Božić je deo godine kada se u vazduhu oseća posebna svečana atmosfera, a običaji su tu da bi usrećili i zbližili porodice. Donosimo vam priču o nekadašnjoj božićnoj tradiciji u Novom Sadu i Vojvdini. Vaistinu se rodi!

Božić je počeo da se slavi u Rimu u 4. veku n.e. (u izvorima je dokazana godina 336.), a označava početak promene u prirodi, završetak ciklusa koji je trajao godinu dana i početak novog vegetacionog perioda. Običajima koji su se poštovali za ovaj praznik, želelo se obezbediti dobro zdravlje ukućana i stoke, njihova zaštita, dobar rod useva, sreća i bogatstvo. Postoje razne varijacije u zavisnosti od podneblja, ali osnovni elementi proslave Božića prisutni su svuda – unošenje Badnjaka u kuću i njegovo paljenje, Badnje veče, česnica, položajnik i praznovanje tri dana.

Ko su bili vertepaši?

Uvod u doček božićnih praznika u Novom Sadu bilo je nošenje vertepa. Krajem 19. veka vertep su nosila i pravoslavna i rimokatolička deca. Vertepaši su predstavljali cara Iroda i tri mudraca Gašpara, Valtazara i Melhiora. To je obično bila grupa školske dece, obučena u belo, maskirani u starce sa bradama i krunama na glavi, opasani širokim pojasevima s mačevima, noseći “vertep”, tj. od hartije napravljenu crkvicu ili pećinu sa malim figurama, koje su predstavljale prisutna lica pri rođenju Hristovom u Vitlejemu. Vertepaši bi zalazili u kuće i, uz šaljive improvizacije, igrali scenu dolaska tri istočna cara da se poklone i darivaju mesiju, a na kraju bi pevali božićne pesme. Verovalo se da oni donose blagostanje, radost i zdravlje domaćinima koji ih ugoste i daruju orasima i  novcem.

Veliko spremanje kao uvod u Božić

Za ovaj hrišćanski praznik novosadski domaćini i domaćice pripremali su se nedeljama. Počinjalo se tzv. “velikim spremanjem kuće”, a na dan Svetog Nikole, darivala su se deca sitnim slatkišima i narandžama. Sedam dana kasnije sadilo se žito, a u sedmici pred sam Božić pekli su se sitni kolači za decu i klala se sitna i krupna stoka. U tim prošlim vremenima mnoge kuće u gradu Novom Sadu imale su dvorišta sa stokom.

Đavolje kuglice, badnjak i kićenje jelke

Dva dana pred Božić se govorilo: “Danas dan, sutra dan – prekosutra Badnji dan”. Do Badnjeg dana trebalo je završiti sve poslove u kuhinji, uključujući i pravljenje čuvene poslastice, tzv, “đavoljih kuglica”, koje nisu smele da se iznose dok ne stigne Božić, pa otuda i takav naziv. Katolički vernici su umesto badnjaka kitili jelku i to prema određenoj simbolici – na vrhu je uvek zvezda (najava Hristovog rođenja), na gornjim granama ptice (koje oglašavaju dolazak Isusov), unutar grana gljive i jagode (skriveni darovi prirode), kućice (za blagostanje doma) i jabuke (za zdravlje). Nešto kasnije su i bogate vojvođanske srpske kuće preuzele običaj kićenja jelke, pored badnjaka. Inače, ovaj običaj stigao je na prostor Vojvodine početkom 20-ih godina 19. veka.

Običaj paljenja badnjaka

Badnje veče, koje se obeležava dan pre Božića, 6 januara, naziv je dobilo po mladom hrastovom ili cerovom drvetu, badnjaku, koji se tog dana rano ujutro seče i donosi u kuću pravoslavnih vernika. Prilikom odsecanja badnjaka domaćin je okrenut ka istoku i drvo seče sa tri snažna udarca. Unošenje badnjaka u kuću je običaj svojstven samo Srbima i korene vuče iz paganskih rituala. Kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću badnjak, slamu i pečenicu. Paljenje badnjaka je opšti običaj u većini srpskih kuća u Vojvodini sve do Prvog svetskog rata, dok su postojala otvorena ognjišta. Nakon toga, badnjak se organizovano palio na gradskom ili seoskom trgu, dok se danas to obično radi u crkvenoj porti. Jednim delom badnjaka se nekada ložila vatra, a kada pregori, on se nosio u štale i torove, dok se drugi deo čuvao za položajnika, koji bi ga palio na sam dan Božića. Grejanje oko badnjaka simbolizuje zagrevanje ljubavlju prisutnih ukućana, a svetlošću vatre razgoni se mrak praznoverja, neznanja i neverovanja. Slama simbolizuje jasle u kojima je rođen Isus Hrist i njenim unošenjem u dom se unosi Božji blagoslov. Rasprostirala se po podu ispod stola i tu je stajala sve vreme Božića. Domaćica u slami sakrije slatkiše i sitne poklone, a onda deca pijuču kao pilići dok ih traže.

