Da li ste se ikada zapitali kako je to bilo živeti u dvoru? Možda je vreme aristokratije prošlo, ali o njemu svedoči oko šezdeset vojvođanskih dvoraca i letnjikovaca danas ponosno stoje kao bajkovite građevine, koje pričaju legende o plemićkim porodicama, nesrećnim ljubavima, priče o balovima i turbulentnim istorijskim i političkim previranjima na ovim prostorima. Mi vam poslednjeg vikenda u maju predlažemo da se zaputite van Novog Sada i posetite neki od dvoraca koje izdvajamo. Iako pojedini od njih nisu otvoreni za javnost, njihova lepota će vas i spolja osvojiti na prvi pogled.

Vojvodinu krasi više od 60 veličanstvenih starih dvoraca i vlastelinskih letnjikovaca, koji su nekada bili namenjeni povremenom ili stalnom boravku viših i bogatih društvenih slojeva. Neke od tih građevina su u odličnom stanju i imaju savremenu namenu, neke su u privatnom posedu, a neke su, nažalost, ruine obrasle u bršljen i korov. Ove velelepne građevine su čuvari istorije i arhitekture XVIII i XIX veka, kada su uglavnom nastale, po uzoru na evropsko plemstvo. U to vreme u ovim krajevima nastaje bogati građanski stalež i sitno plemstvo, kao i velika spahijska imanja na kojima se podižu ovakva zdanja.

Fantast

Dvorac Fantast, nedaleko od Bečeja, je monumentalno zdanje s početka XX veka. Ovo je jedan od najbolje očuvanih i najraskošnijih dvoraca Vojvodine. Pripadao je Dunđerskima, jednoj od najimućnijih porodica Austrougarske XIX veka. U njihovom vlasništvu bilo je čak sedam dvoraca. Legenda kaže da ga je izgradio Bogdan Dunđerski iz inata, da dokaže suprotno svim zlonamernicima koji su tvrdili da je bankrotirao. Dao mu je ime Fantast po svom omiljenom ždrebcu, koji je sahranjen na imanju dvorca. U dvorištu zamka nalazi se crkvica, koja služi kao grobna kapela Bogdana Dunđerskog. Mozaike u ovoj kapeli oslikao je čuveni Uroš Predić. Jedna ikona je veoma neobična. Navodno je Bogdan tražio da Bogorodica nosi lik Mare Dinjački, žene u koju je bio zaljubljen. Posle Drugog svetskog rata kapela je trebala biti pretvorena u električnu central, ali je Uroš Predić uspeo da je spase. Od starog dvorca ostali su autentični samo zidovi i vrata, dok su originalni namešaj, kristalni lusteri, umetnička dela, tepisi nestali nakon Drugog svetskog rata. Jedno vreme dvorac je bio štala za ovce, dok konačno nije renoviran i pretvoren u luksuzni hotel. Fantast se može obići samostalno ili uz pratnju vodiča. Danas se ovde nalazi ergela konja sa oko 80 grla, staza za trening galopera, ogromni park francusko-engleskog tipa, staze za šetnju, teniski tereni, tradicionalni fijaker kojim se možete provozati. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

Dvorac Stratimirović – Dunđerski

Kompleks od dva dvorca sagrađen je u Kulpinu, za porodicu Stratimirović. Manji dvorac izgrađen je krajem XVIII, a veći polovinom XIX veka. Početkom XX veka čitav kompleks kupuje Lazar Dunđerski, koji doprinosi razvoju Kulpina. Porodica Dunđerski zadržala je posed sve do nacionalizacije 1945. god. Veliki dvorac je rekonstruisan 1912. god, prema projektu arhitekte Momčila Tapavice. Čest gost bila je kraljica Marija Karađorđević, sa sinovima. Zbog očuvane arhitekture i enterijera, ovo zdanje se često koristi za snimanje domaćih filmova i serija. Oba dvorca su spomenici kulture, s tim što se u velikom dvorcu danas nalazi Poljoprivredni muzej i on je otvoren za posetioce. Pesetioci na ovom kompleksu mogu videti stilski nameštaj iz onog vremena, izložbu poljoprivrednih mašina i oruđa, objekte tradicionalne vojvođanske seoske kulture, Srpsku pravoslavnu crkvu i Slovačku evangelističku crkvu.

