Vekovima duga istorija Petrovaradinske tvrđave oduvek je bila predmet zanimanja za istoričare, ali osim zvanične tu je i ona “druga” istorija, koju nećete naći u zvaničnim knjigama i spisima, već samo u pričama meštana.
Misterije Petrovaradinske tvrđave su urbane legende koje su mnogi Novosađani slušali pred spavanje. Među njima su priče o skrivenom blagu Petrovaradina, nemanima i utvarama koje se kriju u tunelima. Šaputalo se da je u podzemlju Marija Terezija zatvarala svoje ljubavnike, ili u njima čuvala najčudnije životinje. Ima li istine u ovim mitovima i legendama?
Logika “kokošijeg bisera”
S kolena na koleno u narodu se prenosi priča da su kokošija jaja dodavana malteru pri izgradnji Petrovaradinske tvrđave, radi čvrstoće bedema. Belance jajeta jeste univerzalno vezivo u minijaturnom slikarstvu, ali istorijski izvori kažu da se zidalo vrućim krečom, peskom i ciglom – znači bez jaja. Glavni argument pobornika ove teorije jesu dugovečni i čvrsti bedemi za šta tvrde da su zaslužna upravo jaja. Ipak, mora se imati u vidu da je tvrđava građena u vreme kada nije bilo ni grama viška hrane.
U periodu intenzivne izgradnje Petrovaradinske tvrđave, bilo je angažovano preko 40 hiljada ljudi (najamna radna snaga, zatvorenici, ratni zarobljenici, vojska). Ako pretpostavimo da je za svakog čoveka u toku dana trebalo obezbediti bar tri jajeta, dobija se cifra od 120 hiljada jaja dnevno. To bi svakako bio ogroman teret za lokalno stanovništvo, a ne i jedini. Radilo se u teškim uslovima, bez hrane i lekova. Čak je u Novom Sadu postojala kletva “dabogda ti duša gradila Varadin”, upravo zbog ovih uslova.
Devet života
Verovanje da mačka ima devet života skupo je koštalo mnoge od njih. Graditelji svih vremena i delova sveta, u nameri da osiguraju dugovečnost svojh građevina, navodno su u temelje ugrađivali žive mačke. Postoji legenda da su i u zidine tvrđave ugrađivane mačke, kako bi ona bila neuništiva i kako bi imala devet života. Na velikom stepeništu koje vode ka Kuli sa satom, posetioci i danas mogu videti mačke u velikom broju.
Tunel ispod Dunava
Danski pisac Hans Kristijan Andersen 1838. godine putovao je Dunavom kroz Srbiju, i u svojim spisima tada spomenuo postojanje tajnog tunela ispod Dunava koji povezuje Petrovaradin sa Novim Sadom. O postojanju ovog tunela postoje brojne teorije, ali u istorijskim izvorima nema nikakve potvrde da išta takvo postoji ispod dunavskog dna. Na mapama ne postoji ucrtan tunel, nema ni traga da je bilo pokušaja da se napravi, ali zagovornici ovih teorija tvrde da to ne mora ništa da znači jer su pre Austrougara ovde bili Turci, Rimljani, Kelti, koji su mogli biti graditelji ovakvih tunela.
Pretpostavka o tunelu ispod moćne reke kao što je Dunav zvuči neverovatno, ali ne i nemoguće. Kao primer možemo uzeti tunel ispod Eufrata, koji je sagrađen tako što je reci skrenut tok. Nakon što je tunel sazidan, sve je ponovo vraćeno na svoje mesto. Trajanov most u Đerdapskoj klisuri izgrađen je skretanjem toka Dunava privremenom zemljanom branom. U takvom koritu, oslobođenom vode, bilo je moguće iskopati tunel dubine oko tri metra, obložiti ga glinom i ozidati.
Legenda kaže da se u tajni tunel ispod Dunava moglo ući iza oltara crkve Svetog Jurja u Petrovaradinu, i njime doći do crkvice Svetog Ivana Nepomuka na Mostobranu – Brukšancu (novosadska strana). Na Dunavskom keju, ispod Spomenika žrtvama racije, uz samu obalu, stoji i danas vidljivi ostatak Mostobrana – jedna manja kula (okruglu kameni stub sa zaobljenim vrhom). Ovaj kameni stub, izgrađen 1831, služio je za merenje vodostaja na pristaništu. To je jedini ostatak nekadašnjeg Mostobrana, koji je od 1694. bio sastavni deo Petrovaradinske tvrđave. Bilo je to utvrđenje sa bedemima i kapijama okrenuto prema gradu, a ravnom osnovom ka Dunavu. Služilo je za zaštitu mosta, a delimično i tvrđave.
