Mlada novosadska umetnica Jelena Sredanović jedan je od dokaza da posvećenost, talenat i neprestano usavršavanje ne poznaju granice.
Za mnoge velike umetnike može se tačno proceniti najznačajniji događaj u njihovoj karijeri. Za Mikelađela, to je bilo stvaranje čuvene statue Davida, za Pikasa je prelomna bila 1906. godina kada je njegova slika bila prvi put izložena u Metropoliten muzeju u Njujorku. Mlada novosadska umetnica Jelena Sredanović imala je svoj veliki trenutak krajem prošle godine, kada je njena grafika Kapi i senke uvršćena u stalnu postavku čuvenog muzeja Albertina u Beču, upravo uz radove Mikelanđela i Pikasa, kao i drugih velikih umetnika poput Klimta, Rafaela, Rubensa.
Kapi i senke urađeni su u tehnici drvoreza i deo su autorkinog ciklusa Otisci prirode.
Završila si osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde si i magistrirala na grupi za grafiku, a onda je usledio doktorat na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Zašto si se opredelila baš za ovu tehniku i da li studije umetnosti u većoj meri doprinose i usavršavanju tehnike ili je reč o drugoj vrsti usavršavanja?
– Studiranjem na Akademiji umetnosti stiču se znanja i sposobnosti koje su neophodne za bavljenje likovnom umetnošću. Sama diploma Akademije umetnosti ne znači automatski da ste umetnik, jer bavljenje umetnošću zahteva kontinuiran rad i stručno usavršavanje. Od početka mojih studija nastojala sam da se usavršavam pa sam tako pored pomenute Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu pohađala i Letnju akademiju umetnosti u Salcburgu 2002. godine i učestvovala na rezidencijalnim programima i brojnim umetničkim radionicama u zemlji i inostranstvu (Bilbao 2010, Granada 2018, Rim 2018). Opredelila sam se za studije grafike jer sam imala afinitete prema crtežu, a tokom studija sam otkrila koliko je grafika bogata i raznovrsna disciplina koja nudi raznolik spektar radikalno različitih izražajnih sredstava od kojih svako zahteva određeni pristup.
U svom radu primenjuješ drvorez, kao tradicionalnu tehniku, ali i digitalnu štampu i druge modernije načine izrade. Kako bi laiku objasnila šta sve prethodi jednom gotovom radu koji izlažeš u galerijama, odnosno kako izgleda tvoj stvaralački proces?
– Baviti se umetnošću danas, a posebno grafikom, uopšte nije lako. To je veoma zahtevno i svi koji se bave grafikom znaju koliko je potrebno uložiti napora, truda i sredstava za produkciju da bi se izvela jedna grafika. Rad u tehnici drvoreza podrazumeva dugotrajan proces pripreme od izrade skica i crteža, zatim rezanja drvenih furniranih ploča i šperploča, na kojima se alatima izrezuje i vadi sve ono što se ne štampa, dok ostali neizrezani delovi formiraju crtež na koji će se nanositi boja. Za svaku boju na grafici izrađujem posebnu matricu. Kada se završi proces pripreme jedne ili više drvenih matrica, na te ploče se nanosi boja preko koje se postavlja papir i pod pritiskom prese boja, sa ploče se otiskuje na papir i tako dobijamo grafički otisak. Isti postupak ponavljam više puta kada želim da postignem više boja na otisku i tako ostvarujem njegovu slojevitost. U jednom od ciklusa grafika, napravila sam kombinaciju tehnike drvoreza sa tehnikom digitalne štampe, gde je jedan sloj rada izveden digitalnom štampom, da bi potom preko tog sloja otiskivala jedan ili više slojeva u tehnici drvoreza.
Prirodni fenomeni su tvoja velika inspiracija. Da li postoji neki određeni razlog zbog kog je baš priroda predmet tvojih dela ili se to ni ne pita – inspiracija prosto dolazi sama? Postoji li još nešto što bi izdvojila kao pokretač za tvoj talenat i kreativni naboj?
– Inspiraciju za sadržaj svojih radova ja pronalazim u svetu koji me okružuje. U prirodi tragam za novim vizuelnim podsticajima. Najinteresantniji su mi prizori promenljivosti, to stalno kretanje i nastajanje novih, neponovljivih vizuelnih celina, kao i način njihovog trajanja. Ti promenljivi prizori, kao što su odrazi u vodi ili oblaci, koji u jednom trenutku postoje, a u sledećem se menjaju ili nestaju, pripadaju samo zabeleženom trenutku koji fiksiram u mediju grafike. U svojim radovima sam nastojala da prenesem umirujuću atmosferu i dubinu koju prepoznajem u tim prizorima.
Tvoj rad Kapi i senke iz ciklusa Otisci prirode postao je deo kolekcije slavne bečke Albertine, a za Kapi i senke dobila si i nagradu Valtera Košackog (dugogodišnji direktor grafičke zbirke u Albertini). Kakav je osećaj i zvanično dobiti potvrdu da se tvoje delo nalazi u rangu Mikelanđela, Pikasa, Direra, Šilea, Brojgela i drugih slavnih likovnih umetnika?
