Čitajući biografiju Miloša Stojakovića, o njemu možete steći različite utiske. Informatčar i matematičar, doktor nauka koji se profesionalno bavi igranjem frizbija, usput svira perkusije i u slobodno vreme putuje na sva mesta na svetu koja vam (ne) mogu pasti na pamet – malo je reći da se radi o svestranoj ličnosti. Znanja i iskustva Stojaković prenosi na mlade Novosađane i kolege kao redovni profesor na Departmanu za matematiku i informatiku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, gde je i šef Katedre za teorijske osnove informatike.
I dok se od jednog profesora na fakultetu očekuje da bude autoritativnog i strogog stava, naš sagovornik je duhovit i skroman, a kao i svi ljudi širokog znanja – uvek misli da se nešto novo može naučiti i uvek od sebe očekuje više. Sa Milošem smo pričali kao sa starim poznanikom o svim aktuelnim temama, sve vreme iščekujući da će ovaj mladi čovek impresivne biografije reći ili uraditi nešto neobično. Međutim, ispostavlja se da su Miloševa karijera, uspesi i nebrojena interesovanja – samo obična svakodnevnica jednog blistavog uma.
Pre svega cenim raznovrsnost, a zamara me monotonija – želim svakog dana da radim nešto što nisam radio prethodnog!
Kada neko upiše dva fakulteta paralelno, prva asocijacija bi mogla biti neodlučnost i nesigurnost mladih koji moraju da se odluče za profesiju, ali kada završi oba sa prosekom 10,00 i 9,96, dolazimo do toga da je tvoj motiv sigurno bio drugačiji?
– Matematika i informatika su naravno srodne nauke i ako se bolje upoznate sa obe, to vam daje izvesnu širinu pogleda i na jednoj i na drugoj strani. Kada sam upisivao fakultet 1995. godine, informatika je bila u zamahu, ali i dalje pomalo sa strane, tako da sam odlučio da upišem matematiku. Posle završene prve godine shvatio sam da mi dobro ide i da imam vremena da studiram oba, pa sam upisao i informatiku. Ta dva smera se na prvoj godini u određenoj meri preklapaju, tako da sam skoro automatski dospeo i na drugu godinu informatike. Posle toga sam mahom polagao duplo više ispita po godini, no sve sam uspeo da dam na vreme i na oba smera sam diplomirao u roku. Kako je to bilo vreme pre bolonjskog sistema studiranja, iako su predmeti bili obimniji i teži od ovih današnjih, nije bilo toliko parcijalnih testiranja, bodova na prisustvo i drugih sitnijih uslova, koje bih teško uspeo da ispunim na dva smera istovremeno. Ovako sam na svakom predmetu polagao pismeni i usmeni ispit i, uz pažljivu organizaciju vremena, polagao predmete jedan po jedan, čak mi je ostajalo i poprilično vremena da se odmorim i resetujem.
Kako je tekao put od doktorata na ciriškom ETH univerzitetu do redovnog profesora u svom rodnom gradu i zašto Novi Sad, a ne bilo koji drugi grad u kojem si mogao da gradiš karijeru?
– Kako mi je oduvek bilo u planu da nastavim sa radom na univerzitetu, ispred mene su posle doktorata bile dve opcije – da se zaposlim kao docent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu sa perspektivom napredovanja, ili da se opredelim za niz zaposlenja na određeno vreme (tzv. postdok, najčešće na godinu-dve) po svetskim univerzitetima na glasu, seleći se iz grada u grad, u nadi da će mi u nekom momentu biti ponuđeno stalno profesorsko mesto na univerzitetu makar pristojnog nivoa, npr. u zapadnoj Evropi ili SAD. Opredelio sam se za ovo prvo, za Novi Sad i danas mislim da je to bila dobra odluka. Da napomenem, treba imati u vidu da je dobijanje profesorskog mesta na nekom od elitnih svetskih univerziteta skoro nemoguća misija, jer je mali broj takvih mesta i retko bivaju upražnjena, a kada se to i desi, navala je ogromna i to mahom vrhunskih naučnika iz celog sveta. Stoga se na takav posao nikako ne može računati, već u najboljem slučaju na profesuru na univerzitetu srednjeg nivoa, često u manjem gradu, gde ambijent za život i rad, bar sa moje tačke gledišta, i nije mnogo bolji od novosadskog.
Na takmičenjima si aktivan od osnovne škole, sigurno ima nebrojeno nagrada i priznanja koje si dobio do sada, između ostalog i nagradu Dr Zoran Đinđić za najboljeg mladog naučnika, pre 12 godina. Da li postoji neko priznanje koje ti je posebno drago i koliko takve stvari mogu da pomognu u karijeri?
