Već šest godina Čarls Keter Novi Sad zove svojim domom. Ako ovog Amerikanca rodom iz Ilinoisa pitate šta je to što Novi Sad čini idealnim mestom za život, teško da bi odgovor mogao da stane u jednu rečenicu. Ipak, on se trudi da opiše lepote života u našem gradu putem svog Jutjub kanala.
Čarls kaže da je imao visoka očekivanja pred dolazak u Novi Sad i Srbiju, ali tada nije ni sanjao da će jednog dana ovaj grad zvati svojim domom, i da će biti vlasnik srpskog pasoša.
– Prvi put sam posetio Novi Sad za vreme EXIT festivala 2011. godine. Sećam se da sam gledao i čitao dosta o Novom Sadu pre nego što sam organizovao svoje prvo putovanje u Srbiju 2010. godine. Moja očekivanja su bila prilično velika nakon što sam video slike zapanjujuće lepih zgrada u centru grada, slike parkova, tvrđave, Fruške gore, šetališta kod Dunava i nakon što sam pročitao članke o kulturi vina i hrane ovog područja. Standard nije mogao biti veći, ali čim sam stigao u Novi Sad, bilo je 10 puta bolje od toga! Novi Sad je drugi grad po veličini u Srbiji, ali i dalje ostavlja utisak malog grada. Kafići su puni od jutra do kasno u noć, lokalci se posebno trude da vam bude lepo, grad je dovoljno mali da možete da dođete od centra do skoro bilo čega što želite da vidite za manje od 20 minuta, biciklističke staze su svuda po gradu, kafića/restorana/barova ima više nego što možete i da zamislite, tri tržna centra, zabavan noćni život, pristupačne cene, raznoliko stanovništvo, bogata istorija, jeftin/dostupan javni prevoz (taksi od centra do autobuske je 250,00 rsd!) i veoma je bezbedno.
Zašto si za život odabrao baš Novi Sad, a ne neki drugi grad u Srbiji?
– Živeo sam u mnogim gradovima u Srbiji: u Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Pančevu, Zemunu, Novoj Galenici, Kotežu i Novom Sadu. Godine 2014. vlasnik work & travel agencije je čitao o meni u novinama. Došao je do mene i pozvao me da pričam ispred grupe od 800 srpskih studenata o američkoj kulturi pre njihovog odlaska u Ameriku. Nakon toga, pozvao me je da budem deo svog tima! Odmah sam pristao. Preselio sam se ovde u septembru 2014. godine, a ostalo je istorija.
Rođen si na Nantaketu, Masačusets. Možeš li da uporediš život u Novom Sadu sa životom na Nantaketu? Šta je slično, a šta je sasvim drugačije?
– Ja sam u stvari rođen u maloj farmerskoj zajednici koja broji oko 1500 ljudi u Centralnom Istočnom Ilinoisu koja se naziva Grinap. Moj otac je bio farmer i preduzetnik, dok je mama radila na Departmanu za poljoprivredu Sjedinjenih Američkih Država. Stoga je poljoprivreda bila veliki deo mog detinjstva. Preselio sam se u Čikago na nekoliko godina, pre nego što sam se spakovao i otišao na Floridu, pa onda u Meksiko na godinu i po dana, da bih se konačno preselio u Srbiju 2010. godine. Moj život se razlikuje od života većine ljudi. U Srbiji sam od oktobra do maja, a na prelepom ostrvu Nantaket u Masačusetsu od maja do oktobra. Od svih mesta koje sam nazivao svojim domom, Novi Sad bi bio najsličniji meksičkom La Pijedadu. Slični su po veličini, bogati kulturom, nemaju tamburaše, ali imaju marijače, nemaju rakiju, ali piju tekilu, a Meksikanci su druželjubivi i ljubazni prema strancima. Verovatno biste rekli da je zavisnost moga mesta od poljoprivrede slična opštini Novi Sad. Ovaj deo Vojvodine je poznat kao „žitnica Evrope“ zbog svog plodnog zemljišta. Isto može da se kaže za deo Ilinoisa u kojem ja živim. Čikago je takođe sličan Novom Sadu u broju Srba koji žive tamo. Čuo sam da mnogi kažu da u Čikagu živi preko 200.000 Srba (ne kažem da je ovo tačno, ali to je ono što mnogi kažu). Tamo postoje srpski restorani, kafići i mnogo pravoslavnih crkvi. Ukoliko se osvrnemo na razlike svih mesta koje sam nabrojao, rekao bih da svim mestima manjka života i kafića na otvorenom koje Novi Sad ima. Divan je osećaj prošetati se Zmaj Jovinom ulicom peko leta i videti obe strane ulice pune ljudi koji sede u kafićima i uglavnom ne možete da nađete prazno mesto.