Kroz tunel ispod Dunava navodno je poslednji prošao jedan austrougarski oficir 1912, i na rukama s jedne na drugu stranu preneo svoju ljubavnicu. Istovremeno se tunel počeo obrušavati, te se ljubavni par jedva izvukao živ. Kroz tunel je navodno prošao i poslednji austrijski car Karlo I sa suprugom Zitom. Pojedini starosedeoci u poznim godinama života su se kleli da postoji ovaj tunel, ali se u njihovim pričama obično prepliće stvarnost sa legendom.
Perina pećina
Perina pećina se nalazi na Popovici, na fruškogorskom brdu kraj Starih Ledinaca, nedaleko od Novog Sada. Postoje tvrdnje da se podzemnim tunelom može stići od Perine pećine sve do Petrovaradinske tvrđave. Međutim, sve ukazuje na to da je ova pećina u stvari stari zaboravljeni rudnik, koji ima oko 50 metara krivudavog podzemnog kopa. A ko je bio Pera po kojem je pećina dobila ime? Neki kažu da je on bio vlasnik rudnika, a neki kažu se radi o čoveku koji je u njemu izgubio život. Sigurno je samo da su Fruška gora i Petrovaradinska tvrđava isprepletane i neraskidivo povezane – ako ne tunelom od Tvrđave do Perine pećine, a onda svojim istorijama, značajem i nasleđem.
Bitka na Tekijama i blago u močvari
Za ovu priču moramo da se vratimo u 5. avgust 1716. kada se odigrala najveća bitka kod Petrovaradina. Turska vojska od 200 hiljada vojnika, predovđena Damad Ali-pašom, imala je zadatak da osvoji Petrovaradin i krene dalje ka severu i zapadu. Garnizon u tvrđavi je brojao oko 8.000 vojnika, a u vojnom logoru kod današnjeg Futoga bilo je stacionirano 70 hiljada vojnika, pod komandom Eugena Savojskog. Prema legendi, uoči bitke princ Eugen je usnio Majku Božiju, sa predskazanjem da će iz bitke izaći kao pobednik. Kada se tog avgustovskog jutra probudio, Eugen je imao šta da vidi – pao je sneg. Turskim vojnicima nije prijalo hladno vreme, a zanimljivo je da je baš 5. avgust dan Snežne gospe – jedini zimski svetac u letnjem periodu. U znak zahvalnosti na mestu izvojevane pobede petrovaradinski fratri izgradili su crkvu posvećenu Snežnoj Gospi – takozvana crkva na Tekijama, koja je i danas mesto okupljanja hrišćanskih vernika.
Prema nepotvrđenim izvorima Damad Ali-paša je u toku bitke izdao naredbu da se ratna blagajna i opljačkane dragocenosti natovarene u kočijama probiju uz Dunav ka Beogradu. Prema izjavama turskih zarobljenika, na početku puta kroz močvaru kočije su iščezle u živom blatu. Eugen Savojski je nakon bitke organizovao potragu za blagom, što se tragično završilo pogibijom nekoliko vojnika. Nakon toga potraga je obustavljena, a tursko blago je proglašeno za ukleto. Prema drugoj verziji, Eugen Savojski je sa užim krugom oficira i vojnika podelio blago, čime su izigrali ne samo ostatak vojske, već i samog cara Karla VI domišljatom pričom o živom blatu.
Neman iz podzemlja
Legenda o izgubljenom blagu u močvari možda bi privukla Indijanu Džonsa, ali neka druga predanja pre bi bila inspiracija za horor filmove, prvenstveno legenda o velikoj zmiji sa Petrovaradina, takozvanoj nemani Peti. Verovalo se da su nakon poraza u bici kod Tekija, Turci za osvetu krišom tokom noći u vrećama doneli mladunčad velikih gmizavaca i pustili ih da seju paniku među vojskom Eugena Savojskog. Priče o alama koje gospodare podzemljem Petrovaradinske tvrđave doživele su pravu ekspanziju početkom XX veka kada su se u narodu pojavile mnoge priče o tragedijama za koje je kriva džinovska zmija sa Petrovaradina.
Podzemne galerije
Ekipa američke emisije “Lovci na duhove” (Ghost Hunters Classic) istraživala je podzemlje Petrovaradinske tvrđave 2011, i navodno su koristeći sofisticiranu i hipersenzitivnu opremu uspeli da identifikuju neke paranormalne aktivnosti u dugim hodnicima i tunelima podzemlja.
