Dan nakon početka proleća slavimo i svetski dan poezije, kada odajemo počast pesnicima koji su ostavili dubok trag i pečat na istoriju i kulturu našeg grada. Zavirimo u nastavku u svet poezije naših umetnika i doznajmo kakve su živote vodili novosadski pesnici.
Jovan Jovanović Zmaj
Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma, ali i dramski pisac, prevodilac i lekar, koji se bavio i uređivanjem književnih, političkih i dečijih novina. Prođete li glavnom novosadskom ulicom, u njegovom rodnom gradu, ugledaćete spomenik koji je podignut u čast ovom pesniku a nalazi se ispred Vladičanskog dvora u istoimenoj, Zmaj Jovinoj ulici.
Najveća ljubav, pored pisanja divnih pesama za decu, bila mu je Ruža Ličanin, koju je oženio 1862. godine, na Sv. Savu, godinu dana pošto su se upoznali. Tada su se svatovi pobrinuli da ceo Novi Sad ne sklopi oči tri dana i tri noći. Svojoj Ruži, koja mu je rodila petoro dece, posvetio je jednu od njegovih najlepših pesama Kaži mi, kaži, ali i druge u kojima opisuje najsrećniji period svog života. Preplavljen ljubavlju i radošću, Zmaj je napisao ljubavnu zbirku pesama Đulići, nazvavši je prema turskoj reči za ružu – đul.
Kaži mi, kaži
Kako da te zovem,
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam, –Hoću li reći:
Diko, ili: snago,
Ili ću: lane,
Ili: moje blago,
Hoću li: dušo,
Ili: moje drago, –Kaži mi kakvo
Ime da ti dam!Sve su to mila
Imena, i lepa,
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa.Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek
Tražeći lepše,
Milije i slađe, –
Dičnije ime,
Što još ne ču svet,Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.
Na veliku žalost, ova sreća bila je kratkog veka, jer je ova porodica pretrpela strašan gubitak. Naime, Zmaj i njegova Ruža su izgubili četvoro dece, koji su od bolesti preminuli, a potom ga je zauvek napustila i njegova supruga, koja je umrla usled velike boli za decom. Ostao je sam sa ćerkom Smiljkom, ali je i ona preminula sa nepune dve godine. Upravo su ga tuga i žal za svim njegovim izgubljenim ružama naveli da napiše zbirku Đulići uveoci.
Pored lirskih pesama, pisao je i satirične i političke pesme, a ostao je upamćen kao prvi pisac u srpskoj književnosti koji je stvarao poeziju za decu. Sremska Kamenica u kojoj je umro, nekada je nosila ime Zmajeva Kamenica, u njegovu čast, a danas tamo možete posetiti i njegovu kuću koja je pretvorena u Zmajev muzej, kao i videti spomenik Deca čika Jovi, koji prikazuje pesnika kako detetu pruža knjigu.
Laza Kostić
Takođe jedan od najznačajnijih novosadskih pesnika, ali i advokat i novinar koji je govorio sedam jezika, Laza Kostić rodio se u Kovilju 1841. godine. Preko puta njegove rodne kuće u ovom mestu danas se nalazi Kulturna stanica Kovilj. Iako je njegovo stvaralaštvo spadalo u epohu romantizma, bilo je drugačije i često van standarda tadašnje poezije, zbog čega su neretko govorili sa je on „skroz svoj“. Za života je strogo kritikovan, dva puta je bio u zatvoru, a tek nakon smrti proglašen je jednim od najboljih i najoriginalnijih srpskih pesnika.
Ovaj velikan ostao je upisan i u kafanskoj prošlosti Novog Sada, sa svojim pričama i brojnim anegdotama. Devojka koja se u njega zaljubila bila je 30 godina mlađa Lenka Dunđerski, ćerka njegovog prijatelja. Shvativši da i on gaji sve dublja osećanja prema njoj, a usled velike razlike u godinama i pozicije u kojoj se nalazio, odlučio je da se udalji i oženio je bogatu Julijanu Palanački. Nedugo nakon njegove svadbe, Lenka je tragično preminula, a on je, vidno potresen, počeo da piše jednu od njegovih najlepših pesama Santa Maria della Salute, kojom se oprostio od Lenke. Preminuo je 1910. godine. Svake godine početkom juna u Somboru se održava manifestacija Dani Laze Kostića.