– Verovatno najdraže priznanje iz vremena osnovne škole, a svakako i prva ozbiljna nagrada koju sam dobio, jeste prvo mesto u matematici u Jugoslaviji na Saveznom takmičenju za 7. razred osnovne škole, održanom kod Splita 1990. godine. U to vreme, za decu ispod 7. razreda nisu postojali viši rangovi takmičenja, tako da je to zapravo bila prva prilika da prođem dalje od gradskog nivoa. Iako sam se dosta lako kvalifikovao za savezno takmičenje, nisam očekivao da ću biti prvi, ipak je tu bilo pametne dece iz cele zemlje. Kada sam saznao da jedini imam maksimalnih 100 poena, bio sam istovremeno i jako srećan i iznenađen.
Bavio si se i mnogim (neobičnim) sportovima – planinskim biciklizmom, badmintonom, jedno vreme si profesionalno igrao skvoš, a osnivač si i prvog novosadskog ultimate frizbi kluba Air Đewrek. Da li je ovo neobično ime za tim bila tvoja ideja? Da li je sport za tebe hobi ili više od toga?
– Sport definitivno zauzima jedno od centralnih mesta u mom životu, gledam da u nedelju dana sebi organizujem bar tri treninga. Pritom uvek u planu imam raznovrsne sportove, kako popularne (poput basketa, fudbala, odbojke, trčanja), tako i one manje poznate široj javnosti i sve to rotiram zavisno od okolnosti – vremenskih uslova, raspoloživosti potencijalnih saigrača, a i stanja organizma i eventualnih povreda. Sa ultimate frizbijem sam se prvi put susreo 2002. godine dok sam živeo u Cirihu i odmah sam ga zavoleo. S obzirom da je za igru potreban samo frizbi (oficijelnih dimenzija, težak 175g, puno više od običnih frizbija) i travnati teren, nije mi bilo teško da u Novom Sadu pokrenem najpre redovno igranje ultimate frizbija sa prijateljima, a nedugo potom i da oformimo tim. Ime kluba Air Đewrek je nastalo kao igra reči inspirisana poznatim brendom Air Jordan – crveni krug na logotipu stilski podseća na đevrek, a on je okrugao baš kao i frizbi, koji opet leti kroz vazduh i tako nekako dođosmo i do imena.
Pored svega, baviš se i amaterskom fotografijom i vodiš Fejsbuk stranicu namenjenu starim fotografijama Novog Sada, ali sviraš i perkusije i nastupaš sa Sambansom. Kada se saberu sva tvoja interesovanja, kako bi sebe opisao u jednoj reči /rečenici? Naučnik, matematičar, informatičar, profesor…?
– Ništa od navedenog, možda najpre svestrana osoba. Zanima me puno stvari iz raznih životnih sfera, ali nemam primarno interesovanje koje mi je važnije od svega ostalog. Pre svega cenim raznovrsnost, a zamara me monotonija – želim svakog dana da radim nešto što nisam radio prethodnog!
Uzimajući u obzir da si profesor na fakultetu, da li postoje razlike u motivaciji kod mladih za ono čime se bave u odnosu na vreme kada si ti bio student, posebno zato što je informatika u ekspanziji i mnogi se odlučuju za nju zbog relativno sigurnog posla koji ih čeka posle?
– Za početak, ja sam utiska da priče tipa „ala je nekad bilo… a danas je potpuno drugačije“ dobrim delom nastaju kao plod distorzije sećanja i često su preuveličane. Naravno, naše društvo je u poslednjih 30 godina prešlo dug put od jugoslovenskog socijalizma do ovog današnjeg kvazikapitalizma, a narod je, poštujući zakon inercije, stavovima ostao pomalo zakopan u prošlosti, pa ne treba da čudi to što su mnogi još u potrazi za optimalnom strategijom. Kod studenata se i dalje da videti onaj stari, dobri, a danas potpuno prevaziđeni pristup: „samo da ti sine dobieš diplomu, pa ćemo te zaposliti negde“. A, poslodavci već dugo žele sposobnog i obučenog radnika i neće zaposliti neznalicu na osnovu diplome. Zato je bitno da se za vreme studija zapravo nešto nauči i studenti to konačno shvataju. Što se konkretno informatike tiče, ponuda poslova u Srbiji, a posebno u Novom Sadu, više je nego dobra i to je, sa usponima i padovima, već decenijama tako. Zato ne treba da čudi ni veliko interesovanje za ovo usmerenje.
