Poslednji dani avgusta na ovim prostorima uvek su u znaku početka nove školske godine. U susret danu kada ćemo na ulicama ponovo videti decu i mlade sa školskim torbama na leđima i knjigama u ruci, prisetimo se kako je početak školske godine izgledao pre nekoliko vekova, u najstarijoj novosadskoj gimnaziji.
Biti učenik Prve srpske pravoslavne gimnazije, koja danas nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja, tada je bilo stvar prestiža. Posle tri dana koja su bila određena za upis, nabavku udžbenika, upoznavanje đaka, 4. septembra svi učenici su morali biti u svojim razredima gde su dobili raspored časova. Potom su odlazili u svečanu dvoranu gde im je direktor čitao školska pravila, a zatim i na crkveni obred u Sabornoj crkvi. Rad u školi počinjao je 5. septembra i trajao je do početka juna, nakon čega su tokom dve nedelje održavani završni godišnji ispiti. Na praznik Vidovdan, 28. juna, đaci su dobijali svedočanstva.
Školske knjige nisu bile baš povoljne, i tu su se đaci međusobno pomagali. Pred gimnazijskom zgradom se tokom prva tri dana septembra, dok je trajao upis, održavao formalni vašar knjiga, na kojem su stariji đaci prodavali mlađima svoje korišćene knjige. Osim toga, udžbenici su se mogli kupiti i u tri novosadske knjižare.
Direktor Gimnazije od 1871. do 1910. godine bio je Vasa Pušibrk. Svaki đak i svaki roditelj đaka morao je da ga upozna. Ako bi neko hteo da upiše svoje dete u Gimnaziju, morao je da ispoštuje sledeću proceduru: najpre da ode kod direktora Pušibrka, koji bi pregledao svedočanstva iz osnovne škole i druga potrebna dokumenta, a potom se u profesorskoj zbornici vršio upis i uplata upisnine, doprinosa za lečenje i školarine. Pušibrk je sa svakim roditeljem progovorio i koju prijateljsku reč, a svojim izgledom, dugačkom sedom bradom, odmerenim držanjem i strogim tonom na svakoga je ostavljao snažan utisak. Istorija ga je upamtila kao direktora koji je uspevao da odoli pritiscima tadašnje mađarske vlasti, koja je pokušavala da dovede u pitanje egzistenciju Srpske gimnazije, i koja je budno pratila rad ove ustanove.
Đaci Srpske gimnazije bili su izuzetno zainteresovani za kulturni život u Novom Sadu. Oni koji su pohađali više razrede mogli su sa galerije da prate Godišnju skupštinu Matice srpske, koja je u to vreme bila nacionalna svečanost, i kojoj su prisustvovali predstavnici srpske inteligencije. Takođe, učenici su redovno poseđivali predstave Srpskog narodnog pozorišta, i predstavama Srpske čitaonice.
U slobodno vreme okupljali su se u Dunavskom parku, koji je u ono vreme bio daleko veći, ali omiljeno izletište bio im je Vrbak, nekadašnje veliko prostranstvo između Dunava, nekadašnjeg kanala i Temerinskog druma, obraslo vrbama, topolama i drugim rastinjem, toliko gustim da se kroz njega jedva moglo prolaziti. Zapušten, prepun insekata, žaba i zmija, smatran je džunglom, ali to nije smetalo gimnazijalcima koji su ovde dolazili na kupanje, pecanje, vožnju čamcem po Dunavu.
Na odlazak u Vrbak nije se gledalo blagonaklono, pa je strogi profesor Stevan Milovanov durbinom sa gimnazijske zgrade posmatrao i beležio one koji tamo odlaze, da bih ih direktor Pušibrk potom kaznio opomenom i ukorom. Ipak, đaci nisu odustajali. Ništa manje uspešan direktor nije bio ni u pokušajima da spreči đake u noćnim šetnjama. Izlazak posle devet sati uveče bio je zabranjen, a Pušibrk i profesori često su se noću šetali ulicama Novog Sada da bi uplašili učenike. Ipak, to nije sprečilo gimnazijalce, pogotovo one starije, da noću devojkama pod prozorom pevaju serenade.
Veliki uspeh u radu Gimnazije doneo je Pavle Josif Šafarik, jedan od njenih najpoznatijih direktora koji joj je doneo slavu i ugled. Svedočansto o završenom ispitu zrelosti u novosadskoj gimnaziji otvaralo je maturantima vrata svih univerziteta. Znatan deo srpske inteligencije, umetnika, naučnika, istaknutih javnih i kulturnih radnika XIX i početka XX veka bili su njeni učenici ili profesori, uključujući Georgija Magaraševića, Milovana Vidakovića, Jovana Đorđevića, Lazu Kostića, Đuru Daničića, Kostu Trifkovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Iliju Ognjanovića, Jovana Grčića Milenka, Svetozara Miletića, Mihaila Polita Desančića, Tihomira Ostojića, Isidora Bajića, Petra Konjovića i druge.
Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar
Foto: Muzej Vojvodine