– To je vest za oduševljenje. Pre nekoliko meseci iz Albertine su me obavestili da su došli u posed moje grafike. Procedura usaglašavanja oko autorskih i drugih prava je trajala i sada mogu i zvanično da objavim da je moj rad deo jedne od najznačajnijih zbirki grafika i crteža u svetu. Od 2009. godine aktivno izlažem na samostalnim i brojnim kolektivnim izložbama u Austriji i svaki put kada sam odlazila u Beč nisam propuštala priliku da posetim izložbe u Albertini, gde sam se divila delima velikih majstora. Nisam mogla ni da zamislim da će se moj rad jednog dana naći u toj kolekciji. Ponosna sam na ovo postignuće iza kojeg stoji više od 15 godina kontinuiranog i posvećenog rada, usavršavanja, studijskih boravaka i veliki broj samostalnih i kolektivnih izložbi u gradovima širom sveta.
Da li misliš da moderne tehnike štampe na neki način menjaju, unazađuju ili možda unapređuju grafiku kao umetnost? I uopšte, kako ti se čini budućnost grafike i likovne umetnosti uopšte s obzirom na to da, ne ni tako polako, ali sigurno, postajemo digitalna civilizacija?
– Umetnici grafičari danas biraju i usvajaju nove tehnologije koje su im dostupne i razvijaju nove metode izrade umetničkog otiska. U sve većoj prisutnosti novih tehnologija, koje su proširile mogućnosti i alate za rad, primećuje se i obrnuta tendencija ponovnog otkrivanja izražajnih mogućnosti tradicionalnih grafičkih tehnika. Vekovima stare tehnike su i dalje privlačne mnogim autorima, koji sa velikom smelošću proširuju potencijal tradicionalnih metoda. Tražeći mogućnost da što bolje izraze svoje ideje i osećanja, savremeni umetnici nastoje da pronađu svoj prostor u širokom spektru dostupnih metoda. Teško je zamisliti da će se izgubiti vitalna tradicija umetnosti uopšte i grafike, umetničke forme koja vuče korene još iz renesanse i koja je i danas aktuelna. Dokle god postoje umetnici koji u ovoj umetničkoj formi prepoznaju uzbudljivo polje stvaranja i svojom praksom dokazuju da je prostor za individualno istraživanje neiscrpan, možemo biti sigurni da grafika ima budućnost.
Dobitnica si brojnih nagrada, poznata kako lokalnoj, tako i internacionalnoj publici. Iz ugla profesionalca, a uzimajući u obzir to da si izlagala u Njujorku, Rimu, Londonu, Beču, Budimpešti, Pekingu… koje su razlike u odnosu prema ovoj umetnosti između Srbije i drugih evropskih zemalja, a kakva je situacija na drugim kontinentima?
– Naši umetnici grafičari su veoma cenjeni u svetu. Najveća razlika između izložbi kod nas i u inostranstvu je u organizacionim kapacitetima i mogućnostima finansiranja izložbi, koje su kod nas limitirane. Organizatori izložbi u inostranstvu imaju veći pristup različitim izvorima finansiranja i samim tim mogu da obezbede mnogo kvalitetniju produkciju. Tamo sam imala priliku da učestvujem na impozantnim izložbama, koje su bile organizovane u vrlo reprezentativnim izlagačkim prostorima na visokom profesionalnom nivou i koje su pratile bogato opremljene publikacije.
U Novom Sadu si i zaposlena na Akademiji umetnosti, tako da svoja znanja prenosiš na studente i nove generacije. Da li kreativnost ispoljavaš i u pedagoškom radu i u kojoj meri je on ograničavajući u našem sistemu obrazovanja?
– Za mene je pedagoški rad na Akademiji umetnosti kreativan i u isto vreme zahtevan. Nastojim da prepoznam individualni kvalitet svakog studenta i podstičem ih da neguju i razvijaju svoj kreativni potencijal. Držim do toga da studenti, nakon što savladaju vežbe po zadatku, treba da imaju slobodu u izboru tema i da u skladu sa svojim senzibilitetom nastoje da pronađu svoj prostor u širokom spektru dostupnih metoda i tehnika.
Na kojim mestima voliš da provodiš vreme u Novom Sadu i koja bi preporučila nekome ko nije odavde?
– Volim da šetam i trčim kejom pored Dunava. Za moje kolege i goste nezaobilazne su posete Galeriji Matice srpske, Spomen zbirci Pavla Beljanskog, kao i Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.
Koje su tvoja omiljena dešavanja u Novom Sadu, koja ne propuštaš?
– Trudim se da ne propustim izložbe koje se organizuju u gradu, a pratim i ostala kulturna dešavanja.
Razgovarala: Leona Pap
Foto: Uroš Dožić