Kada imaš slobodnog vremena, gde se opuštaš i gde u Novom Sadu provodiš vreme sa svojim prijateljima?
– Volim da vreme provodim u društvu, a ako se druženje suplementira ukusnom hranom, tim bolje. Preferiram kućni ambijent, naravno uz pretpostavku da domaćin lepo kuva, no cenim i odlaske u restorane, ali samo sa valjanim razlogom – ako u ponudi ima nešto vredno odlaska. U poslednjih nekoliko godina redovno idem i na razne kvizove koji se organizuju u pabovima, sviđa mi se kontrastna kombinacija opuštajućeg kafanskog ambijenta i napete provere znanja. Danas takvih kvizova ima dosta, a moje društvo i ja najviše volimo one koje organizuje Nikola Kostić, poznatiji kao Li Men, koji po našem mišljenju, i u ovoj pomalo nestandardnoj formi javnog nastupa, demonstrira svoj nesporan talenat.
Interesuje me mnoštvo stvari iz raznih oblasti, spisak je praktično beskonačan! Bez obzira koliko znanja imate, ono se uvek da proširiti i produbiti i uvek ima nešto što još niste videili.
Koje događaje i manifestacije u Novom Sadu (zabavne, kulturne, sportske….) ne propuštaš?
– Rado pohodim muzičke nastupe svih vrsta, od klasične muzike, za koju u Novom Sadu pre svega možemo da zahvalimo Muzičkoj omladini Novog Sada, pa do svirki bendova u širokom spektru lokala, organizacija i prostora, koji već dugi niz godina upotpunjuju bogatu novosadsku garažnu scenu – CK13, Dom b-612, Bulevar Books, KC LAB, KCNS i drugi. Kineska četvrt je do zatvaranja zbog renoviranja bila centar zbivanja tog tipa, iskreno se nadam da će i po otvaranju sređeni objekti sačuvati svoju namenu.
Obišao si preko 50 zemalja. Kada bi morao da izdvojiš jednu kojoj bi se uvek vratio koja bi to bila i zašto?
– Za početak, nema zemlje u koju ne bih želeo da otputujem bez obzira da li sam tamo bio ili ne. Putovanja su super, prija mi promena ambijenta i volim da posmatram drugačije okruženje na raznim nivoima – novi urbani prostor, priroda i pejzaži, lokalna hrana, arhitektura, način na koji ljudi žive i tako dalje. Što se tiče omiljenih zemalja, prva na spisku je svakako Švajcarska i posebno Cirih, u kojem sam živeo četiri godine, do 2005. godine. Rado se tamo vraćam, svake godine makar jednom. O prelepim alpskim predelima ne treba trošiti reči, a sam grad ne doživljavam kao inostranstvo, nego kao drugu kuću. A ako razmislim o tome šta me je najviše impresioniralo, na pamet mi padaju Svalbard, Iguasu vodopadi, Indija na svim aspektima, Veliki Kavkaz, džungle Laosa, Esfahan u Iranu i Island.
Da li ipak postoji nešto čime se do sada nisi bavio a želeo bi, da li postoji neka naučna oblast, nešto iz sveta umetnosti ili bilo šta drugo što nisi istražio, a želeo bi?
– Kako da ne, interesuje me mnoštvo stvari iz raznih oblasti, spisak je praktično beskonačan! Bez obzira koliko znanja imate, ono se uvek da proširiti i produbiti i uvek ima nešto što još niste videili. U današnje vreme sve je to nadohvat ruke – zanimljiva i lepo osmišljena predavanja i edukativni videi na YouTube-u, podkasti, interaktivni sadržaji, onlajn kursevi i tome slično, tako da svaku priliku koristim da pogledam i naučim nešto novo.
Razgovarala: Leona Pap
Foto: Vladimir Veličković
Kako je tekao put od doktorata na ciriškom ETH univerzitetu do redovnog profesora u svom rodnom gradu i zašto Novi Sad, a ne bilo koji drugi grad u kojem si mogao da gradiš karijeru?
– Kako mi je oduvek bilo u planu da nastavim sa radom na univerzitetu, ispred mene su posle doktorata bile dve opcije – da se zaposlim kao docent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu sa perspektivom napredovanja, ili da se opredelim za niz zaposlenja na određeno vreme (tzv. postdok, najčešće na godinu-dve) po svetskim univerzitetima na glasu, seleći se iz grada u grad, u nadi da će mi u nekom momentu biti ponuđeno stalno profesorsko mesto na univerzitetu makar pristojnog nivoa, npr. u zapadnoj Evropi ili SAD. Opredelio sam se za ovo prvo, za Novi Sad i danas mislim da je to bila dobra odluka. Da napomenem, treba imati u vidu da je dobijanje profesorskog mesta na nekom od elitnih svetskih univerziteta skoro nemoguća misija, jer je mali broj takvih mesta i retko bivaju upražnjena, a kada se to i desi, navala je ogromna i to mahom vrhunskih naučnika iz celog sveta. Stoga se na takav posao nikako ne može računati, već u najboljem slučaju na profesuru na univerzitetu srednjeg nivoa, često u manjem gradu, gde ambijent za život i rad, bar sa moje tačke gledišta, i nije mnogo bolji od novosadskog.