Neparan broj jela na stolu za Badnji dan

Za Badnji dan se priprema posna trpeza i to uglavnom riba, beli pasulj, kupus, jela od testa (rezanci s makom ili orasima) ili pita sa bundevom (ludajom), orašasti plodovi, sušeno voće, posne štrudle…. U nekim domovima je bila praksa da se priprema neparan broj jela, što je imalo mistično-religiozno i simbolično značenje. Uz večeru se palila sveća zvana “badnjača”, a već popodne na Badnji dan je paljeno kandilo, koje je stajalo u tanjiriću sa proklijalom ozelenelom pšenicom, koja je bila posađena na Svetog Nikolu.

Dobrobit za svaki mesec u godini

Na Božićno jutro pravoslavni vernici pozdravljaju se rečima “Mir Božji, Hristos se rodi!”, a otpozdravljaju rečima “Vaistinu se rodi”. Ovaj način pozdravljanja nekada se u Novom Sadu koristio sve do Bogojavljenja, 19. januara. Nakon odlaska pravoslavnih vernika na jutrenje i Liturgiju i uzimanja pričešća,  odlazilo se kući, gde se spremala bogata trpeza. Božić je dan kada se prvi put jede mrsna hrana nakon posta, koji je trajao od 28. novembra. U mnogim vojvođanskim kućama božićnu trpezu činilo je 12 vrsta različitih jela, što je predstavljalo dobrobit za svaki mesec u godini. Jedno od tih 12 jela je i česnica,u koju se stavlja novčić. Onaj ko ga pronađe biće srećan te godine i u božijoj milosti. Najvažniji deo božićne trpeze zauzimalo je božićno pečenje (pečenica), obično svinjsko ili jagnjeće. Na božićnoj trpezi stalno je bilo jela i pića i svaki posetilac, bio to član rodbine, kum ili prijatelj i poznanik koji bi došao da čestita boćićne praznike, bio je obilno počašćen. Davanje božićnih poklona bilo je ređe i samo u imućnijim novosadskim kućama i taj običaj je bio primljen od zapadnih naroda.

Koliko varnica – toliko parica

Osoba koja prva ujutro pređe kućni prag, naziva se položajnik (položenik) i to je poseban božićni gost. Položajnik je obično muška osoba koja nije iz kruga porodice i čiji dolazak se, najčešće, unapred dogovori. Položajnik je palio badnjak u kući i dok bi badnjak gorio, položajnik bi govorio: “Koliko varnica – toliko parica”, čime želi blagostanje i sreću porodici kuće u koju je došao. Postojalo je verovanje da na Božić mladići treba da poklone jabuku devojci koja im se sviđa. Ako devojka prihvati jabuku, onda će sigurno biti njegova u toku naredne godine.

Duhovit način da se deca daruju

Posle Božićnog ručka, na novosadske ulice izlazili su korinđaši – maskirana deca koja u grupama idu od kuće do kuće i pred vratima pevaju šaljive korinđaške pesme. Zauzvrat, domaćice i domaćini ih daruju kolačima, slatkišima, voćem, nekada i novcem.

“Korinđam, korinđam, daj gazda, šta imaš, ako je kolač, da čekam, ako je žarač, da begam”, “Ja sam mali Pera, ujela me kera, za nogu, za ruku – daj gazda jabuku! Ako nemaš jabuku, daj mi gazda krušku, ako nemaš krušku, razbiću ti njušku!”, “Ja sam mali korinđaš, daj mi gazda šta imaš, vina, rakije, da se Božić napije! Ako nećeš dati, ja ću Božić oterati!”, “Ja sam mala Julka, ujela me ćurka, baš za levu nogu, pa ići ne mogu. Daj mi gazda banku, ako nemaš banku, daj mi hiljadarku!”… Onima kojima deca dođu da korinđaju, ne smeju nipošto da ih puste da odu praznih ruku, inače će takvom domaćinu cela godina “naopako ići”.

Vijanje Božića

U Novom Sadu je postojao običaj da se prvi, a nekad i drugi dan Božića poslepodne “vija Božić”. To se sastojalo u tome da su momci ili mlađi oženjeni muškarci, paradirali sokacima na svečano okićenim konjima. Pri tome su priređivane prave trke, uz pucnjavu, što su ostali šetači na novosadskim ulicama sa divljenjem posmatrali. Jahači su znali svraćati u kuće rođaka ili prijatelja u kojima je bilo devojaka za udaju. Narodna tradicija govori da je cilj ovog običaja, zapravo, bilo privlačenje neudatih devojaka. Jahači su dobijali košulju ili su im preko ramena vezivali belo platno ili su za konja vezivali peškir.

Autorka: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričarka

Foto: Jelena Ivanović