Novi Sad je međunarodno poznat kao grad kulture i multikulturalnosti, a zahvaljujući grupi momaka koja osvaja titule i koju je gotovo nemoguće „skinuti“ sa sa liste najboljih u basketu 3×3, Novi Sad je poslednjih godina dobio nezvaničnu titulu prestonice ovog sporta. Stefan Stojačić (31) jedan je od najboljih svetskih basketaša, al njegova impresivna karijera na košarkaškom terenu nije jedini razlog zašto su Novosađani ponosni na njega.
Kada bi mi neko na razgovoru za posao, pa čak i uz pivo, rekao da ima tri fakultetske diplome, moj stav bi bio da taj neko verovatno nije baš u „vinkli“, najblaže rečeno.
Kako bi ukratko opisao svoj razvojni put, šta smatraš svojim najvećim uspesima i šta je ono što je na tebe najviše uticalo u tom smislu?
– Ne sviđa mi se što sa strane moja biografija deluje impresivno, tri diplome, šah, klavir, košarka, basket… Jedino ja znam koliko tu ima padova, propuštenih prilika, loših odluka, neuspeha, razočaranja, bežanja od stvarnosti, koliko postajem svestan da sam se ranije bavio formom, a ne sadržinom, mada i pored svega toga, opet ništa ne bih menjao, to je moj život. Ukratko, izgubio sam se 10 puta, svaki put bih napravio određene uspehe, ali sam nekada morao da se vratim skroz na početak da bih krenuo ponovo. Sada se osećam poprilično zadovoljno i srećno. Svojim najvećim uspehom svakako smatram to što sam postao otac, a sve drugo – svetska i evropska zlata u košarci i basketu, fakulteti, nisu uporedivi sa osećajem kada se ćerka obraduje svaki put kada me vidi. Još je mala, pa se smeje i obraduje meni, ali i svakom golubu i kučetu koji prođu ulicom, a na meni je da se trudim da tako ostane i kada poraste.
Šta je ono što te vezuje za Novi Sad i život ovde? Uzimajući u obzir tvoje široko obrazovanje i uspehe koje si ostvario u sportu, da li si nekada razmišljao o životu „preko“ i ako jesi, šta je ono što je presudilo da ostaneš?
– Rođen sam u ovom gradu, tu sam odrastao, tu sam završio školu i počeo da treniram košarku. Prošle godine mi se i dete rodilo ovde, tako da mogu slobodno reći da me sve vezuje za Novi Sad. Bilo je perioda kada sam živeo u Beogradu, igrajući za Partizan, Megu i Crvenu zvezdu, zatim u Kragujevcu, pa je usledio povratak u „moj“ klub KK Vojvodina i u Novi Sad. Bilo je tendencija da me košarkaška karijera odvede „preko“, ali to se suštinski nikada nije dogodilo. Godine 2018. moja basket ekipa je dobila poziv od CBA (Chinese Basketball Assosiation) da pređe u Kinu i pomogne njihovoj reprezentaciji da ostvari plasman na Olimpijskim igrama. Odazvali smo se ovom pozivu tako da je cela ekipa provela oko godinu dana u Šangaju. I pored toga što nas za Šangaj vežu skoro isključivo lepe uspomene, ako izuzmem povrede koje su me pratile tokom cele 2019, uvek je među svima nama preovladavala želja da se što pre vratimo u Novi Sad.
U mom slučaju inostranstvo nudi velike mogućnosti, trenutno sarađujem sa Kinom, a ujedno sam i trener reprezentacije Filipina, kojima pomažem da se što bolje pripreme za kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre. Sa basketom 3×3 svaki vikend putujemo u drugu zemlju, ali baš zbog tih velikih iskustava boravka u inostranim zemljama, vezao sam se za život u Srbiji i Novom Sadu više nego ranije.
Daleko od toga da omalovažavam svoje uspehe, ponosan sam na njih, ali isto tako znam da nisam iskoristio svoj potencijal zbog toga što sam se plašio da dam sve od sebe i ne budem dovoljno dobar. Danas sam svestan gde sam se kretao ranije, nije mi želja više da se egocentrično predstavljam u što boljem svetlu, nego da dam sve od sebe bez mnogo razmišljanja gde će me to odvesti.
