednjoškolka, na republičkom takmičenju baletskih škola 2016. osvojila je prvo mesto. Iste godine, rešila je da napusti rodni Novi Sad, i da polaže prijemni ispit na jednoj od najprestižnijih kulturnih obrazovnih institucija.
Trudim se da što više čitam i analiziram teme koje si vezane za Srbiju i njenu kulturu jer smatram da ima toliko toga što nažalost još nije istraženo i iskorišćeno.
“Uspela sam na prijemnom ispitu u Moskvi da pokažem komisiji da sam dostojna da budem u klasi gde su primali samo 25 studenata”, kaže Staša, koja je privukla pažnju novosadske publike fragmentom baleta u jednom činu pod nazivom Santa Maria della Salute, izvedenim nedavno u Kulturnoj stanici Eđšeg u okviru konkursa Umetnici.Sad!.
Ovaj performans inspirisan je ljubavnom pričom Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Koliko često pronalaziš inspiraciju u kulturnom i istorijskom nasleđu ovog podneblja, i na koji način to uklapaš u svoj umetnički izraz?
Trudim se da što više čitam i analiziram teme koje si vezane za Srbiju i njenu kulturu jer smatram da ima toliko toga što nažalost još nije istraženo i iskorišćeno, a nije ništa manje vredno od nekih svetskih dela koja su već odavno na sceni ili su prilazana kroz neki drugi vid umetnosti. Svoj umetnički izraz prilagođavam i gradim u odnosu na temu koju sam izabrala, i tako pokušavam da na što tačniji način prikažem svoje viđenje toga.
Završila si studije na Moskovskom državnom institutu kulture. Da li te je hvatala nostalgija tokom boravka u Moskvi, i šta ti je najviše nedostajalo iz Novog Sada?
Kada je prošao prvobitni šok od dolaska i privikavanje na novu sredinu, počela sam da osetim prve momente nostalgije. Do tada nisam nikad odlazila iz Novog Sada na tako dug period i posle par meseci sve je počelo da mi nedostaje: od dimenzija ovog grada i shvatanja da zapravo ništa nije daleko kako mi Novosađani to mislimo, pa do meni posebnih i dragih mesta, sve do lica poznatih ljudi koje sam svakodnevno sretala na ulici. Tek u tim nekim momentima shvatiš kako je privilegija kada ti se nasmeši čovek koji ti ide u susret i kada imaš milion uspomena za svaki kutak tvog grada. Naravno da je posle par godina Moskva postala moj drugi omiljeni grad u životu, ali grad u kojem sam odrasla je svakako uvek na posebnom mestu.
Jako bih volela da se zadrži ova uzlazna putanja koju Novi Sad trenutno ima kada je u pitanju razvoj kulturne scene.
Na ovogodišnjem Kaleidoskopu kulture tvoj performans Ritam prostora privukao je veliku pažnju. Odakle inspiracija za koreografiju koja opisuje radni dan u fabrici i kako se lokacija na kojoj ste nastupali uklopila u tvoj koncept?
Prvobitna ideja koja je predložena od strane umetničkog tima bila je da se sačuva ta atmosfera koja je vladala u Kineskoj četvrti kroz njenu istoriju. Istraživanjem fabrika i radionica koje su tamo postojale napravila sam selekciju radnji i međuljudskih odnosa koje želim da prikažem. Stilizacijom radnih pokreta je napravljena koreografija, a ubacivanjem dramskih delova postigao se kontrast kontinuiranog rada i pauze. Lokacija je još dodatno doprinela željenoj atmosferi jer je zbog svoje ruralnosti, a ujedno i prikrivene lepote, bila upravo savršen ambijent za izvođenje ovog performansa.
Kada ti dođu prijatelji iz inostranstva ili iz drugih gradova, na koja mesta u Novom Sadu ih vodiš?
Nakon klasičnog obilaska znamenitosti Novog Sada volim mojim gostima da pokažem stare uličice u centru i Gradiću. Smatram da u njima može mnogo bolje da se oseti atmosfera grada zbog njihove autentične lepote i značaja koji imaju sve te građevine.
U Novom Sadu ima veliki broj kulturnih dešavanja, a sve je više onih koji su posvećeni plesu. Kako biraš koja dešavanja ćeš posetiti?
Trudim se da ne biram dešavanja koja ću posetiti, već uvek pokušavm da stignem na sve. Mislim da je jako bitno da se međusobno podržavamo, a i da vidimo na čemu naše kolege rade, kao i u kom smeru se kreće umetnost u Novom Sadu.
Šta radiš kada se ne baviš plesom? Kako provodiš slobodno vreme?
Slobodno vreme volim da provodim sa porodicom i prijateljima, ili u šetnji ili jednostavno na nama dragim mestima u gradu. Kad god mi se ukaže prilika, volim da otputujem negde, a takođe jako volim da provodim vreme sa životinjama, pogotovo volonterski, ako mogu da im pomognem u nečemu.
Kako vidiš dalji razvoj kulturne scene u Novom Sadu? Koje promene bi volela da vidiš?
Jako bih volela da se zadrži ova uzlazna putanja koju Novi Sad trenutno ima kada je u pitanju razvoj kulturne scene. Mislim da je veoma bitno podsticanje umetnika, i mladih i onih sa iskustvom, da što više stvaraju i da dele to sa publikom. Podizanje svesti publike o umetnosti je veliki posao, ali mislim da ovim tempom to može da se uradi za veoma pristojan period i da će sigurno biti vidljiva i promena i napredak društva.
Na čemu trenutno radiš i kakvi su ti planovi za naredni period? Koje ciljeve bi volela da postigneš u svojoj karijeri?
Pozvana sam da budem u timu koreografa za mjuzikl Ja sam Mileva Ajnštajn u Viva Dance Academy. To je najveći projekat na kom mi se ukazala prilika da radim do sada. Pored toga, radim i na svom ličnom mini projektu koji razvijam već neko vreme. U svojoj karijeri bih volela da uspem da postavim sve teme koje mislim da su bitne i za nas, i za naše predstavljanje pred drugim zemljama. Mislim da imamo toliko toga u kulturnom nasleđu što može ili premijerno da se pokaže u nekom novom obliku, ili na novi način umetničkog izražavanja, ili da se obnovi i da se publika podseti na taj momenat, tu priču koja je možda posle toliko vremena ostala zaboravljena.
Foto: Vladimir Veličković