Četvorospratno podzemlje Tvrđave intenzivno je građeno između 1764. i 1776. Ukupna dužina navodno iznosi 16 kilometara, a moguće je da je stvarna dužina mnogo veća jer se na terenu stiče utisak da je deo podzemlja građen i van okvira koji su obrađeni u dostupnim pisanim dokumentima. Za izgradnju podzemne vojne galerije bio je zadužen vojni major Alfred Šreder. Ovaj jedinstveni sistem imao je predviđene instalacije minskih polja, kao i prostorije za smeštaj vojske i oružja, a sve zarad odbrane Petrovaradinske tvrđave. Procenjivalo se da u vanrednim uslovima podzemne vojne galerije omogućuju nužni smeštaj za oko 30 hiljada ljudi. U pisanim izvorima navodi se podatak o četiri sprata podzemlja, ali istraživanja na terenu dokazuju da ipak postoji izuzetak – još jedan niži nivo. U najvećoj dubini se nalazi mnoštvo velikih gromada okamenjene zemlje, koja je verovatno trebalo da bude iznesena, ali su radovi obustavljeni.
Pričalo se da duboke vertikale i rupe kriju duhove, ljudske skelete sa okovima, ubitačne mehanizme i mistično podzemlje, povezano sa Novim Sadom i Titelskim bregom, gde je po legendi sahranjen Atila Hunski.
Blago dinastije Habzburg
Do danas je ostala upamćena legenda o skrivenom blagu Habzburških careva u podzemnim tunelima. Naime, posle poraza od Napoleona 1809. Habzburška monarhija je svoje dragocenosti smestila u najsigurniju tvrđavu carevine. Bio je tu porodični arhiv, careva riznica, državne zlatne i srebrne poluge, kao i rezerve žive neophodne za izradu municije. Blago je navodno i danas skriveno u podzemnoj galeriji, a oni koji u to veruju kao dokaz vide postojanje neobičnog podzemlja sa nepropocionalno velikim ventilacijama, što implicira postojanje nama nepoznatog dubokog podzemlja u široj okolini ispod čitavog platoa na kojem se danas nalazi novosadska Akademija umetnosti, a ranije kasarna Hornverk.
Enigma malteškog krsta
Ispod jugozapadnog dela Hornverka ka Trandžamentu nalazi se takozvani Veliki lavirint, koji ima i niži nivo, takozvane bastilione. U blizini je slepi hodnik na čijem je desnom zidu u formi reljefa načinjen malteški krst sa dva valjka. Još 70-ih godina prošlog veka ovaj jedinstveni reljef je oštećen. Glavni hodnik lavirinta popločan je opekama i spušta se dalje ka jugozapadu, a velika vlažnost i podzemni izvori doprineli su eroziji poda. Upravo ova erozija otkrila je svodove neke nepoznate građevine koja se nalazi ispod. Za ovaj tunel se pričalo da vodi ispod Dunava, mada je paralelan sa obalom i južno usmeren. Krajem 70-ih godina planirano je sistemsko istraživanje sa preciznim merenjem podzemlja Petrovaradinske tvrđave koje bi možda razotkrilo nigma malteškog krsta, ali se ove planove sprečilo potapanje dubokog podzemlja do kojeg je došlo usled havarije vodovodnih instalacija.
Bunar bez dna
U centru Novog Sada nekada je postojala Jermenska crkva, koja je srušena 60-ih godina prošlog veka zbog gradnje Bulevara Mihajla Pupina. Ispred crkve nalazio se kockasti spomenik, ispod kojeg se navodno nalazio bunar bez dna iz kojeg se račvaju tuneli. Jedan od njih vodi ka Petrovaradinskoj tvrđavi, dok ostali povezuju centar Novog Sada sa okolnim mestima. Međutim, u istorijskim spisima nema ništa što potkrpljuje ove priče. Navodi se da je prilikom rušenja Jermenske crkve taj spomenik premešten, da su ispod njega tada nađena dva ljudska kostura, a bunaru i veličanstvenim tunelima nije bilo ni traga ni glasa.
Skriveni blokovi
Kada je vodostaj Dunava veoma nizak, između Ribnjaka i priobalnih bedema Petrovaradinske tvrđave mogu se pronaći razni ostaci minulih vremena: strugači od kremena, nožići, rimski novčići, fragmenti opeka, grnčarije i keramičke lule. Uzvodno od priobalnih bedema tvrđave mogu se videte veliki kameni blokovi, u formi kocke ili kvadrata, pojedini duži od jednog metra i teški nekoliko tona. Ovi blokovi su teško dostupni, budući da se mogu videte samo pri izuzetno niskom vodostaju koji se dogodi jednom u nekoliko decenija, i to obično u zimskom periodu. Smatra se da su ovi kameni blokovi napravljeni za potrebe dunavskih šajki i luke koja je tu bile za vreme Austrougarske, dok oni najveći potiču od ostataka starog mosta Franca Josifa I. Nasuprot takvom objašnjenju, zaljubljenici u misterije govore da ovi kameni blokovi potiču iz mnogo ranijih vremena. Pretpostavlja se da su ranije bili na suvom, ali da su tokom vremena postepeno klizili niz blagu padinu dunavske obale.
Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar
Foto: Vladimir Veličković, Uroš Dožić
