Od 1993. godine kada je osnovan, plesni studio Viva Dance je mesto gde su se mnogi novosadski mališani upoznali sa lepotom i raznolikošću plesnog izraza, napravili prve plesne korake i donosili trofeje i medalje sa velikih plesnih takmičenja. U plesnim salama Viva Dance studija nastao je i mjuzikl Ja sam Mileva Marić Ajnštajn, za koji je zaslužna poznata novosadska koreografkinja Gordana Oreščanin, a koji je izazvao veliko interesovanje.
Gordana Oreščanin već je pobrala pohvale za svoj rad na mjuziklima o znamenitim istorijskim ličnostima. U susret novim izvođenjima mjuzikla Ja sam Mileva Marić Ajnštajn, 13. i 14. februara u Srpskom narodnom pozorištu, sa Gordanom smo razgovarali o njenoj impresivnoj karijeri, pedagoškom radu, kreativnom procesu, ali i o Milevi Marić Ajnštajn i tome kako ju je inspirisala njena ličnost.
Mjuzikl Ja sam Mileva Marić Ajnštajn u produkciji vašeg plesnog kluba Viva Dance privukao je veliko interesovanje. Kako ste došli na ideju za ovu predstavu?
– Planiram mnogo unapred svako novo predstavljanje jedne važne ličnosti u formatu mjuzikla (na primer, već znam šta ćemo pripremati za 2022. godinu) i trudim se da svake godine proizvedemo po jedan novi mjuzikl. Iznova nastojim da ubedim publiku i širu zavnost da je to važna ličnost za opštu kulturu, a ne samo za mene, iako se uvek radi o ličnosti koja je meni ili na neki način promenila život, ili me je u najmanju ruku nagnala na duboko razmišljanje o životu i načinu na koji svet funkcioniše. Nakon našeg mjuzikla o Isidori Dankan, za koju je malo ljudi znalo ranije, sada se slobodno možemo pohvaliti da smo napravili promenu u našem društvu, upoznavši širu javnost sa njenim životom i delom. Ujedno, niko nije bio ravnodušan na našu predstavu o njoj i niko više nije ravnodušan na spomen njenog imena, a to mi je i bio cilj. Posle takvog uspeha, bilo je teško prihvatiti se bilo kog drugog lika jer sam znala da će ga stalno porediti sa prethodnim. Inače, o svojim delima često razgovaram sa raznim umetnicima i dragim ljudima iz raznih oblasti u kulturi. Jedan od tih razgovora je doveo do ideje da naš sledeći mjuzikl bude baš o Milevi Marić Ajnštajn i to razgovor sa upravnicom Galerije Matice Srpske, Tijanom Palkovljević, nakon jednog od mnogobrojnih izvođenja našeg mjuzikla u GMS. Iz tog razloga, obe volimo da kažemo da je ovaj mjuzikl o Milevi njeno „kumče”.
Pravljenje ovakve predstave sigurno je sa sobom nosilo i veliku odgovornost, s obzirom na to da se radi o ženi čiji su život i delo čak i danas viđeni kao misteriozni i intrigantni. Kako ste vi želeli da predstavite Milevu Marić Ajnštajn u ovoj predstavi? Koja je to ključna poruka koju ste želeli da prenesete?
– Svesno i namerno uvek izaberem licnosti „čiji su život i delo viđeni kao misteriozni i intrigantni”, tako da je odgovornost uvek ista i ne pada teško, a da biste saznali kako sam želela da je predstavim pogledajte predstavu i videćete moj vrlo jasan stav i vrlo jasnu poruku, koju je i Marija Kiri izgovorila Milevi u lice: „Ti i ja nismo nimalo različite, samo smo načinile različite izbore”.
Šta biste vi izdvojili kao najzanimljiviji deo Milevine biografije i šta je ono zbog čega je vi konkretno najviše cenite?
– Ja sam njen lik i delo istraživala pune dve godine i koristila sam se literaturom onih koji su je mnogo duže i mnogo dublje istraživali. Mislim da nema zanimljivog ili nezanimljivog dela biografije, nego samo snažnog utiska o ogromnoj snazi njene ličnosti, odnosno o tome kako je tu snagu stekla i zašto ju je izgubila.
Pored pomenutog mjuzikla Ko se boji Isidore Dankan, pre nekoliko godina prikazali ste i mjuzikle Tesla i Mocart. Koliko je izazovno predstavljati živote znamenitih istorijskih ličnosti kroz ples, pokret i muziku?
– Za mene, to je čisto zadovoljstvo. Najlepši deo sezone je kada postavljamo predstavu, u jesen. Toliko naučim od svojih plesača, glumaca i pevača u tom procesu stvaranja, a oni sve vreme misle da ja njih tu nešto učim – zaista neprocenjivo iskustvo. Svakom septembru se radujem upravo zbog toga. To me pokreće evo već 28 godina, 28 plesnih sezona, svakog septembra, a uvek donese nešto novo.
