Kako kaže čuvena izreka, tango je tužna misao koja se pleše, a za Mariju Ines Bogado tango je još mnogo toga – tradicija, ljubav, disciplina, zahvaljujući kojoj ju je put iz rodne Argentine doveo u Srbiju.
Marija Ines Bogado je profesionalni plesač argentinskog tanga, svetska šampionka u salonskom tangu 2010. godine, trenutno jedan od najcenjenijih tango instruktora u svetu. Stoga nije iznenađenje što su njene radionice održane početkom februara u Kulturnoj stanici Svilara privukle veliku pažnju. Poslednjih pet godina Marija živi u Beogradu, pa je i ranije imala priliku da se upozna sa Novim Sadom.
– Prvi put sam podučavala tango u Novom Sadu, ali mi nije prvi put da posećujem ovaj grad. Obišla sam Novi Sad sa prijateljima, prošetala centrom grada i istražila Petrovaradinsku tvrđavu. Grad je veoma lep, upoznala sam se sa njegovom istorijom i periodom kada je bio pod upravom Austrijskog carstva, što se može videti na pojedinim mestima u arhitekturi.
Reklo bi se da je ples jezik koji svi razumemo i koji, svaka vrsta za sebe, ima i budi neku vrstu emocije. Tango je za većinu uglavnom asocijacija na ljubav i strast. Šta je tango za vas, kao nekoga kome je taj ples postao život?
– Tango predstavlja moje korene, tradiciju, ljubav koju gajim prema svojoj zemlji i običajima koje sam usvojila kada sam bila devojčica. Tango me povezuje sa određenim trenucima mog detinjstva koje sam provodila sa porodicom slušajući radio, čija nas je muzika uvek pratila. On je deo našeg muzičkog folklora. Takođe, otkrila sam da je i moja baka u mladosti plesala tango. To može biti nasleđeno i, kao takvo, stvara osećaj velike vrednosti unutar doma. Za mene, pored toga, predstavlja i ljubav prema plesu; igram od 12. godine argentinske tradicionalne igre. Tango mi je pružio najveću mogućnost da izrazim ono što osećam.
Kada ste se zaljubili u tango i kako je ta ljubav prešla u profesionalno bavljenje plesom?
– Zaljubila sam se u tango kada sam imala 17 ili 18 godina kada sam završila srednju školu za plesače, u kojoj smo na samom kraju naučili tango kako bismo mogli izvesti priredbu na kraju školske godine. Tada sam u zagrljaju svog plesnog partnera pronašla određeni vid komunikacije, jedinstvenu konekciju s plesnim partnerom, i osećaj poverenja unutar samog plesa, iako se nismo poznavali. Tokom 2001. ili 2002. godine počela sam da plešem sa svojim plesnim partnerom u restoranima, i od tada sam počela mnogo da radim i učim kako bih postala profesionalac. Tako sam 2008. godine upoznala učitelja Karlosa Peresa koji je organizovao vežbe tanga u vrlo poznatom klubu Sunderland, gde sam i upoznala plesnog partnera sa kojim sa osvajala šampionate i sa kojim sam počela da putujem svetom.
Iako se još uvek ne smatra sportom, ples iziskuje brigu o telu i održavanje forme, ponekad i brojna odricanja i kompromise u životu, pa i povrede. Da li postoje neka odricanja i kompromisi koje ste pravili zarad bavljenja onim što najviše volite?
– Ples se u svetu umetnosti smatra disciplinom, i kao i svaka disciplina zahteva vreme, posvećenost i fizičku istrajnost. Kada odlučite da se njime bavite profesionalno, to iziskuje mnogo učenja, probi, vežbi, vremena koje bi se u normalnim okolnostima moglo provesti sa porodicom. Dolazi do propuštanja dragocenih trenutaka kao što su odmori ili okupljanja s prijateljima. Svi ti kompromisi nose stepen odgovornosti, a ja ga povezujem sa usponom u plesu i struci, jer to konstantno učenje ne vidim kao žrtvu već kao svoju upornost i rad na tome da stvari ispadnu kako treba i opstanu tokom vremena.
S obzirom na to da ste svetska prvakinja u salonskom i vals tango stilu i držite radionice širom sveta, postoji li nešto što je još uvek izazov za vas, neki cilj koji još uvek niste dostigli?
– Iskreno verujem da bez ciljeva nema motivacije u životu. Svaki izazov je poput puta u nepoznato, ali sebe smatram osobom koja voli da živi pod adrenalinskim osećajem. Ciljevi su za mene poput snova radi čijeg ostvarenja moram prvenstveno mnogo da radim na sebi. Nastavljam da sanjam o upoznavanju novih mesta, obilasku zemalja koje nisam imala priliku da posetim, upoznavanju njihovih kultura i učenju drugih jezika. Uz to, volela bih da naučim da vozim automobil.
Pretpostavljam da se igranje tanga i sama emocija, kao i plesači, razlikuje od zemlje do zemlje. Kakva vi iskustva imate? Kakav se tango igra u Srbiji?
– Zahvaljujući tangu imala sam sreću da upoznam mnoge zemlje, a u Srbiji, kao i na istoku generalno, ljudi vole da igraju brzim i kratkim plesim pokretima, vešto prate ritam jer dolaze iz kulture koja u svojim plesovima i folklornoj baštini koristi vesele pesme.
U Srbiji živite već tri godine, kakvu vezu pronalazite između srpske i argentinske kulture?
– Ima mnogo sličnosti, u pojedinim delovima Beograda imala sam priliku da se osetim kao u nekim krajevima Buenos Ajresa. Sličnost se može primetiti i u energiji kod ljudi i njihovom načinu upoznavanja jer su veoma društveni i brižni. Veoma mi se dopada običaj odlaska na kafu s prijateljima koji je našim kulturama zajednički. Takođe mi se sviđa što uvek imamo tipična mesta na kojima se sastajemo ili odlazimo u šetnju, bilo u neki od parkova ili pored reke. Srbija je kosmopolitska zemlja čije su ulice ispunjene energijom tokom celog dana, isto kao i u Argentini.
S obzirom na to da vam je tango život, sastavni deo toga je i muzika. Šta volite privatno da slušate i da li ste možda upoznati sa nekim srpskim muzičkim izvođačima?
– Volim da slušam džez, bosa novu, muziku Latinske Amerike, tradicionalnu muziku svoje zemlje, ali s obzirom na to da sam odrasla uz svog deku iz Španije i stare pesme koje je on slušao, one takođe čine deo mog muzičkog senzibiliteta.
Osim plesa u kojoj još vrsti umetnosti uživate?
– Plešem druge latinoameričke plesove, kao što su salsa i baćata. Plešem ih više u društvu nego profesionalno jer im ne posvećujem mnogo vremena.
Autori: Milana Milovanov i Petar Vučković
Foto: Uroš Dožić