Na takmičenjima si aktivan od osnovne škole, sigurno ima nebrojeno nagrada i priznanja koje si dobio do sada, između ostalog i nagradu Dr Zoran Đinđić za najboljeg mladog naučnika, pre 12 godina. Da li postoji neko priznanje koje ti je posebno drago i koliko takve stvari mogu da pomognu u karijeri?
– Verovatno najdraže priznanje iz vremena osnovne škole, a svakako i prva ozbiljna nagrada koju sam dobio, jeste prvo mesto u matematici u Jugoslaviji na Saveznom takmičenju za 7. razred osnovne škole, održanom kod Splita 1990. godine. U to vreme, za decu ispod 7. razreda nisu postojali viši rangovi takmičenja, tako da je to zapravo bila prva prilika da prođem dalje od gradskog nivoa. Iako sam se dosta lako kvalifikovao za savezno takmičenje, nisam očekivao da ću biti prvi, ipak je tu bilo pametne dece iz cele zemlje. Kada sam saznao da jedini imam maksimalnih 100 poena, bio sam istovremeno i jako srećan i iznenađen.
Bavio si se i mnogim (neobičnim) sportovima – planinskim biciklizmom, badmintonom, jedno vreme si profesionalno igrao skvoš, a osnivač si i prvog novosadskog ultimate frizbi kluba Air Đewrek. Da li je ovo neobično ime za tim bila tvoja ideja? Da li je sport za tebe hobi ili više od toga?
– Sport definitivno zauzima jedno od centralnih mesta u mom životu, gledam da u nedelju dana sebi organizujem bar tri treninga. Pritom uvek u planu imam raznovrsne sportove, kako popularne (poput basketa, fudbala, odbojke, trčanja), tako i one manje poznate široj javnosti i sve to rotiram zavisno od okolnosti – vremenskih uslova, raspoloživosti potencijalnih saigrača, a i stanja organizma i eventualnih povreda. Sa ultimate frizbijem sam se prvi put susreo 2002. godine dok sam živeo u Cirihu i odmah sam ga zavoleo. S obzirom da je za igru potreban samo frizbi (oficijelnih dimenzija, težak 175g, puno više od običnih frizbija) i travnati teren, nije mi bilo teško da u Novom Sadu pokrenem najpre redovno igranje ultimate frizbija sa prijateljima, a nedugo potom i da oformimo tim. Ime kluba Air Đewrek je nastalo kao igra reči inspirisana poznatim brendom Air Jordan – crveni krug na logotipu stilski podseća na đevrek, a on je okrugao baš kao i frizbi, koji opet leti kroz vazduh i tako nekako dođosmo i do imena.
Pored svega, baviš se i amaterskom fotografijom i vodiš Fejsbuk stranicu namenjenu starim fotografijama Novog Sada, ali sviraš i perkusije i nastupaš sa Sambansom. Kada se saberu sva tvoja interesovanja, kako bi sebe opisao u jednoj reči /rečenici? Naučnik, matematičar, informatičar, profesor…?
– Ništa od navedenog, možda najpre svestrana osoba. Zanima me puno stvari iz raznih životnih sfera, ali nemam primarno interesovanje koje mi je važnije od svega ostalog. Pre svega cenim raznovrsnost, a zamara me monotonija – želim svakog dana da radim nešto što nisam radio prethodnog!
Uzimajući u obzir da si profesor na fakultetu, da li postoje razlike u motivaciji kod mladih za ono čime se bave u odnosu na vreme kada si ti bio student, posebno zato što je informatika u ekspanziji i mnogi se odlučuju za nju zbog relativno sigurnog posla koji ih čeka posle?