Na sajtu Viva Dance studija zanimljiva je sekcija o istoriji vašeg plesnog kluba, od 1993. godine kada je osnovan, kao i isečci iz novinskih izdanja iz 90-ih godina u kojima se pisalo o vašoj plesnoj školi. Šta se sve promenilo za ove skoro tri decenije rada? Šta ste naučili, sa kakvim ste se izazovima suočavali, koja iskustva su vam bila najdragocenija?
– Naučila sam mnogo o ljudima, o generacijama, o dobroti, o lepoti, o kulturi, o vaspitanju, o vrednovanju, o snazi, o broju ponavljanja, o disciplini, o pravilima, o izborima. Namerno navodim svaki put ovo „o”, jer je to, makar za mene, suština. Najdragocenija iskustva su mi putovanja koja su mi donela moj ples, moje znanje i moj stav.
Tokom svog obrazovanja, pored master diplome profesora sporta i fizičkog vaspitanja, te dvogodišnje nastave u Sloveniji tokom koje ste učili od najboljih slovenačkih i američkih koreografa, imali ste priliku i da se stručno usavršavate na Brodveju. Po čemu ćete pamtiti dane provedene tamo?
– Brodvej i boravak u Njujorku su kao san koji je kratko trajao, ali je bio izuzetno snažan i na mene je mnogo uticao. Toliko toga sam naučila u Njujorku, upijala sam kao sunđer, a i danas se trudim da prenesem to iskustvo na svoje plesače. Zapravo, baš od tada sam i počela intenzivno da se bavim pozorišnim stvaralaštvom, a sve manje plesnim takmičenjima. Brodvej je mesto koje me nije ostavilo ravnodušnom, a malo je takvih mesta.
Spisak nagrada i priznanja koje ste osvojili tokom karijere zaista je impresivan. Sećate li se svog prvog takmičenja i svoje prve nagrade? Kako gledate na svoje početke iz ove perspektive, kao renomirani koreograf i profesor plesa?
– Da, sećam se, i još uvek taj prvi pehar ima važno mesto u mom domu – to je pehar iz 1998. godine sa Svetskog prvenstva u modernom plesu za odrasle (Ščećin, Poljska). To je pehar u obliku ogromne kristalne vaze koju svakodnevno koristim i koja uvek mora biti puna cveća. Pored toga, imam i razglednicu iz tog grada koju su potpisali svi moji plesači koji su tada predstavljali SR Jugoslaviju na tom takmičenju. Danas su oni odrasli ljudi sa porodicama i karijerama i rado se sećam svakog od njih, a nije retko da neki od njih dovedu i svoju decu kod mene danas u Viva Dance. Ima li nešto bolje od toga?
Kako teče kreativni proces osmišljavanja koreografije za jedan scenski nastup ili performans?
– Uh, pa to je baš stručno pitanje, ne znam imate li baš toliko vremena? (smeh) Da pokušam da skratim – postoji nešto sto se zove inspiracija, okidač ili faktor X. Kako god ga nazvali, suština je da morate imati ideju šta želite da kažete, šta vas boli ili šta vas voli. E, onda morate da znate sve dalje, sa kim, kako i dokle. Inspiraciju pronalazim u sebi, odnosno u svojim iskustvima. Srećom, taj izvor još uvek nije presušio, a nadam se da ni neće, što verovatno znači da sam još uvek živa, a to danas ovde nije lako.
Kako vidite plesnu scenu u Novom Sadu? Koliko prilika ovde imaju mladi ljudi koji su zainteresovani za karijeru u plesu?
– Tu nema srećnog odgovora. Da se ne lažemo, ples je vrlo potcenjena oblast, pa čak i u našem gradu koji važi za centar plesa u Srbiji i verujem najkulturniji grad u Srbiji. Zainteresovanost se ogleda u broju plesnih škola, plesnih klubova, plesnih centara, plesnih grupa – dakle, zainteresovanost mladih i dece je izuzetno velika. Ali, pokazatelj nemogućnosti ostvarenja karijere u plesu je to što nemamo ni visokoobrazovnu ustanovu koja može dalje te ljude da neguje, pomaže, usmerava i omogući egzistenciju. Ali, da ne zvučim patetično, zaključujem da naše vreme tek dolazi.
Koje vrednosti i lekcije pokušavate da prenesete svojim učenicima?
– Ključne reči su sloboda i izbor – sve je sloboda izbora, izbori nas razlikuju, izbori nas određuju, moramo imati snagu i znanje da izaberemo, a moramo se izboriti za svoju slobodu i sve druge izbore. Počnimo od toga da je jedna od životnih odluka i to da li će da plešu ili ne, da li će vredno raditi ili ne, da li će da se izražavaju ovako, onako ili nikako, da li će da se postave kao ravnopravni ili ne… Izbori su svuda oko nas, ako ih ne vidite, ne živite punim plućima.
Koja su vaša omiljena mesta u Novom Sadu? Gde najviše volite da provodite slobodno vreme, i koja mesta biste preporučili ljudima koji posete Novi Sad prvi put?
– Tvrđava. Kej. Dunav.
Koje manifestacije u Novom Sadu ne propuštate? Za koje događaje vas vežu najlepše uspomene?
– To je svakako Sterijino pozorje.
Foto: Privatna arhiva
