Sa interesantnog džez putovanja, koje je za njih tek početak avanture evropskih okvira, novosadski muzičari, bubnjar Lav Kovač i bas gitarista Marko Ćurčić, vratili su se preko nekoliko dana. Razlog za njihov odlazak u luksemburški Didelanž je međunarodni projekat JazzXchange, koji ima za cilj rađanje novih muzičkih dela, kao i džez orkestara koji okupljaju muzičare iz različitih kulturnih, istorijskih, društvenih i političkih sredina. Njih dvojica, sada su, kao predstavnici Novog Sada, deo orkestra koji je proslavljeni srpski pijanista Bojan Zulfikarpašić, na poziv Regionalnog centra za kulturu iz Didelanža, formirao birajući po dva muzičara iz kulturnih prestonica 2022. godine, kantona Eš-sur-Alzet (Luksemburg), Novog Sada (Srbija) i Kaunasa (Litvanija).
Projekat je zamišljen da se realizuje tokom 2021. i 2022. kroz četiri rezidencije i tri nastupa, a po dolasku sa zavšene prve rezidencije, koja je podrazumevala formiranje orkestra, Marko i Lav prenose utiske i iskustva za Visit Novi Sad.
Pre nekoliko dana stigli ste iz Didelanža. Šta vam je za sada najjači utisak sa putovanja?
Marko: Teško je navesti jednu stvar kao najjači utisak, ali eto prvo što mi pada na pamet je stepen ljubavi i predanosti u poslu koji se osetio od strane organizatora projekta iz Luksemburga, Patricije Jocheim i Bojana Zulfikarpašića. Veliko hvala.
Lav: Prilika da putujemo, upoznamo nove ljude iz drugačijih kultura i ukrstimo zvučne mačeve, razbijajući predrasude i okvire naših vidno različitih estetitka i iskustava u stvaranju muzike.
Međunarodni projekat JazzXchange okupio je muzičare iz različitih kulturnih, istorijskih, društvenih i političkih sredina. Ovo već samo po sebi govori o veoma raznolikom bogastvu pristupa, pa samim tim i iskustva. Kako je izgledao susret i rad muzičara koji imaju potpuno različiti background u svakom smislu?
Marko: Bilo je zapravo mnogo interesantno. Iako se lično nismo poznavali sa muzičarima iz drugih zemalja, imamo mnogo zajedničkih prijatelja budući da smo Lav Kovač i ja studirali u Holandiji i svirali po Evropi. Smatram da smo imali i dosta sreće, budući da je kolektiv stvarno bio prijatan. Što se tiče samog muziciranja, sličan je odgovor. Background nam je svima manje-više isti. Svi komuniciramo u muzičkom smislu istim jezikom, tako da stvarno nije bilo nekih većih poteškoća u radu.
Lav: Interesatno je bilo da su nas sve smestili u jednu staru kuću na tri sprata – delili smo kupatilo i kuhinju. To je doprinelo da se od početka susret odvija u više dimenzija – pored profesionalnog, i taj lični, upoznavanje tuđih navika, afiniteta prema hrani, paternu spavanja, hrkanja, smisla za humor, kulturoloških karakteristika… Glavnicu dana bismo onda proveli radeći na muzici, a na kraju dana bi nas Bojan Z blagoslovio svojim izvrsnim kuvanjem.
Koliko se te razlike osete u samom stvaranju muzike?
Lav: Razlike su veoma očigledne, mada ne toliko očigledno prouzrokovane različitim kulturama (srpskom, litvanskom i luksemburškom) koliko različitim ličnim iskustvima i individualnom odnosu prema muzici – svako je kao pojedinac nešto drugo doneo u igru. Možda je kulturološki to što mi iz ovih krajeva nosimo razigranost i emotivnost, patos i nekada neprimerenu nonšalantnost.
Litvanci su rezervisaniji i organizovaniji, sa tendencijom da udovolje, dok su Luksemburžani najviše Evropljani od ova tri naroda, opušteni i samouvereni, umereni u svemu što rade.
Svi tako zajedno, jedinstveni i autentični, oformili ste orkestar. Ono što je dodatno zanimljivo u svemu tome jeste da se prethodno niste poznavali sa drugim muzičarima. Koliko je to izazovno i kako se u tom slučaju balansira između neke svoje individualnosti i slobode u stvaranju, ali i timskog rada?
Marko: Ovde je došlo do izražaja Bojanovo veliko iskustvo u sličnim ansamblima. Oseti se da su mu poznati različiti muzički afiniteti i daje prostora svakom da se iskaže. Sloboda i timski rad nekako dolaze prirodno jedno sa drugim ukoliko ima međusobnog poštovanja, čega nije manjkalo.