Gde nalaziš motivaciju za sve čime se baviš – imaš tri fakultetske diplome, u ekipi si najboljih basketaša na svetu, igraš šah, sviraš klavir…?
– Kada bi mi neko na razgovoru za posao, pa čak i uz pivo, rekao da ima tri fakultetske diplome, moj stav bi bio da taj neko verovatno nije baš u „vinkli“, najblaže rečeno“, Često me pitaju kako sam uspeo da izguram sport i školu, a još mi je gore kada roditelji kažu svojoj deci: „Vidiš kako on može sve da postigne“, ili kada daju mene za primer. Istina je da sam u svemu bio dosta dobar i istina je da sam bio vredan, ali kada čujem Srđana Dinčića kako izgovara rečenicu: „Ja ni o čemu suštinski ne znam ništa, ja sve ovo mogu da pričam 45 minuta, znam o svemu dovoljno za pijani razgovor, a ni o čemu za treznu karijeru“, osetim potrebu da štucam. Zvučim poprilično samokritično, to i jesam. Daleko od toga da omalovažavam svoje uspehe, ponosan sam na njih, ali isto tako znam da nisam iskoristio svoj potencijal zbog toga što sam se plašio da dam sve od sebe i ne budem dovoljno dobar.
Danas sam svestan gde sam se kretao ranije, nije mi želja više da se egocentrično predstavljam u što boljem svetlu, nego da dam sve od sebe bez mnogo razmišljanja gde će me to odvesti. Moj karakter je takav da mu ne treba mnogo motivacije, imam je beskonačno, ali mi je bio potreban neko poput moje žene, da se naljuti na mene kada pomislim da bih mogao da sviram klavir, a treba da spavam da bih sutra bio odmoran za trening koji je prioritet. Sada znam samo jedno – da sam na putu na kojem ću dati sve od sebe, pa kada dođem do kraja ovog puta, a i na svakom sledećem, takmičiću se samo sa sobom.
Novi Sad je na vrhu sveta u basketu 3×3, kako vidiš činjenice da su dve najbolje ekipe upravo iz Novog Sada i da je zbog vas Novi Sad na svetskoj mapi?
– Novi Sad je grad basketa, a Liman je mesto gde se rodio. Naravno, veće zasluge za ovaj atribut imaju naše starije kolege iz ekipe Novi Sad, pre svega Dušan Domović Bulut, koji je takođe poput mene Limanac. Mi, igrači Limana, kao mlađa generacija, sada smo preuzeli kormilo na putu kojim su oni poveli i na kom je nastalo najveće rivalstvo na svetu u 3×3 basketu, Liman i Novi Sad. Sa druge strane, iako ni u koga ne upirem prstom, smatram da je košarkaška istorija Novog Sada veoma doprinela razvoju ovog buntovnog sporta u kom nema striktne hijerarhije, koji je ovde na lokalu zbog cele situacije imao prostora da dođe na mesto gde se sada nalazi.
Bavio si se košarkom u kojoj si takođe bio uspešan, a sada ovim relativno sličnim sportom. Zašto basket, zašto ne košarka?
