Grad koji neguje i živi kulturu, odavno je zaslužio prostor kakav je Distrikt. Sada je to mesto susreta različitih umetnosti i umetnika, mesto koje doprinosi razvoju i građenju nove publike, ali i važan deo turističke ponude. Obnova Distrikta je značajan infrastrukturni poduhvat i jedna je od najvažnijih pozitivnih posledica titule Evropske prestonice kulture, prema istraživanju nezavisnih evaluatora Univerziteta u Novom Sadu. Distrikt kao jedinstveni prostorni legat gradu, danas spaja industrijsko nasleđe grada sa umetničkom scenom, čuvajući autentičnost ovog limanskog kraja. O značaju njegove prenamene, govorila je i učesnica konferencije Legati arhitekture, Eva Risio, koja se tokom Kaleidoskopa kulture održala u Novom Sadu.
Eva Risio je predstavnica centra za kulturu La Friche la Belle de Mai iz Marseja, koja je radila na adaptaciji prostora sličnog Distriktu početkom devedesetih godina. Na ostacima stare fabrike duvana u nekadašnjoj francuskoj EPK, pre 30 godina nikao je novi kompleks, centar za kulturu, koji je Eva Risio predstavila gostujući u obnovljenom Distriktu. Ovom prilikom ona je prenela svoja iskustva i istakla značaj obnove i zaštite arhitektonskog i industrijskog nasleđa grada, ali dodala i da treba konstantno razvijati strategije za budućnost arhitekture koju želimo da ostavimo sugrađanima, ali i narednim generacijama.
Koliki je značaj adaptacije starih i dotrajalih objekata i transformacije u nova kulturna mesta, posebno kada je reč o starim fabrikama i industrijskom nasleđu?
Smatram da je izuzetno važno. Prvo kako bi se prostori koji već postoje prilagodili i obnovili. Znači, umesto da se urušava ono što nam je već dostupno, ta mesta gde se već nešto dešavalo – jer to nisu prazni prostori već mesta za koja nas vežu sećanja i bogato nasleđe – postaju prostori s kojima možemo nešto da uradimo. Naše iskustvo iz Francuske, kada je u pitanju Marsej, govori nam da kulturne i umetničke aktivnosti mogu da stvore novu sinergiju sa okolinom, kao i da morate da učinite javne prostore dostupnim ljudima iz različitih miljea, koji dolaze odavde i susreću se jedni s drugima. To sve stvara novu dinamiku i jedan je od načina kreiranja novog grada.
Da li ovakvi projekti restauriranja posetojećih objekata i njihove prenamene polako postaju novi trend u Evropi ali i svetu?
Da, definitivno. Poslednjih godina ovakva vrsta transformacije industrijskih zona u kulturna i društvena mesta postaje sve izraženija. To je ogromna i pozitivna promena na više nivoa, koja stvara osećaj zajednice i društvenog angažmana za naš grad, gde mi kao građani ponovo dolazimo u ove prostore koji su bili zatvoreni i napušteni, ponekad čak i godinama. Čuvamo ono što nam je dostupno u sopstvenoj zajednici.
Složili bismo se da je lakše izgraditi novi kompleks nego stvarati objekte na temeljima nečega što je nekada imalo potpuno drugačiju namenu. Kako vi posmatrate to, zbog čega se upuštamo u ove dugotrajne procese očuvanja?
Mislim da ne postoji samo jedan odgovor. Moje iskustvo iz La Friša govori da je proces stvaranja najvažniji. Nije jednostavno stvoriti objekat i napuniti ga umetničkim delima. Pitanje je šta želite time da postignete, kome da pokažete ta umetnička dela, u koje svrhe da ih koristite. U Francuskoj smo prolazili kroz različite javne politike, želimo da stvaramo umetnost, da je prikažemo javnosti, da je demokratizujemo i socijalizujemo. Sada menjamo prakse i okrećemo se, recimo, digitalnim praksama, gde ljudi uče samostalno, gde vide i dele stvari, grade kapacitete i stvaraju umetnost u svojim domovima. Kada investiramo u te zgrade, želimo da nas to nasleđe inspiriše. Ti prostori su nekada podzemni, razrušeni, ali to je čitava jedna estetika, jer su ti prostori specifični. Umetnici ne stvaraju u prostoru koji je potpuno čist, beo poput lista papira, već im upravo prostor daje posebnu emociju.
Koliko smo generalno osvešćeni po pitanju restauracije i zaštite, te davanja nove svrhe objektima i da li je ovaj proces naporan?
Da, nije nimalo lako, ali smatram da i lokalna vlast ima zadatak da probudi svest o važnosti ovih obnavljačkih aktivnosti u kulturnim i društvenim domenima, ali i po pitanju otvaranja novih radnih mesta, učenju novih veština, saradnje među sektorima itd. Ovakva vrsta rada postoji možda već i 30 godina ili čak i više, ali sada jasno uviđamo kako su javni, privatni i civilni sektori svesni pozitivnih promena koje se rađaju iz zajedničkog rada i obnavljanja ovakvih prostora.
Autorka: Marina Marić
Foto: Vladimir Veličković, Filip Petronijević