Sa svojim pratiocima na Jutjubu često deliš i kako teče učenje srpskog jezika. U kojoj meri govoriš srpski i koliko je to izazovno za tebe?
– Sama pomisao na učenje srpskog jezika oduvek me je plašila! Sećam se kad sam prvi put čuo rečenicu na srpskom 2010. godine. Zvučala mi je veoma oštro i grubo, ipak sam ja čovek sa Srednjeg zapada. Prijatelji iz Srbije bi me učili neprimerenim rečima i uvek bi raspravljali o kompleksnosti srpske gramatike. Tih 7 padeža zapravo čine jezik toliko teškim. Nikako nisam mogao da dokučim zašto mi menjaju ime u zavisnosti od situacije: Čarlse, Čarlsu, Čarlsom, Čarlsa, itd. A takođe morate da znate i rod svake reči jer to utiče i na prideve! Izgovor mi takođe teško pada zbog glasova poput lj, nj, i dva glasa slova C (č, ć) koja meni zvuče isto! Mama me stalno pita „Jesi li progovorio srpski? Kako živiš u njihovoj zemlji ako ne pričaš njihov jezik?“ Ja joj uvek objasnim da su Srbi zapravo veoma obrazovani ljudi i da odlično pričaju engleski, tako da ja uopšte i ne moram da govorim srpski. Većina Amerikanca se šokira kad čuje da Srbi znaju engleski. Jedan od problema u američkom obrazovnom sistemu je taj što se ne poklanja dovoljno pažnje učenju nekog drugog jezika. Ja se do svoje petnaeste godine nikad nisam susreo sa stranim jezikom, tako da mi je učenje srpskog prava borba. Moj posao ovde je skroz na engleskom. Učim studente iz Srbije kako da prođu dobro na razgovoru za posao sa poslodavcem iz Amerike, kako da zaposle studente da rade za poslodavca iz Amerike, pripremam ih za razgovor u Američkoj ambasadi itd, tako da ja i ne koristim srpski koliko ga većina ljudi koristi. Moji prijatelji takođe uživaju u vežbanju engleskog sa izvornim govornikom, uopšte mi nije teško. Nisam išao na kurs srpskog jezika otkako sam došao ovde 2010. godine, pa sve do decembra 2020. godine. Odlučio sam da ga konačno naučim budući da sad imam i srpski pasoš. I zapravo mi ide bolje nego što sam mislio. Trenutno radimo buduće vreme i dosta dobro kopčam! Dajte mi još godinu dana i tečno ću ga govoriti.
Obišao si mnoge zemlje sveta, kada bi morao da izdvojiš samo jednu stvar po kojoj je tvoja sadašnja domovina drugačija od ostalih – šta bi to bilo?
– Putovanja su moja strast! Najznačajniji životni cilj mi je da obiđem sve zemlje sveta. Trenutno sam na cifri od 45 zemalja, tako da imam još dosta posla. Ne volim da upoređujem države/gradove/gradiće/sela jer su svi posebni i lepi na svoj način, ali ako moram da izdvojim nešto rekao bih tamburaši, kolo i slave. Ako se ne varam, Srbija je jedina zemlja na svetu koja slavi slave (obeležavanje sveca zaštitnika). U Novom Sadu takođe postoje škole gde patriote mogu da nauče da igraju kolo. Jako je fascinantno što postoji toliko različitih verzija kola i nošnji u zavisnosti od područja/korena, itd. Isto važi i za tamburaše. Nema ničeg boljeg od izlaska sa prijateljima, ukusne hrane i pijenja duboko u noć uz pratnju serenade koju tamburaši sviraju samo za nas. Tako nešto nećete naći u Somaliji ili na Madagaskaru. 😊
Koja su tvoja omiljena mesta u Novom Sadu? Gde i kako provodiš slobodno vreme?
– Tokom izolacije prošlog proleća sam zaista shvatio koliko je Novi Sad jedinstven grad. Kad su nas pustili napolje nakon zatvaranja preko vikenda, osetio sam potrebu da obiđem svaki ćošak ovog prelepog grada. Obišao sam sve, od Detelinare, preko Novog Naselja, Klise, Satelita, Limana, do Petrovaradina. Novi Sad ima toliko toga da ponudi, ne samo centar. Moram reći da su mi omiljena mesta šume koje otkrijem na Fruškoj gori (znam da nije Novi Sad, ali je blizu), šetnje pored Dunava tokom letnjih noći, druženje sa prijateljima u Horus Nargila Baru, obilazak svih barova u Laze Telečkog i divljenje lepoti jedne zgrade u mojoj Dunavskoj ulici.
