Najstarija novosadska gimnazija i jedna od najstarijih srpskih obrazovnih institucija postoji već tri veka, a priče o njenom nastanku i razvoju svedoče o snažnim kulturnim i obrazovnim težnjama lokalnog stanovništva, zbog kojih je grad i dobio nadimak “srpska Atina”.

Za priču o istoriji i nastanku Zmaj Jovine gimnazije moramo da se vratimo u period s kraja XVIII veka. U to vreme, novosadsko srpsko građanstvo bilo je dovoljno ekonomski osnaženo, da je počela da se oseća potreba za jakim svetovnim obrazovanjem zarad daljeg napretka. Otvaranje škola bilo je najbolji put da se Srbi više uključe u privredni i kulturni razvoju Ugarske, ali i u politička zbivanja.

Ti prvi koraci srpskog naroda u južnoj Ugarskoj da izađe iz kulturne zaostalosti bili su teški, a tome u prilog govori i dugogodišnja borba za Srpsku pravoslavnu gimnaziju u Novom Sadu, obezbeđivanje materijalnih sredstava za njen rad, i uslovi pod kojima je radila i razvijala se. Tome svedoči i činjenica da je od početne zamisli do njenog osnivanja prošlo punih 15 godina.

Prvi dan škole

Na Dan Svetog Save, 27. januara 1810. rodila se Srpska pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu, druga u srpskom narodu. Trgovac Sava Vuković poklonio je 20.000 forinti za osnivanje gimnazije, što je objavio u svom zadužbinskom pismu. Iako slep, to pismo je svojeručno potpisao pred pet svedoka. Kada se u Novom Sadu i okolini čulo za ovaj njegov gest, i mnogi drugi rodoljubi počeli su da daju svoje priloge.

Ipak, nije sve išlo glatko. Zbog krupnih promena u finansijskom sistemu zemlje, odnosno devalvaciji valute, prošlo je još mnogo vremena pre nego što su osnivači uspeli da obezbede neophodna novčana sredstva. Uporedo su se borili is a političkim preprekama, s obzirom na to da se bečka vlada protivila ovoj ideji. Najzad je 31. januara 1816. ugarski car Franc I potvrdio je odobrenje za osnivanje gimnazije. Tada je otvoren prvi i drugi, a u novembru i treći razred gimnazije. Usledilo je i otvaranje četvrtog, petog i šestog razreda, a 1819. na čelo Gimnazije dolazi jedan od njenih najčuvenijih direktora, poznati istoričar i naučnik Pavle Josif Šafarik.

Školarina je 1860. iznosila 8 forinti srebra, 1872. je povišena na 12 forinti, 1888. na 15 forinti, a 1897. god. na 24 forinti. Ima dokaza po kojima možemo suditi da se školarina nije strogo naplaćivala, naročito dobrim učenicima iz siromašnih porodica.

Raspored časova

Novosadska gimnazija imala je nastavu na latinskom jeziku, osim veronauke koja je bila na crkveno-slovenskom. Srpski narodni jezik služio je tada samo za običnu konverzaciju. To se promenilo posle 1860, kada je došlo do popuštanja stega Bahovog apsolutizma, odnosno perioda režima austrijskog ministra unutrašnjih poslova Aleksandera Baha, kada je srpski jezik zvanično postao jezik na kome se odvijala nastava. Tome je doprineo i dr Tihomir Ostojić, koji se 1890. pridružio Novosadskoj gimnaziji i postao jedan od najboljih profesora, što zbog metoda svog rada, što zbog svoje opšte kulturne delatnost u javnom životu Novog Sada. Predavao je srpski i nemački jezik, bio je aktivan u Matici srpskoj, Društvu za srpsko narodno pozorište, Omladinskom kolu, Trgovačkoj omladini, Srpskoj čitaonici i drugim ustanovama.

U rasporedu časova učenika Srpske pravoslavne gimnazije obavezni predmeti su bili nauka vere, latinski, srpski, mađarski, nemački, gimnastika, matematika, geometrijsko crtanje, fizika, istorija, zemljopis, prirodopis, filozofska propedevtika i krasnopis. Predavali su se i neobavezni predmeti: francuski jezik, nacrtna geometrija, crkveno pojanje, pevanje i muzika.

A ko je predavao ove predmete? Zanimljivo je da isprva profesori Novosadske gimnazije nisu morali imati određene kvalifikacije. Uprava škole apelovala je na školovane sugrađane da postanu profesori, čemu su se mnogi i odazvali. Postavljani su doživotno, i nisu imali penzije. Tek 1888/89. školske godine izjednačeni su sa profesorima državnih gimnazija.

Školsko dvorište

Velika srpska gimnazija počela je sa radom u zgradi pravoslavnog učilišta, koje je sazidano 1781, a nalazilo se u porti Saborne crkve. Ova zgrada bila je jedna od retkih koja nije porušena tokom bombardovanja Novog Sada 1849. godine. Krajem XIX veka broj učenika bio je sve veći, pa stara gimnazijska zgrada postala je nedovoljna. Pored toga, Ugarsko ministarstvo prosvete je sve učestalije pretilo da će zatvoriti gimnaziju zbog trošnosti zgrade i neodgovarajućih higijenskih uslova. Profesori su se žalili da je teško držati disciplinu u malim učionicama.

Pitanje zgrade konačno je rešeno 1897. godine, i ovog puta uz pomoć dobrotvora, predvođenih baronom Milošem Bajićem, unukom kneza Miloša Obrenovića. Odlučeno je da nova zgrada bude podignuta na mestu stare, po projektu arhitekte Vladimira Nikolića. Kamen temeljac svečano je položen 4. oktobra 1899, i u njega je uzidana hermetički zatvorena staklena spomenica, čiji je tekst napisao dugogodišnji profesor i direktor Vasa Pušibrk.

Nova zgrada Srpske gimnazije je u ono vreme bila najlepša palata u Novom Sadu i jedna od najmodernijih školskih zgrada u celoj Ugarskoj. Nije samo spoljni izgled imponovao, već je i unutrašnje novo i moderno uređenje činilo da još dugo vremena đaci ulaze u nju s mnogo pijeteta. Srpski narod u ovim krajevima bio je ponosan što može da se podiči takvom kulturnom ustanovom. Zaveštanje barona Bajića i ostalih srpskih dobrotvora pomoglo je srpskom društvu i na druge načine, jer su gimnazijske prostorije koristile i gimnastičko društvo Srpski novosadski Soko, učenice Više devojačke škole, zanatlijsko pevačko društvo Neven, Muzička škola „Isidor Bajić“ i večernja škola Novosadske trgovačke omladine.

Osnovana kao Srpska pravoslavna velika gimnazija novosadska, ova škola je od 1810. više puta menjala naziv, a ime Jovana Jovanovića Zmaja, proslavljenog novosadskog pesnika, nosi od 1959. godine.

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar
Foto: Uroš Dožić