O gradovima se mašta. Gradova se sećamo, iz njih nešto ponesemo, njihovu atmosferu zalepimo za pamćenje kao magnet na frižideru. Neke zavolimo, a da ih nikada ne posetimo, o nekima smo čitali, neke smo kroz filmove doživeli, a postoji i onaj u koji se nikada nećemo vratiti. Oni koje uvek možemo posetiti jesu gradovi u redovima knjiga, u putopisima, memoarima, dnevnicima, autobiografijama, romanima…
Prema Džojsovom Uliksu, na primer, možemo izraditi prilično detaljnu mapu Dablina zahvaljujući jednodnevnom lutanju protagoniste Leopolda Bluma, pa tako vidimo da grad u književnosti često preuzima važnu ulogu u samoj fabuli, postaje njen aktivni činilac, tako da autentičnost priče zavisi baš od sredine u kojoj se odigrava. Neki grad ćemo možda i posetiti da bismo osetili deo tog štimunga koji smo čitajući osetili ili videli gde je neki autor živeo i stvarao.
Tako je i Novi Sad jedan od onih gradova koji je naročito svojom multikulturalnošću i modernim, buntovničkim duhom ostavio utisak na autore koji su ga u svojim redovima ovekovečili. Kroz istorijske događaje, kroz svakodnevne priče, kroz fragmente sećanja, Novi Sad je ostao trajno zabeležen i možete ga iznova upoznavati na uvek nov način. Donosimo samo neke od autora i njihovih dela koje spaja „novosadska” tema.
Upotreba čoveka (1976), Aleksandar Tišma
Najveća istorijska kataklizma koju predstavlja Drugi svetski rat česta je tema u književnosti, a jedan od najsvetlijih primera u našoj jeste Upotreba čoveka Aleksandra Tišme. Roman govori o nekoliko porodica koje su živele pre, tokom i posle Drugog svetskog rata i o posledicama koje je ostavio na čoveka uopšte. Uništenje na kolektivnom i individualnom planu pokazuje na koji način rat neumitno (zlo)upotrebljava čoveka. Protagonisti romana pripadaju različitim etničkim grupama, čime se ratna atmosfra dodatno potcrtava.
Novi Sad, počeviši od tridesetih godina prošlog veka, tako predstavlja pozornicu ličnih razaranja protagonista. Nemica Ana Drentvenšek doseljava se u Novi Sad nakon razvoda i bezuspešno pokušava da se prilagodi novim okolnostima, piše dnevnik koji će se ispostaviti kao svedočanstvo o degradaciji jedne nemačke gospođe, a njena priča je na širem planu priča o različitim nacionalnostima i mentalitetima koji se susreću kroz istoriju Novog Sada.
Anin dnevnik pronaći će Sredoje Lazukić koji se u Novi Sad vraća kao borac u partizanima, a koji je Anu poznavao kao snažnu i samouverenu damu. Roman prati i priče jevrejske porodice Kroner koja takođe na unutrašnjem planu beleži poraze, kao i tragediju Milinka Božića čiji se miroljubivi karakter cinično ovenčava odlaskom u rat i na kraju – stradanjem. Novi Sad kao scenografija sukoba, mržnje, ali i tananih osećanja, koji su prispeli u malu sredinu sa različitim doseljenicima, u vizurama junaka dobija različite karakteristike, koje nam daju zanimljivu sliku Novog Sada tokom burnih istorijskih događaja.
Neoplanta – Obećana zemlja (2013), Laslo Vegel
Svojevrsna posveta Novom Sadu, grad-roman, prepliće ironiju i melanholiju, sentimentalnost i kritiku. Kroz Vegelov roman proviruju nevine žrtve i razni „oslobodioci” koji su ostavili trajnog traga na identitet gada. Naslov romana s namerom evocira neutralni naziv Novog Sada, onaj na latinskom, kako bi implicitno ukazao na nadetičko ime, ali isti takav i identitet grada koji svedoči o složenoj strukturi istorijskih zbivanja i onih koji su ih krojili. Ovo nije samo priča o kolektivnoj sudbini vojvođanskih Mađara, već se prenosi na opštiji plan manjina.