Santa Maria della Salute (odlomak)
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!
Miroslav Mika Antić
Buntovnik i boem u duši, šarmantan i pričljiv pesnik koji je od života pravio magiju, pisac, scenarista i prevodilac. Sve to bio je Miroslav Mika Antić, koji je rođen u Mokrinu 1932. godine. Njegova poezija često se karakteriše kao sentimentalna, iskrena i emotivna, a najčešće je pisao o ljubavi, prirodi i životu, jednostavnim jezikom koji svako može da razume. Mnogi tvrde da je živeo svoju poeziju. Prvu pesmu objavio je 1948. godine kao 16-godišnjak u beogradskom časopisu Mladost, a prvu knjigu pesama Ispričano za proleća dve godine kasnije. Ipak, jedno od njegovih najistaknutijih dela je zbirka ljubavnih pesama Plavi čuperak, za tinejdžere ali i odrasle, napisana 60-ih godina prošlog veka.
Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al’ ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi. (odlomak)
Za Miroslava Antića je svaka ljubav bila prva ljubav, voleo je žene i bio zaljubljive prirode. Ženio se tri puta, a dobio šestoro dece. Za ovim fantastičnim pesnikom ostali su brojni stihovi ali i dubokoumni citati po kojima je bio poznat, a kojima će se kroz život voditi i neke nove generacije.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice. Mika Antić
Anica Savić Rebac
“Stella rossa” srpske poezije, Anica Savić Rebac (1893—1953) bila je žena koja je koračala je ispred vremena. U detinjstvu su je zvali čudom od deteta, jer je odmalena bila intelektualka izuzetnog potencijala. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa Matice srpske, Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Odrastala je uz Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Simu Matavulja i Lazu Kostića. Doktorirala je u Beogradu i radila kao jedina ženska profesorka na prestoničkom Univerzitetu. Žena pravog obrazovanja, filozof i estetičar istinske kompetencije, Anica je bila pesnikinja čije su pesme svedočanstva o nekim iskustvima i saznanjima iznad poezije. Suprug Hasan Rebac, za kog se udala 1921. godine, bio je Srbin muslimanske vere, a njihov brak šokirao je Aničinu porodicu.
Oduvek je afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije. S tim u vezi je i svoj život okončala nakon što joj se suprug ozbiljno razboleo, smatrajući da život nije vredan življenja ako izgubimo one najdraže.
Aprilsko jutro
U ovo jutro aprilsko, puno suza i tužna sunca,
Bojažljivo sam pohodila zemlju svoga proleća,
I videla sam gde cvetaju zore neizrečne
Što osvetljavaju moju mladost, videla drhtave beskraje snova
Zapaljene kao suncima cvetnim krunama sa srcem živim:
O lale od crvena kristala, perunike bele ko zvezdani velovi,
Cvetovi sunca i ljubavi, cvetovi plavi i zlatni,
Cvetovi zvezdanih beskraja,
O, kako sam tužna kad palite snova lučeve u mojoj duši!
Srebrna zvona bleda s mirisom zemlje u prvom vrenju,
Buđenje rana što ponovo tonu, u teške oblake,
Pa modre sase aprilskih vedrina
Tihe margerite u bezdanu morske trave,
I plamene kupe i grozdovi svilni
I grane jabuka u cvetu, san mi otvarahu čudne beskraje:
Nebesne staze me zavale, s obricanjem jedva podnošljive sreće.