Da li si upućen u to da će Novi Sad 2022. godine poneti titulu Evropske prestonice kulture i da li misliš da sa razlogom nosi ovu titulu?
– Bio sam svestan titule Evropske prestonice kulture i to me je činilo veoma ponosnim! Moja kancelarija je odmah pored velike katoličke crkve na Trgu slobode, tako da sa svog prozora vidim gotovo sve što se događa. Pre koronavirusa, mogli ste neprestano da vidite grupe stranih turista kako fotografišu naš prelepi trg. Takođe imam sreću što znam i razgovaram sa velikim brojem stranih posetilaca, jer oni pronalaze moje jutjub video snimke i obraćaju mi se i pre i posle putovanja. Neverovatno je videti i čuti iz prve ruke pozitivne utiske o našem gradu od različitih ljudi iz celog sveta! Mnogi od njih mi kažu „Čarls, voleo bih da se preselim u Novi Sad! Kako je tebi to uspelo?“ Šta reći više od toga!
Kako ocenjuješ kulturni život Novog Sada i koje kulturne institucije si posetio do sada?
– Novi Sad zaista ispunjava titulu Evropske prestonice kulture! Vojvodina je dom brojnim manjinskim grupama koje sve imaju svoju kulturu, tradiciju, pa imate brojne mogućnosti! Posetio sam mnoge kulturne institucije i manifestacije živeći u ovom prelepom gradu. Da pomenemo samo neke: Novosadski kulturni centar za umetničke izložbe, prezentacije u više od 15 lokalnih škola i univerziteta, Novosadsko pozorište i Mađarski kulturni centar za performanse, Festival tamburaša na Petrovaradinu, Festival ribilje čorbe na Štrandu, Srpsko narodno pozorište, Brod Teatar, Dom B612, crkvene službe u mnogim pravoslavnim i katoličkim crkvama, bio sam gostujući predavač na turističkoj konferenciji Egzit festivala, plesna škola Kolo namenjena performansu i još mnogo toga.
U jednom od poslednjih videa na vašem YouTube nalogu govorio si i o srpskim običajima tokom novogodišnjih i božićnih praznika. Koji od običaja ovde su ti bili posebno zanimljivi ili neočekivani?
– Iako sam ovde skoro 11 godina, i dalje mi je uzbudljivo što imamo dve božićne proslave (25. decembra i 7. januara) i dve proslave Nove godine (31. decembra i 13. januara)! Moji prijatelji iz Amerike su uvek ljubomorni i zbunjeni kada pišem objave o svom uzbudljivom godišnjem odmoru u Srbiji. Ono što zaista cenim u vezi sa srpskim Božićem je to što akcenat nije na kupovini skupih poklona za sve koje znate. Poenta je u tradiciji, porodici, veri i hrani. Takođe mi je fascinantan čitav proces sa badnjakom. Srbi će rano ustati, otići u šumu, poseći nekoliko hrastovih grana, doneti ih kući i upaliti na Badnje veče sa porodicom i prijateljima dok piju kuvano vino. Neprocenljivo!
Kakve su bile reakcije tvojih najbližih kada si dobio državljanstvo Srbije?
– Dobijanje srpskog državljanstva 4. juna 2020. godine bio je jedan od najboljih trenutaka u mom životu! Moja porodica je bila zadivljena i veoma ponosna što me je srpska vlada prepoznala i dodelila mi počasno državljanstvo. Posebno su bili iznenađeni što sam se pridružio ljudima poput Stivena Sigala i Adriane Lime koji su dobili državljanstvo bez prijave. Ja sam jedina osoba u istoriji svoje porodice koja je ikad dobila državljanstvo druge nacije. Upisao sam porodicu Kater u istoriju kada je Ana Brnabić potpisala moj zahtev za počasno državljanstvo. I dalje se naježim svaki put kad pomislim na celu svoju srpsku priču. Nećete naći ponosnijeg Srbina od mene.
Kada bi se našao u ulozi turističkog vodiča u Novom Sadu, koja su top tri mesta na koja bi odveo turiste?
– Jutarnja domaća kafa u jednom od brojnih kafića na otvorenom u centru grada, šetnja do Petrovaradinske tvrđave sa obilaskom podzemnih prolaza, a zatim riblji paprikaš za večeru u čardi Akva Doria dok slušate tamburaše i gledate kako sunce zalazi nad Dunavom.
Foto: Uroš Dožić