– Za početak, ja sam utiska da priče tipa „ala je nekad bilo… a danas je potpuno drugačije“ dobrim delom nastaju kao plod distorzije sećanja i često su preuveličane. Naravno, naše društvo je u poslednjih 30 godina prešlo dug put od jugoslovenskog socijalizma do ovog današnjeg kvazikapitalizma, a narod je, poštujući zakon inercije, stavovima ostao pomalo zakopan u prošlosti, pa ne treba da čudi to što su mnogi još u potrazi za optimalnom strategijom. Kod studenata se i dalje da videti onaj stari, dobri, a danas potpuno prevaziđeni pristup: „samo da ti sine dobieš diplomu, pa ćemo te zaposliti negde“. A, poslodavci već dugo žele sposobnog i obučenog radnika i neće zaposliti neznalicu na osnovu diplome. Zato je bitno da se za vreme studija zapravo nešto nauči i studenti to konačno shvataju. Što se konkretno informatike tiče, ponuda poslova u Srbiji, a posebno u Novom Sadu, više je nego dobra i to je, sa usponima i padovima, već decenijama tako. Zato ne treba da čudi ni veliko interesovanje za ovo usmerenje.
Kada imaš slobodnog vremena, gde se opuštaš i gde u Novom Sadu provodiš vreme sa svojim prijateljima?
– Volim da vreme provodim u društvu, a ako se druženje suplementira ukusnom hranom, tim bolje. Preferiram kućni ambijent, naravno uz pretpostavku da domaćin lepo kuva, no cenim i odlaske u restorane, ali samo sa valjanim razlogom – ako u ponudi ima nešto vredno odlaska. U poslednjih nekoliko godina redovno idem i na razne kvizove koji se organizuju u pabovima, sviđa mi se kontrastna kombinacija opuštajućeg kafanskog ambijenta i napete provere znanja. Danas takvih kvizova ima dosta, a moje društvo i ja najviše volimo one koje organizuje Nikola Kostić, poznatiji kao Li Men, koji po našem mišljenju, i u ovoj pomalo nestandardnoj formi javnog nastupa, demonstrira svoj nesporan talenat.
Interesuje me mnoštvo stvari iz raznih oblasti, spisak je praktično beskonačan! Bez obzira koliko znanja imate, ono se uvek da proširiti i produbiti i uvek ima nešto što još niste videili.
Koje događaje i manifestacije u Novom Sadu (zabavne, kulturne, sportske….) ne propuštaš?
– Rado pohodim muzičke nastupe svih vrsta, od klasične muzike, za koju u Novom Sadu pre svega možemo da zahvalimo Muzičkoj omladini Novog Sada, pa do svirki bendova u širokom spektru lokala, organizacija i prostora, koji već dugi niz godina upotpunjuju bogatu novosadsku garažnu scenu – CK13, Dom b-612, Bulevar Books, KC LAB, KCNS i drugi. Kineska četvrt je do zatvaranja zbog renoviranja bila centar zbivanja tog tipa, iskreno se nadam da će i po otvaranju sređeni objekti sačuvati svoju namenu.
Obišao si preko 50 zemalja. Kada bi morao da izdvojiš jednu kojoj bi se uvek vratio koja bi to bila i zašto?
– Za početak, nema zemlje u koju ne bih želeo da otputujem bez obzira da li sam tamo bio ili ne. Putovanja su super, prija mi promena ambijenta i volim da posmatram drugačije okruženje na raznim nivoima – novi urbani prostor, priroda i pejzaži, lokalna hrana, arhitektura, način na koji ljudi žive i tako dalje. Što se tiče omiljenih zemalja, prva na spisku je svakako Švajcarska i posebno Cirih, u kojem sam živeo četiri godine, do 2005. godine. Rado se tamo vraćam, svake godine makar jednom. O prelepim alpskim predelima ne treba trošiti reči, a sam grad ne doživljavam kao inostranstvo, nego kao drugu kuću. A ako razmislim o tome šta me je najviše impresioniralo, na pamet mi padaju Svalbard, Iguasu vodopadi, Indija na svim aspektima, Veliki Kavkaz, džungle Laosa, Esfahan u Iranu i Island.
Da li ipak postoji nešto čime se do sada nisi bavio a želeo bi, da li postoji neka naučna oblast, nešto iz sveta umetnosti ili bilo šta drugo što nisi istražio, a želeo bi?
– Kako da ne, interesuje me mnoštvo stvari iz raznih oblasti, spisak je praktično beskonačan! Bez obzira koliko znanja imate, ono se uvek da proširiti i produbiti i uvek ima nešto što još niste videili. U današnje vreme sve je to nadohvat ruke – zanimljiva i lepo osmišljena predavanja i edukativni videi na YouTube-u, podkasti, interaktivni sadržaji, onlajn kursevi i tome slično, tako da svaku priliku koristim da pogledam i naučim nešto novo.
Razgovarala: Leona Pap
Foto: Vladimir Veličković