Branko Radičević
Branko Radičević (1824—1853) je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma, uprkos veoma kratkom životu. Pisao je ljubavne i rodoljubive pesme, a kada se razboleo od tuberkuloze, počeo je da piše i tužne pesme (elegije). Visoko obrazovanje na studijama prava sticao je u Beču, ali su Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo obeležili njegovo detinjstvo, što je, očigledno, imalo velik uticaj na Brankova dela, od kojih je najpoznatije Đački rastanak. Stražilovo je upravo tako i postalo najslavnija kota srpskog pesništva. Ja se šetam, družina sa mnome, mi idemo Stražilovu tome. U podnožju, pored Stražilovačkog (Ešikovačkog) potoka, nalazi se njegov spomenik. Na ovoj skulpturi pesnik je prikazan sa lirom u ruci. Ćerka Vuka Karadžića, Mina, bila je njegova druga polovina sa kojom ga život nikada nije spojio. Ostao je žedan života, nestašluka, strasti o kojoj je pisao. Bio je prepun neostvarenih želja i ambicija. Postao je poznat pesnik koji u 29 godini umire od neizlečive bolesti, zbog koje je, nespreman da se pomiri sa sigurnom smrću, ostavio i pravo i upisao medicinu u nadi da će se izlečiti.
Bolesnikov uzdisaj
Je l’ to danak, kad mu vedla nesta?
Je l’ to sunce otkad sijat presta?
Sto l’ potmolo tako u me gledi,
Tako ladno da mi s’ srce ledi?
Je l’ to vreme sto je posustalo,
Sto s’ me mice, sto l’ se skoturalo
Kao zmija na mojim prsima?
Al’ je ladno, uh al’ mi je zima.
Kad koracam, je l’ ovo zemljica
Sto l’ soboce ko kakva grbnica?
Slusaj, slusaj, je l’ me kogod zvao?
Ona, ona- brze, sto sam stao?
Milica Stojadinović Srpkinja
Srpska heroina poznata po svojoj patriotskoj poeziji, Milica Stojadinović Srpkinja, stvarala je u periodu kada su u Evropi pesnikinje bile retkost. Rođena je u Bukovcu 1828. ili 1830. (ne zna se pouzdano), ali je izuzetno bila vezana za Frušku goru ali i Vrdnik, gde je provodila najveći deo svog života, zbog čega su je neretko zvali „Vrdnička vila”. Na Vidovdan 1912. podignut joj je spomenik kod Iriga, koji je inače prvi spomenik ženi u srpskoj kulturi.
Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje rođeno dete i nazivao je „moja kći iz Fruške“, a Milica i Vukova ćerka Mina bile su dobre prijateljice. Bila je retko obrazovana za ženu tog doba, govorila je nemački i prevodila Getea i Balzaka, a umela je i da svira gitaru. Prve radove objavila je još kao trinaestogodišnja devojčica. Glavna crta njene poezije, ali i života, bila je ljubav prema srpskom narodu. Uzor joj je bio pomenuti pesnik Branko Radičević, ali joj je pažnju privlačio i rad J. J. Zmaja. Ostala je inspiracija mnogim autorkama od početka XX veka, pa do savremene književnosti, pa ju je tako književnica i rediteljka Vida Ognjenović ovekovečila komadom Poetesa.
Kad se nebo muti
Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvtsva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim!Skriva se zemlja pod pokrov noći
dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem’ počiva:
A tajnu nebu tek net otkriva.U podne, il veče života svoga
potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!
Đorđe Balašević
Listu najznačajnijih stvaralaca novosadske poezije ne bismo mogli privesti kraju bez Panonskog mornara Đorđa Balaševića, uz čije su pesme i muziku odrastale i odrastaju brojne generacije. O stvaralaštvu i životu ovog kantautora, ali i o njegovom Novom Sadu može se neiscrpno pisati, a pored mnogih prelepih pesama koje je ostavio iza sebe, Balašević će ostati upamćen i po duhovitom stavu i mnogim simpatičnim dosetkama. Stoga ovu priču, na današnji dan poezije, završavamo pesmom o Novom Sadu.
Autorka: Marina Marić
Foto: Jelena Ivanović, Wikipedia