Miljenko Jergović je povodom ovog romana rekao da „Dobar čitalac ne bi mogao naslutiti razloge zbog kojih neki ljudi odu, a neki ne mogu ni po cenu života”, što nam dovoljno govori o načinu na koji je ispripovedana ova hronika. Ovo je saga o porodicama koje su pronašle svoj put kroz sve nemile i komične događaje u nekom istorijskom trenutku, a koja se, kao i svaka dobra univerzalna „priča” uvek može preslikati i na ovaj sadašnji.
Kiša i hartija (2004), Vladimir Tasić
Novosadski Kanađanin Vladimir Tasić, napisao je ovaj raspričani roman, pun skrivenih citatnosti i opširnih ekskursa kao jedan od mnogih „povratničkih” svedočanstava. Glavna naratorka Tanja je Novosađanka, koja se pod pritiskom prošlosti, odnosno bližnjih i svih onih osuda koje često „onaj preko” trpi, vratila u svoj Novi Sad, samo što taj grad više nije njen, a nije ni isti. Ono što Tanja ovde pronalazi jeste i središnji tok fabule, odnosno pokušaj da se on ostvari, ispunjen brojnim i obimnim izletima u prošlost. Tu je naravno i nezaobilazna, ali skrivena hronika jedne porodice i lokalnog sveta, natovarena istorijskim bremenom koji na ovom području i dalje pritiska, u šta će se Tanja i sama uveriti.
Kao i svi veliki majstori pisane reči, tako ni Tasić ne daje eksplicitne, milion puta ispričane detalje ovdašnjih neprilika, sve je skriveno, a jasno, nema bombardoanja, ali ima Novosađana koji su stvarali urbanu istoriju našeg grada, kao što je Suba Rex Illusivi. Tu su autentična novosadska mesta i njihovi karakteri, pa iako opterećen brojnim, čak eruditskim skretanjima u naraciji, Novi Sad isplivava iz teksta na jedan sasvim neočekivan način i približava nam ona dobro poznata mesta i ljude sa sasvim novim osećanjem.
Novosadski pokolj (1961), Erih Koš
Istorijski roman akademika Eriha Koša opisuje jedan od najtragičnijih događaja u novosadskoj istoriji. Dani Novosadske racije prikazani su tako da se odigravaju pred našim očima, ali na jedan tečan i za čitanje dopadljiv način koji će čitaocu olakšati ove teške slike zbivanja za vreme novosadskog pokolja. Roman je objavila Jevrejska opština Novi Sad, a Košove transkripte ustupio im je njegov sin. Ovaj užasni događaj koji se zbio 1942. godine za mesec dana je odneo između 3000 i 4000 života predstavlja najveći pokolj na području Vojvodine u Drugom svetskom ratu.
Memoari jednog makroa (1967), Laslo Vegel
O kasnim šezdesetim u Novom Sadu govori prvi roman Lasla Vegela i opisuje dokolicu i splin Buba i njegovih prijatelja, koji bez perspektive lutaju kroz život. Napisano u obliku dnevnika, delo se bavi egzistencijalnim pitanjima na svima blizak način. Bubovu dokolicu prekinuće angažovanje za nečasni posao koji podrazumeva fotografisanje žena u kompromitujućim pozama i njihovo ucenjivanje, a kada njegova najbolja prijateljica odluči da promeni život i odlazi u Trogir i njemu samom se život nepovratno menja. Prema rečima samog autora, Memoari su uticali i na njegov razvoj i na stvaralaštvo, a o njemu se izrazito pohvalno izjasnio i Aleksandar Tišma koji ga je i preveo na srpski i rekao da je ovo prvi urbani roman o Novom Sadu. Prema mnogima je ovaj roman predvideo čuvenu 1968. godinu i njen vrednosni sistem.
Tekst: Leona Pap
Foto: Uroš Dožić
