Karpo Godina, jedan od najznačajnijih autora jugoslovenskog crnog talasa, uvek je pomerao granice onoga što se smelo prikazati na filmu. Njegov rad karakterišu subverzivne ideje, društvena kritika i umetnička sloboda, a film O ljubavnim veštinama je savršen primer tog pristupa. Snimljen tokom njegovog služenja vojnog roka, ovaj film nije postao propaganda kakvu je vojska JNA očekivala, već snažna kritika tadašnjih društvenih normi i vojnih struktura.
U okviru programa Najcrnji talas na sedmom Kaleidoskopu kulture, 4. i 5. oktobra u Distriktu, imaćemo priliku da pogledamo i ovo filmsko ostvarenje, a u susret nedelji vizuelne umetnosti iskoristili smo priliku da sa Karpom porazgovaramo o njegovom hrabrom poduhvatu da ga snimi. Osvrnuvši se na atmosferu tog vremena, saznali smo kakav je bio proces stvaranja ovog filma, ali i kakav je bio njegov značaj u širem kontekstu jugoslovenskog crnog talasa, koji je, uprkos kratkom trajanju, ostavio dubok trag u domaćoj i svetskoj kinematografiji.
Kada govorimo o filmu O ljubavnim veštinama, koji će novosadska publika imati priliku da pogleda 5. oktobra u Distriktu, možete li nam, na početku, ukratko približiti atmosferu u društvu i državi u godini snimanja i koji su vaši najjači utisci iz tog vremena kada ste stvarali film?
Te godine sam bio pozvan u vojsku. Pošto sam završio fakultet, imao sam mogućnost da odem u vojsku sa 27 godina, dok su drugi išli sa 20. Dakle, otišao sam prilično star. Odluku sam doneo da budem redovni vojnik u Sloveniji, ali posle pola godine, pošto su znali da se bavim kinematografijom i bili su upoznati s mojim radovima, pozvali su me iz Zastava filma, institucije koja je pravila edukativne filmove za vojsku, da napravim nešto edukativno, te sam došao u Beograd. Pre toga su znali za moj rad, koji nije uvek bio po volji vlastima, ali do tog trenutka nije bilo toliko rigorozno. Iako je Želimir Žilnik bio pozvan na saslušanje zbog filma Rani radovi, to još nije bilo tako ozbiljno. Filmovi poput mog već su imali negativne konotacije, ali tek 1972. godine je termin „crni talas“ postao zvaničan, a te iste godine smo i proterani. Film O ljubavnim veštinama napravio sam malo pre toga i uhvatio sam poslednji voz.
Kroz ovaj film provlači se tema o više hiljada slobodnih žena koje potpuno izolovano žive i rade od momaka koji u istom mestu služe vojsku i oni međusobno nemaju nikakvih kontakata. Koliko je vojnika bilo uključeno i kako je izgledalo samo snimanje?
U Zastavi sam radio kao montažer i snimatelj za tajna snimanja iz aviona, bio sam civil i nisu tada znali da sam vojnik. Kada su me pitali da li imam ideju za edukativni film, pomenuo sam članak u vojnom časopisu Front o makedonskim školama i fabrikama punim mladih žena u blizini garnizona sa 14.000 vojnika, gde zbog velikog vojnog poligona nije dolazilo do kontakta između njih. Predložio sam da napravim film o toj situaciji, što su s oduševljenjem prihvatili i dali mi odrešene ruke da odem u Makedoniju, gde sam imao priliku da komandujem tim vojnicima i da snimim film. Iskoristio sam tu priliku i, umesto scenarija koji sam predao komisiji, napravio sam svoj film s temom „pravimo ljubav, a ne rat”. Kada sam završio i prikazao film, morao sam da idem na vojni sud.
Kako je tada reagovao državni vrh, s obzirom na to da je film trebalo da glorifikuje JNA, a nije? Šta je bilo najproblematičnije?
Na Vojnom sudu, koji se nalazio u polusrušenoj zgradi (tokom NATO bombardovanja) u Sutjeskoj ulici, komisija generala me je saslušavala i pretila dugogodišnjom zatvorskom kaznom. Imao sam sreću što je dramaturg iz Zastava filma, pesnik Vuk Krnjević, čuo za moje saslušanje i ušao u poslednji trenutak u salu. Kada je pitao šta se dešava, oni su mu odgovorili da sam napravio strahovit prekršaj i da sam ih izigrao. On je tada održao fantastičan govor o umetničkoj slobodi i stvaranju, što je komisiju ostavilo bez reči. Na kraju su mi rekli: „Vojniče Karpo Godina, ovo vam je poslednji film koji ste snimili za nas”. Sutradan je naređeno da se film uništi, da od njega ne ostane ni komadić.
Da li ste prisustvovali uništavanju filma?
Nisam prisustvovao, ali sam bio uveren da su to učinili. Međutim, znate kako se kaže da „narod naš dokaze čuva”, pre nekih deset godina, dok sam slučajno s Kinotekom tražio druge filmove u Zastava filmu, pitao sam jednu stariju gospođu tamo da li zna nešto o filmu O ljubavnim veštinama. Rekla je da je baš tih dana sređivala negative i pozitive. „Da li se šalite”, rekao sam u neverici i onda je pronašla i pokazala mi pozitiv kopiju. Predložio sam da se film digitalizuje u Beču, tako da sada postoji ta kopija.
Dakle, film ipak nije uništen?
Ne, film je sačuvan, slično kao i film Sloboda ili strip od Žilnika, koji je konfiskovan, ali se kasnije pojavio u Kinoteci. Policija je uzela delove filma, tako da nije u potpunosti vraćen, ali ipak je sačuvan.
Vaš film onda nikada nije ni bio javno prikazan publici?
Ma kakvi! Odmah je bio cenzurisan i već sledećeg dana sam bio na saslušanju.
Pomenuli ste da su vam rekli da više nećete moći ništa da snimate. Sa kakvim posledicama ste se suočavali nakon tog suđenja i kazne koju ste izbegli?
Ja sam tada još najbolje i prošao od svih, jer sam dobio zabranu snimanja na deset godina, ali su zaboravili da sam i montažer i direktor fotografije. Tako sam ostao u zemlji, za razliku od Žilnika koji je morao u Nemačku, Makavejeva koji je otišao u Ameriku i Pavlovića koji je radio u Sloveniji. Naš kolega Stojanović je završio u zatvoru, a Petrović je otišao u Francusku. Ipak, uspeo sam da snimim druge projekte tokom tih deset godina, a 1980. godine sam uspeo režiram Splav meduze.
Kako iz današnje perspektive gledate na crni talas? Šta je on značio tada, a šta danas?
Termin crni talas su izmislili političari i tadašnji novinari. U stvari, to je bio talas novog jugoslovenskog filma, i bio je jedan od najlepših perioda naše kinematografije. Tada se s nestrpljenjem isčekivalo šta ćemo sledeće prikazati i na koji način ćemo pristupiti određenoj temi. Nažalost, 1972. godine je sve prekinuto, i posle toga su nastajali sasvim drugačiji filmovi.
Iako je crni talas trajao kratko, ostavio je snažan uticaj na filmsku umetnost danas. Kako vi to posmatrate?
Ti filmovi su već dugo vremena atrakcija, i za mladu generaciju to je nešto nedostižno. Njihov uticaj je neosporan, jer je to bio ogroman stepenik u filmskoj industriji.
Razgovarala: Milana Milovanov
Foto: Privatna arhiva
