Iza kulisa jedne pozorišne predstave nalaze se scenografi i kostimografi, reditelj, koreografi, sufleri i inspicijenti, a u osnovi svega je jedna priča, ideja jednog dramaturga. Ovaj poziv sa sobom nosi mnoštvo izazova, ali i užitka kada „iz mraka iznesete nešto dobro”, otkrio nam je pisac i dramaturg Božidar Knežević.
Pored niza uspešnih adaptacija drama za Srpsko narodno pozorište, Pozorište mladih i Jugoslovensko dramsko pozorište, preko 70 književnih i pozorišnih priznanja, uključujući i nagradu Sterijinog pozorja za dramu Ilustrovana enciklopedija nestajanja, Božidar Knežević može da se pohvali i iskustvom pisanja scenarija za televizijske serije, scenske i multimedijalne performanse, stripove. Komad Miloša Nikolića Osamnaest mačaka i limar Herman Brum, za koji je Božidar radio dramaturgiju, i koji naziva „bizarnim teatarskim esejom o ljudskoj prirodi”, novosadska publika premijerno je imala priliku da pogleda 23. aprila u Srpskom narodnom pozorištu.
Nakon dramaturških intervencija, radnja predstave smeštena je u 1999. godinu i dvorište limara Hermana Bruma, koji u goste poziva snimatelja Gerharda Kesela jer želi profesionalno da ga angažuje. Dvorište je sa svih strana zatvoreno, poput zatvorskog i uz pomoć Eve Šulc limar počinje svoju malu zavereničku igru. Napravimo paralelu – šta je ono što ste prilagodili u komadu?
– Drama je smeštena u Nemačku, na kraju 20. veka, ali je dramaturška intervencija mnogo konkretnije locira u vremenu: priča koju ćemo gledati u narednom periodu u SNP-u odvija se u vreme NATO bombardovanja Srbije. Time je napravljen konkretan geopolitički i istorijski kontekst, a u komad je ubačen i motiv, a na neki način i lik, Elvisa Prislija. Zbog toga, a i zbog diktata scene, neke rečenice i scene su dopisane, a neke „štrihovane”.
Kako ste kao pisac doživeli ovaj komad?
– Odličan komad i inspirativan za „dopisivanje”.
Snimatelj kome „ruka nije zadrhtala” tokom beleženja zločina, obelodanio je u javnosti snimke vešanja, posle dugog niza godina. Od toga je imao i moralne i materijalne koristi i na kraju je umro 2000. godine. Kako se ova situacija razrešava u predstavi? Kakva ga kazna čeka?
– Čeka ga pakao. Ali, predstava se završava u trenutku kada se pred snimateljem kojem „ruka nije zadrhtala” otvaraju vrata tog pakla i zato taj pakao nije precizno definisan: možda je to vreli hrišćanski pakao, možda hladni nordijski Niflhajm ili apstraktni pakao iz hinduizma, koji je, zapravo, samo metafora savesti, možda je potpuno personalizovan i specijalno izmišljen za našeg snimatelja. A, možda je i sve to zajedno. Ili ništa od toga. Ali, pakao jeste. Pretpostavljam da će svaki gledalac zamisliti svoju vrstu pakla i da će svi biti strašni. U svakom slučaju, snimatelj Kesel tamo ostaje zauvek.
Eva Šulc je u komadu autistična. Ona razume samo limara Hermana Bruma, ali ne i ostale. Da li je Evin „autizam” deo zavereničke igre ili je zaista takva?
– Evin autizam je svakako deo zavereničke igre, ali autistični elementi u njenom karakteru i zaista postoje – ako ni zbog čega drugog, onda zbog načina na koji je godinama živela. Meru između realnog i odglumljenog autizma odredite sami.
Ovo je laki komad o smešnom i gnusnom. Kada sagledamo fabulu, možda gnusno preovladava, a šta je smešno?
– Mnogo toga je smešno – na jedan bizaran i pomalo apsurdan način. Ima i crnog humora. Ali, i u samom tom gnusnom ima i nekog kosmičkog humora. Treba samo umeti „nagnuti se nad ponorom i nasmejati mu se”.
Predstava otvara mnoštvo pitanja. Šta predstava donosi publici? Kako vidite njenu budućnost?
– Ovakve predstave se retko prave – jer izgleda kao da je Dejvid Linč prošao kroz nju. Mislim da će publika voleti predstavu.
Godine 2015. dobili ste Sterijinu nagradu za originalni dramski tekst Ilustrovana enciklopedija nestajanja, autor ste brojnih drama i kao dramaturg često radite u Srpskom narodnom pozorištu. Šta možemo očekivati u budućnosti? Da li trenutno radite na nekom tekstu?
– Radim, naravno, uvek, imam i dve gotove drame koje čekaju da budu postavljene na scenu, ali se sve više okrećem filmu i televiziji. Ovaj posao se radi „u nekoliko traka” i „nekoliko brzina” i nikad ne znate kad će koja traka da proradi i kad će koji projekat da se ubrza. Ima nekoliko stvari koje su (i produkciono) u poodmakloj fazi, ali je još uvek prerano da konkretno govorim o tome.
Radili ste scenarije za animirane filmove, televizijske serije, pa čak i stripove. Koja od ovih umetničkih formi vam je predstavljala najveći izazov, a u kojoj najviše uživate?
– Svaka forma je specifična, ali najveći izazov nije u tome – sve zavisi od konkretnih zahteva koje sebi postavite (ili vam ih postave drugi). Zapravo je najveći izazov kada dobijete zadatak da „spustite” nivo, da pojednostavite, redukujete, „prilagodite”. Biti namerno lošiji – to je ono što je teško. A, dešava se da vam baš to traže. Ni uživanje u radu ne zavisi od forme. Uživa se uvek kada do vas stigne ono što Kiš zove „milost uobličenja” – u prevodu, kada siđete u neki mrak i odande iznesete nešto dobro i kada znate šta i kako sa tim što ste iz mraka izneli. Uživa se kad vam „ide”.
Kako ste se odlučili za dramaturgiju, kako ste ušli u taj svet? Koji je to pisac probudio u vama želju za ovim pozivom?
– U suštini, ja nisam dramaturg, nego pisac. I to pisac koji je stigao iz „čiste” literature, ali me relativno često zovu da radim kao dramaturg. Tako da sam i dramaturg. Po neke stvari morate da odete, a neke i same dođu do vas.
Kada ne radite na predstavi i ne pišete, kako provodite slobdno vreme? Koji je vaš omiljeni kutak u Novom Sadu?
– Čuo sam za to. Ali, samo čuo. Ako nekad negde naletim na to „slobodno vreme”, verovatno ću ga potrošiti na ljude koje volim.
Novi Sad je 2016. poneo titulu Evropske prestonice kulture. Naredna godina biće ključna kada je reč o projektu od nacionalnog značaja, kako vi doživljavate ovu titulu?
– Kao priliku, naravno. Veliki uspeh je i stići do takve prilike – ali tu nije kraj. Jer, priliku možete i iskoristiti i propustiti. Ne znam ko je sve u našoj ekipi, ali bilo bi vrlo korisno da nam centarfor bude vešt.
Razgovarala: Gala Gajin
Foto: Uroš Dožić