– KK Vojvodina + FTN = Liman 3×3, ovo je jedna veoma čudna jednačina, koja čak i nema nepoznate, samo o njima često ne želi da se priča. Nakon pada u svojoj košarkaškoj karijeri, prouzrakovanog različitim faktorima, vraćam se posle sedam godina igranja u Partizanu, Megi, Zvezdi i Radničkom iz Kragujevca u KK Vojvodinu i svoj Novi Sad. Ekipa Vojvodine bila je napravljena sa velikim ambicijama, koje su i dovele do osvajanja dve uzastopne titule prvaka košarkaške lige Srbije i dva plasmana u željno očekivanu Jadransku ligu. Iz nekih razloga, odustalo se od primarnog cilja koji je bio ostvaren dve godine zaredom, a to je igranje u Jadranskoj ligi. Nakon tog poslednjeg impulsa koji sam imao prema košarci, da zaigram Jadransku ligu u svom gradu, za koju smo se izborili na impresivan način pobedivši i Partizan i Zvezdu u Novom Sadu, došlo je do konačnog razočarenja i kačenja košarkaških patika o klin. Naizgled sumanuta, ovo je bila možda i najbolja odluka u mom životu, koja me nije izvela na pravi put, ali me je otreznila. Od ranije sam poznavao profesora Iliju Kovačevića, pa sam pre upisa fakulteta i odabira smera otišao kod njega, posavetovao me je i sasvim slučajno, zbog atraktivnog naziva, odlučio sam se za mehatroniku, robotiku, preko koje sam i dobio svoj nadimak u basketu – Mr. Robot. Godine 2016. organizovano je univerzitetsko prvenstvo u basketu 3×3 u Novom Sadu. Moj fakultetski kolega, tada softveraš i bivši košarkaš, Aleksandar Ratkov, pozvao me je da igramo za fakultet. Jovan Krpež, Nemanja Tomić, Aleksandar Ratkov i Stefan Stojačić – to je tim koji je osvojio taj turnir, a zatim, u izmenjenom sastavu i univerzitetsko prvenstvo Srbije pod imenom FTN, koji će se već te godine izboriti za plasman na svetsku scenu i tako nastaje ekipa Liman.
Ovo je sport koji je za kratko vreme postao izuzetno popularan i koji je dobio novi kontekst sa profesionalnom organizacijom, a kod nas su ga proslavile ekipe „Novi Sad“ i tvoja ekipa „Liman“. Da li uočavaš da si prepoznatljiv svojim sugrađanima i da li ti to stvara određenu vrstu opterećenja?
– Basket 3×3 još nije na tom nivou da možemo reći da smo poznati, mada je u Novom Sadu celokupna situacija, gde imamo dve najbolje plasirane svetske ekipe, koje su ujedno i najveći svetski rivali, svakako doprinela da nas naši sugrađani prepoznaju.
Iako ste prvaci sveta, da li i dalje postoje neke neostvarene ambicije ili planovi za budućnost, a koji se tiču tvoje karijere?
– Osvajanje Svetskog prvenstva u basketu 2018. godine na Filipinima, svakako je bio jedan od ciljeva koje sam sebi zacrtao. Kako je basket 3×3 postao olimpijski sport i ambicije su porasle. Olimpijske igre su san svakog sportiste. Ovog puta, one su zbog cele situacije odložene za 2021. godinu. Meni je to mnogo pomoglo da budem u opticaju da se borim, i nadam se izborim, za tim reprezentacije Srbije. Kako sam 2019. godinu propustio zbog povreda, nisam bio pozvan u reprezentaciju Srbije. Ali, kao što se moglo videti na prethodnim turnirima, sada u 2020. moja noga je u potpunosti zalečena, a moja igra kao da je dodatno sazrela, što je dalo fenomenalne rezultate.
Koja su tvoja omiljena mesta u Novom Sadu – gde bi odveo svoje prijatelje koji nisu odavde, gde provodiš svoje slobodno vreme i šta preporučuješ Novosađanima kao gradsku „oazu“?
– Omiljeno mesto mi je svakako Liman, a pre svega Kej i Štrand na kojima odmalena provodim većinu slobodnih trenutaka. Navikao sam na to okruženje i emotivno se vezao za njega. Što se basketa tiče, bilo je tu nekoliko terena – popularna „Kocka“ na Limanu 4, pa Podunavlje, kako smo zvali teren gde je sada izgrađena baletska škola na Limanu 3, Đačko igralište, kao poprište starog tradicionalnog basketa i sada u skorije vreme i Enter. Enter je obnovljeni teren na Limanu 2, koji se nalazi između studentskih domova i šetališta. Mada još u rekonstrukciji, očekujemo da će zaživeti u punom sjaju sledećeg leta.
Razgovarala: Leona Pap
Foto: Vladimir Veličković