Sokolac

Dvorac Sokolac u Novom Bečeju, sagradio je Lazar Dunđerski, krajem XIX veka. Kasnije ga je dao u miraz svojoj ćerci Emiliji. Dvorac je projektovan u stilu klasicizma. Legenda kaže da je Lazar Dunđerski bio kockar i da je na kartama jednom izgubio celo imanje. Ponuđeno mu je da ga povrati, tako što će pucnjem iz pištolja pogoditi jabuku na glavi svoje supruge. Nanišanio je, pogodio jabuku i povratio Sokolac. Dvorac je danas u dosta lošem stanju.

Špicerov dvorac

Možda najtužniji utisak od svih dvoraca u Srbiji ostavlja legendarni Špicerov dvorac u Beočinu. On je odavno prepušten vremenu i u poodmaklom je stadijumu propadanja, pa ga stoga zovu dvorac duhova. Podignut je 1898. god, za porodicu Špicer (Spitzer), imućne Aškenazi jevrejske veleposednike. Ova porodica bila je jedan od tri suvlasnika Beočinske cementare. Autor projekta ovog dvorca je slavni budimpeštanski arhitekta Imre Štajndl, čije je najpoznatije delo zgrada mađarskog parlamenta u Budimpešti. Kombinovanjem različitih stilova arhitekture – gotika, romantika, renesansa, barok i secesija, što se jednim imenom zove eklektički stil, Špicerov dvorac je bio jedno od najlepših arhitektonskih blaga u ovom delu Evrope. Oko dvorca je bio uređen park, nazvana Špicer bašta. Početkom Drugog svetskog rata porodica Špicer se odselila u Nemačku, gde i danas žive njihovi potomci. Dvorac je nacionalizovan, nakon čega je u njemu bila smeštena biblioteka, Dom kulture, radio stanica…, sve dok na kraju nije bio napušten od svih. U Špicerovom dvorcu snimani su brojni filmovi i muzički spotovi. Najpoznatija filska ostvarenja su: “Uzavreli grad” Veljka Bulajića (1961), “Sveti Pesak” (1968) i “Doručak sa đavolom” (1971) Miroslava Antića, “Rani radovi” Želimira Žilnika (1969), “Ratnici” Brajana Hatona sa Klintom Istvudom u glavnoj ulozi (1970), “Crna mačka, beli mačor” Emira Kusturice (1998), holivudsko ostvarenje “Braća Blum” Rajana Džonsona (2008)…

Ilion 

Dvorac Ilion u Sremskim Karlovcima, o kom je već bilo reči u ovom tekstu, podignut je od 1836. do 1848. god. Ovo je ustvari jedna urbana stambena palata, koja je bila boravište Josifa Rajačića, mitropolita karlovačkog i kasnijeg patrijarha. Rajačić je kupio ovu kuću i renovirao je 1856. god, po planu arhitekte Sideka iz Beča. Iznad kolske kapije nalazi se grb Rajačića. U dvorištu je česma Patrijarhovac. Danas se ovde nalazi Gradski muzej Sremskih Karlovaca, sa etnološkom zbirkom predmeta, sobom i kuhinjom s kraja XIX veka.

Patrijaršijski dvor

Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima je dvor vladike sremskog, a do 1930. god. i patrijarha srpskog. Sagrađen je na mestu gde se nekada nalazio “Pašin konak”, odnosno prvo sedište poglavara srpske crkve, nakon prebacivanja arhiepiskopije iz Peći u Sremske Karlovce. Građen je od 1892. do 1895. god, u neorenesansnom stilu, po projektu arhitekte Vladimira Nikolića. Osnova dvora je u obliku ćiriličnog slova š. Dvorsku kapelu oslikao je Uroš Predić. Oko dvora je lepo održavana bašta. Nakon ujedinjenja Srpske pravoslavne crkve 1920. god, patrijaršijsko sedište se seli u Beograd. Dok nije sazidan novi dvor 1930. god, patrijarh je boravio u ovom dvoru u Karlovcima. U jednom delu Patrijaršijskog dvora nalazi se Riznica, koja je otvorena za javnost i u njoj se nalazi stalna postavka. U sedam odaja smeštene su dragocenosti, umetnički materijal, ikone, portreti, stare štampane knjige i vredni rukopisi. Ovaj dvor je spomenik kulture od izuzetnog značaja i u njega je dozvoljen ulaz, uz određene uslove.

