Ako postoji nešto stabilno u vezi sa istorijom umetnosti, to je činjenica da bez putovanja, prenosa, pa čak i pljačke, ili jednom rečju – migracije, nema njenog razvoja, nema njene istorije, nema umetnosti kao vremenskog toka.
Često su te migracije bile brže od onih koji su njene istorije pisali, pa nam je umesto objašnjenja ostajala misterija, nepoznate praznine u njenom toku, koje teraju da se bez prestanka okuplja, diskutuje i naučno oprema za okršaj sa pukim nagađanjima i mitomanijama. Na primer, o ikoni Bogorodice utešiteljke (it. Madonna della Consolazione) –koja je ko zna odakle stigla u Crkvu svetog Jovana u Benkovcima, pa je potom ko zna pod kojim uslovima doputovala u depo Muzeja Srpske pravoslavne crkve tokom devedesetih, raspravlja se manje-više tri decenije, manje po naučnim publikacijama, više po medijima.
Od momenta kada je 1997. godine istoričarka umetnosti Anika Skovran u svom članku Dve ikone dva slavna Krićanina predložila da se ova ikona pripiše El Greku, iznoseći argumente i zaključke njene komparativne stilske analize, pravljeno je dosta stidljivih koraka ka postizanju javnog i naučnog konsenzusa oko tog predloga. Ipak, okupljanje koje se 22. oktobra dogodilo u Galeriji Matice srpske, bilo je predstavljanje nekih značajnih koraka ka sistematizaciji, pre svega, muzeoloških i konzervacijskih saznanja o ovoj ikoni. Sva ta saznanja trebalo bi da – kada ih jednog dana budemo imali sakupljene na jednom mestu – barem donekle odgonetnu, ako ništa drugo, jedno pitanje: da li je to bio zaista El Greko? Ali, sve i da se približimo tom konsenzusu stručnjaka o atribuciji ove ikone El Greku, ostaje još toliko misterije iza nje.
Ko je bio El Greko?
Domeniko Teotokopulos (Domínikos Theotokópoulos), zvani Grk (ili kako je kod nas to ime preuzeto iz španskog bez prilagođavanja – El Greko), rodio se na Kritu 1541, a umro u španskom Toledu, 1614. godine. Veliki putnik Mediterana, venecijanski učenik, baštinik duge vizantijske tradicije, pasionirani kartograf i majsor manirizma – El Greko, možda je zaista naslikao ikonu koja je bila pred nama. Da, možda. Ali, gde ju je naslikao? Ako se to nije desilo u Benkovcima, ko ju je i zašto tamo doneo? Da li se El Greko na svom dugom putovanju od Krita do Vencije, zaustavio i boravio u Benkovcima, pa naslikao ikonu za nekog tamošnjeg vlastelina, koji ju je potom poklonio crkvi nakon što je ona bila sagrađena? Ili je možda neki lokalni bogati trgovac, neki benkovački Dundo Maroje, kupio ikonu u Veneciji? Možda se razmenjivalo sa Turcima? Ili je samo jedan vrli učenik El Grekov, jako dobro savladao slikarsku veštinu kopirajući svog učitelja. Možda. Možda su to sve preterane spekulacije, fikcija. Ali istorija i jeste jedna velika narativna fantazija, a migracija – migracija je njen spiritus movens. Zato se – a to nam je možda i bitnije od svih spekulacija – na ovoj ikoni Bogorodice Utešiteljke italijanska renesansna dubina prostora kombinuje sa vizantijskim pomalo plošnim telima, upečatljivi venecijanski roze pigmenti mešaju sa vizantijskim senkama i tipično vizantijskom fizionomijom lica. A statična vizantijska Bogorodica u sredini kompozicije sa dinamikom malih bočnih scena. To nam je potvrdila i kustoskinja Galerije Matice srpske Jelena Ognjanović:
Ipak, migracija nije ostavila traga samo na ono što vidimo na površini ikone, već i na ono što je ispod nje, i zato, kako to objašnjava konzervatorka GMS Daniela Korolija-Crkvenjakov:
Osim horizontalnog putovanja u prostoru, El Greko, a naročito njegova ikona, putovali su, neizbežno, i vertikalno, tj. kroz vreme, pa je i taj put ostavio tragova. Pigmenti su, na primer, otputovali. Ono što je u 16. veku bilo plavetnilo neba i zelenilo krošnje iza Bogorodice, danas je smeđe bespuće i stablo koje izgleda pomalo ugljenisano, a mi o njihovim bojama možemo samo da maštamo. No, čak i da bi se utvrdilo kako su, kada i zašto pigmenti iščezli, mora se putovati, objašnjava procenitelj Georgiosa Karajanisa, koji sa svojom aparaturom radi na ovoj ikoni.
Ipak, kako je to Karajanis na posletku rekao, on ni ne smatra da je toliko bitno da on sam da precizno mišljenje o autorstvu, jer se radeći na ovoj ikoni on uverio da se radi o jednom vrlo dobro slikarski i tehnički izvedenom delu, punom renesansno prikazanih dinamičnih scena. S one strane problema atribucije, radi se o jednom kvalitetnom slikarskom delu koje, čak i da stvarno jeste El Grekovo, neće tom potvrdom promeniti svoja objektivna svojstva i kvalitete, već samo svoju cenu na tržištu umetnina. Sa time bi mogle da se rasplamsaju – u lepom balkanskom maniru – i nacionalističke retorike i tehnike javnog prepucavanja razrađene u slučaju Tesla, u kojima gubimo uvek ono najbitnije – identitet u migraciji. Umetnički, stilski, istorijski, nadnacionalni, hibridni, baš onakav o kakvom se danas toliko raspravlja u različitim kontekstima, onaj identitet koji se u El Grekovom slučaju stvarao između Krita, Venecije, mediteranskih putovanja i španskog Toleda, pa se kao takav preneo i na ikonu Bogorodice Utešiteljke, i stigao do nas.
Autor: Aleksa Nikolić
Video: Marko Pudić
