Novi Sad je dom najstarijeg profesionalnog srpskog teatra, jednog od najznačajnijih pozorišnih festivala u zemlji i grad u kojem su radili i stvarali brojni filmski umetnici, a čini se da su poslednjih godina lokalnu filmsku i pozorišnu scenu osvežili mladi stvaraoci. Među njima je i 27-godišnja filmska i pozorišna rediteljka Ivana Janošev.
Sa Ivanom smo razgovarali u Novosadskom pozorištu, gde trenutno radi na predstavi Pod istim krovom, čija premijera se očekuje početkom sledeće godine. Njena predstava Pojačalo i gitara, nastala prema pripoveci Slobodana Tišme, a rađena u Srpskom narodnom pozorištu kao deo Novosadskog omnibusa, uskoro bi trebalo da se vrati na repertoar, pošto je pandemija stopirala izvođenje posle samo dva igranja. Istovremeno, Ivana radi i na svom prvom dugometražnom igranom filmu.
Često se za velike umetnike kaže da su odmalena znali čime će se baviti i šta će biti kad porastu. Da li je to slučaj i kod tebe? Kada si shvatila da bi želela da se posvetiš filmu i pozorištu?
Ne mogu da se pohvalim takvom odlučnošću. Mislim da se ideja o tome javila u srednjoj školi, tada sam gledala mnogo filmova i oni su mi na neki način pomogli da prebrodim pubertetske dane. Išla sam u Karlovačku gimnaziju, gde je bilo još mnogo dece koju je zanimala umetnost i film, pa smo se skupljali i razgovarali o filmovima, o onome što smo čitali i tu mi se negde javila ideja da bih volela i ja time da se bavim.
Nedavno si u Kulturnoj stanici Eđšeg održala radionicu dokumentarnog filma, u sklopu projekta Mrtvi kapital, što je i naziv tvog prvog dokumentarnog filma. Šta je ono što su polaznici radionica iz tvog filma mogli da nauče o stvaranju dokumentarca, a šta je ono što si ti naučlila iz tih radionica, što bi eventualno volela da primeniš u svojim narednim filmovima?
Ideja za taj projekat bila je da kratki studentski dokumentarac uzmemo kao šlagvort za razgovor o tome kako je za snimanje dokumentarnog filma najviše potrebna ideja, potreba da se ispriča neka priča i da će se onda uslovi za relizaciju već nekako ostvariti. Taj film je sniman bez budžeta, sa nimalo filmskog iskustva, ali i dalje ljudi lepo reaguju na njega. Zato što je iskren. To je ono što učim iznova i iznova. Film na kojem trenutno radim je dugometražni dokumentarni film koji je moja lična ispovest: moj pas Karlito i ja smo glavni akteri, tako da mislim da je jasno da je introspekcija i iskrenost evidentna u smislu onoga što mi je vodilja u radu.
Novosadskoj pozorišnoj publici možda si najpoznatija po predstavi Sladoled koju si režirala, za koju kažu da je jedna od odnih predstava na koje ljudi odlaze da ih pogledaju više puta i koja svaki put izazove i suze i smeh. Šta je po tvom mišljenju to što u tvojim radovima izaziva takve emocije kod ljudi i što ih tera da im se vraćaju?
Tu predstavu sam radila dok sam još bila na studijama. Ne bih pripisala svom umeću to što joj se ljudi vraćaju i to što im uvek izazove emocije. Razlog je sama tema predstave, koja je svevremena i publici vrlo bliska, a to je odnos majke i ćerke. Na tu predstavu dolaze majke, ćerke, bake zajedno i isplaču se i ismeju se jer se neminovno poistovete sa likovima. Ono što je jednako važno je i gluma Kristine Savkov i Bojane Milanović, koje svaki put pristupaju toj predstavi sa mnogo ljubavi i iskrenosti na sceni, i ne dozvoljavaju materijalu da se pojeftini, nego ga oplemenjuju svojom tačnom igrom.
Režirala si dokumentarne i igrane filmove, pozorišne predstave, kao i televizijske emisije među kojima je i popularni Dnevnjak. Da li si svesno želela da se oprobaš u svim tim različitim formatima ili je to nešto što je došlo neplanski i spontano?
Dnevnjak se dogodio potpuno neplanski, ja nisam znala ni šta je to, a uveliko se već snimao i emitovao kada sam ja uskočila da menjam rediteljku koja u tom trenutku nije mogla da dođe na snimanje. Ispostavilo se da sam ostala u tome sve dok se Dnevnjak emitovao na Radio-televiziji Vojvodine. Mogu da kažem da mi je režiranje Dnevnjaka bilo najteže rediteljsko iskustvo do sada, jer mi taj format nije bio blizak, a i reditelj, kao pre svega autor, dolazi u apsurdnu situaciju da režira nešto što nije njegov materijal.
Za koju od tih formi bi rekla da ti najviše odgovara? Kada bi mogla da biraš da se baviš samo jednom od njih, koju bi izabrala i zašto?
Još uvek sam neodlučna. Kada radim u pozorištu i kada naiđem na neke poteškoće, pomislim – ma dobro, uvek imam film, film je bolji prema meni. A, kad se bavim filmom i nešto zapne, pomislim – vraćam se ja u pozorište.
Na koje načine ili kroz koje kanale mladi reditelji mogu da postanu vidljivi široj javnosti u našoj zemlji?
Da to znam, i ja bih postala vidljiva (smeh). Verovatno su neka priznanja i nagrade dobar način da te publika primeti, mada mislim da se time opet stiže samo do onih ljudi koji se bave istom profesijom kojom se i sam baviš. Ipak, osećam da je i to besmisleno jer vidim da je sve manje i manje publike koju zanima umetnički film i pozorište. Ponekad mi se čak čini da mnogi autori rade na projektima da bi posle toga samo razmenjivali mišljenja sa ljudima iz profesije, a da se ta umetnost ni ne očeše o publiku.
Umetnički poziv obično sa sobom donosi određenu dozu finansijske nesigurnosti, ali sa druge strane podrazumeva veliku slobodu. Šta su prema tvom mišljenju najveće mane i prednosti bavljenja ovim poslom?
Imam tu sreću da radim u produkcijskoj kući 888 films sa koleginicom producentkinjom Anom Renovicom, gde se bavim prodajom filma, distribucijom i produkcijom. To me oslobađa brige o finansijama u nekoj meri, a ne ograničava me u smislu rada u pozorištu i na filmu.
Kada ti u posetu dođu prijatelji iz drugih gradova, na koja mesta u Novom Sadu ih vodiš?
Toga se već sad slabo sećam (smeh). Nekako se te posete uglavnom dešavaju leti, tako da uglavnom idemo na plaže Bećarac, Ribarac, Oficirac…
Koje kulturne, sportske ili zabavne manifestacije u gradu ne propuštaš? Koji događaji su ti ostali u najlepšem sećanju?
Nisam baš prava osoba koju ovo treba pitati, jer sam poslednjih godina svela posete događajima na minimum, čak i pre pandemije. Ali, volim i dalje da pogledam film na nekom filmskom festivalu, najčešće u okviru festivala Slobodna zona ili FEST. Sterijino pozorje nisam propuštala dok sam studirala, a kad sam bila mlađa išla sam svake godine na muzičke festivale To Be Punk i EXIT.
Foto: Uroš Dožić