Lav: S obzirom na to da smo i Marko i ja proveli četiri godine studirajući u Holandiji u internacionalnom okruženju, često smo se nalazili u situaciji da sviramo sa ljudima koji su veoma drugačiji, sam taj aspekt nije bio nepoznat. Ono što je nepoznato uvek i zauvek je što kada se nađemo s novim ljudima to su uvek neki nepoznati ljudi i tu nema nekakve formule – sa svakim iznova tražimo jezik. Balans između individualnosti i timskog rada je jedno jednostavno, ali komplikovano pitanje – koliko si spreman da saslušaš nekog drugog, a koliko želiš da tebe slušaju?
Ako posmatramo samo u tom individualnom smislu, šta ovo iskustvo i ovaj projekat predstavlja za vas dvojicu, kao muzičare, na ličnom nivou?
Lav: Za mene je svaka ovako sjajno organizovana i podržana prilika za proces stvaranja muzike dragocena, toga nažalost ima sve manje i uvek su podložne hiljadu i jednom kompromisu sa organizatorom, poslodavcem, sistemom. Ovde toga nije bilo, u Opderschmalz kulturnom centru u Didelanžu dobili smo otvorena vrata vrhunski opremljene koncertne sale na nedelju dana da eksperimentišemo, upoznajemo se i nesmetano radimo na kulturnom sadržaju koji je od značaja za razvitak kako nas kao pojedinaca tako i, u nekom posrednom obliku, društava čiji smo deo.
Ovo je tek početak projekta, on će biti realizovan i tokom naredne godine, možete li da nam otkrijete šta su naredni koraci?
Marko: Tako je, sledeće godine bi trebalo da imamo još jednu rezidenciju u Luksemburgu gde bi imali i prvi koncert. Zatim ćemo imati još po jedan koncert u Kaunasu (Litvanija), kao i na Novosadskom džez festivalu.
Na koji način ovakvi projekti podižu kapacitete jedne scene, u ovom slučaju novosadske?
Marko: Novi Sad zapravo i ima mnogo interesantnu muzičku scenu, samo deluje nevidljiva jer je naprosto marginalizovana od strane vlasti i kulturnih institucija. Nadam se da će ovaj projekat uspeti da promeni nešto.
Lav: Videćemo kada prođe EPK 2022. Može ostati blago, semena negovana da izrastu u bogato rastinje. Može ostati pustinja. Videćemo.
S obzirom na to da ovaj projekat zapravo obuhvata tri Evropske prestonice kulture za 2022. godinu – Novi Sad, Kaunas i kanton Eš-sur-Alzet, kako vi vidite svoj grad u svetlu te titule?
Marko: Novi Sad zaista ima da ponudi kvalitetan umetnički sadržaj. Nadam se da će biti prepoznat od strane institucija.
Lav: Novi Sad je kao lubenica, pun je kreativnih koštica – individualaca. Nadam se da će ta titula prestonice kulture pomoći da se te koštice prepoznaju kao semena i odneguju onako kako bi zapravo bili u mogućnosti da budu od koristi svom gradu, jer to do sada nije bio slučaj, ovde se teško živi kao umetnik.
Zbog čega bi, po vašem mišljenju, Novi Sad naredne godine trebalo da bude nezaobilazna destinacija?
Lav: Bojan Z X=tet na Novosadskom Jazz Festivalu.
Džez scena Srbije ili Novog Sada ako vam je to lakše, u tri reči je?
Lav: Kreativna, autentična, dramatična.
Tokom 2022, rezidencije će se odvijati neposredno pred godišnje džez festivale u ova tri grada. Glavni ansambl će sa grupom lokalnih studenata vežbati odabrane kompozicije koje će predstaviti na koncertima tokom festivala, kao što su Like a Jazz Machine, džez festival koji tradicionalo održava već devet godina u Didelanžu, Kaunas Jazz, koji je aktuelan već 29 godina, kao najpoznatiji džez festival u Novom Sadu, sa tradicijom dugom 22 godine – Novosadski džez festival.
Pored Lava Kovača i Marka Ćurčića, odabrani su i klavijaturista Žerom Klajn i basista Boris Šmit iz Didelanža, kao i džez pevačica Veronika Či-Či i saksofonista Kestutis Vajginis iz Kaunasa.
Inicijator i nosilac projekta je Regionalni centar za kulturu iz Didelanža i Grad Didelanž, a partneri na projektu su Eš 2022, Kaunas 2022, VsI JJJAZZ iz Kaunasa, Fondacija Novi Sad – Evropska prestonica kulture i Kulturni centar Novog Sada.
Autorka: Milana Milovanov
Foto: Marc Lazzarini