Vila Stanković

Vila Radenka Stankovića, kardiologa i ministra prosvete za vreme kralja Aleksandra I, sazidana je 1930. god u Čortanovcima. Izrađena je po projektu čuvenog arhitekte Dragiše Brašovana, a po želji dr Stankovića, u stilu srpskih srednjovekovnih zamkova i po ugledu na zamkove u Lombardiji. Mesto na kome je sagrađena, još od rimskog doba se zove Zlatni breg. Jedan fragment antičkog reljefa u belom kamenu iz III veka, koji je pronađen prilikom kopanja, je ugrađen u zid ove vile. Danas je vila Stanković u nadležnosti Vlade AP Vojvodine i nije otvorena za posetioce. Od 2014. god. ovde se, svakog juna, održava internacionalni Šekspirov festival, koji posećuju renomirana pozorišta iz čitavog sveta.

Kaštel Terlei

Dvorac Zobnatica, poznat pod imenom Kaštel Terlei, smešten je na imanju Zobnatica. Ovaj dvorac potiče iz 1882. god, kada ga je izgradio spahija Đula Terlei, koji se obogatio proizvodnjom šampanjca. Kaštel je dobio ime po pletenoj torbi iz koje su se hranili konji. Naravno, Đula je, kao i Bogdan Dunđerski, bio veliki obožavalac konja. Zdanje je građeno u duhu poznog klasicizma. Na bočnoj strani krova nalazi se osmatračnica na čitavo imanje, a skriveni tunel vodi od kaštela do Zobnatičkog jezera. Kaštel je danas pretvoren u hotel i okružen velikom ergelom konja. Imanje Zobnatica je veoma lepa destinacija za porodice sa decom, jer nudi pregršt interesantnih sadržaja – ergela sa školom jahanja, hipodrom, muzej konjarstva, umetnička galerija, Zobnatičko jezero i mini zoo vrt.

Kaštel Ečka

Kaštel Ečka je prepoznatljivi crveni dvorac u malom istoimenom selu, nadomak Zrenjanina. Davne 1787. god. vlastelin Lukač Lazar je kupio zapuštenu pustaru i na njoj napravio kaštel, crkvu i naselje za svoje kmetove. Gradnja je trajala više od trideset godina. Kaštel je svečano otvoren jedne letnje večeri 1820. god, uz veličanstveni bal i bakljadu. U trodnevnom slavlju uživalo je više od trista slavnih zvanica iz Beča i Budimpešte. Kaštel je često gostio prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koji je lovio u okolini, a kasnije i kralja Aleksandra Karađorđevića. U balskoj dvorani ovog dvorca svirao je mladi Franc List. Nakon Drugog svetskog rata, vlasnici su ga zauvek napustili i emigrirali u Ameriku, a ovaj kaštel je doživo tužnu sudbinu većine sličnih zdanja. Danas je obnovljen i pretvoren u hotel u kom posetioci mogu da uživaju u lepoj prirodi, miru i videti rekad primer sačuvanog starog vodotornja u Ečki.

Kapetanovo

U sred banatske ravnice, između Zrenjanina i Vršca, kod sela Stari Lec, nalazi se neobični dvorac Kapetanovo, koji podseća na srednjovekovni dvorac. Ovaj dvorac podigao je župan Botka Bela, poreklom Poljak, davne 1904. god. Na dvorcu su uočljivi različiti arhitektonski stilovi, srednjovekovni i neogotički. Dvorac je dobio ime po njegovom poslednjem vlasniku Milanu Kapetanovu. Naime, bogati trgovac Franc Maj ga je kupio za miraz ćerki, a ona ga je udajom donela poslednjem vlasniku Milanu Kapetanovu, koji ga je zadržao u vlasništvu sve do nacionalizacije posle Drugog svetskog rata. Župan Bela je bio strastveni kockar, koji je preko noći izgubio sve što je imao. Njegova žena, čuvši da će izgubiti dvorac u kome je živela, polila se benzinom i zapalila. Legende su se isplele oko ovog događaja, pa tako jedna od njih kaže da se od tog avgusta 1938. god, na svakog svetog Iliju u jednoj od soba pojavljuje senka dugokose žene. Bilo kako bilo, ovo intrigantno zdanje neobičnog izgleda, poseduje monumentalan i neponovljiv eksterijer, koji je obnovljen i u kome je danas smešten hotel.

Autorka: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričarka

Foto: Fotografije uz dozvolu preuzete sa sajta Turistička organizacija Vojvodine; Jelena Ivanović za Visit Novi Sad