Kako je Doček jedinstven umetnički doživljaj koji slavi multikulturalnost i nudi žanrovsku i umetničku raznovrsnost, jedan od programa nakon zvaničnog otvaranja Evropske prestonice kulture jesu Slave, pa vas 14. i 15. januara očekuje posebna manifestacija u novosadskim Kulturnim stanicama. Kao dobar domaćin, Novi Sad će otvoriti vrata svim komšijama, te ćete imati priliku da uz bogatu trpezu i muzički repertoar, uživate u izložbi autora Pavela Surovog, svetski poznatog grafičkog dizajnera iz Kisača, na kojoj će biti predstavljene različite narodne nošnje iz Vojvodine, ali i cele Srbije, slaveći interkulturalnost.
Strastveni kolekcionar i ljubitelj narodnih nošnji za Visit Novi Sad otkriva pojedinosti o izložbi i reinterpretaciji nematerijalnog kulturnog nasleđa, kompleksnosti ovog projekta, ali i da ga najviše raduju reakcije publike i činjenica da će nošnju približiti i mlađim generacijama.
Pavel Surovi je direktor Kulturnog centra Kisač i poslanik u Skupštini Autonomne Pokrajine Vojvodine, autor je i fotograf umetničkog etno art projekta i izložbe koja se održava u vremenima proslava Slava i Dočeka titule EPK. Autor je izložbe “Slovačka svadba“, koja je prvi put prikazana na Kalemegdanu u Beogradu, a dobitnik je i brojnih nagrada, među kojima su Slovak Multimedia PRIX 2003 za najbolju multimediju u Slovačkoj republici, zatim nagrade HiiiBrand 2010 u Kini za najbolji svetski brend i evropskog oskara Design Angel na AdPrintFestivalu 2012 za najbolji logo dizajn u Evropi. Najnovije priznanje je prva nagrada žirija na IBEFF festivalu Etnomode u Rusiji u kategoriji modna fotografija. Veliko interesovanje kod nas i u inostranstvu izazvala je i njegova etno art izložba “Corona“ koja će nakon premijere u Beogradu imati i svetsku premijeru u Parizu. Programski luk Doček obeležiće i izložba koja je u pripremi, a kroz koju ćemo se bolje upoznati sa tradicijom nošnji prikazanih u sasvim novom svetlu.
U okviru Dočeka i programa Slave, pripremate izložbu fotografija narodnih nošnji kroz koju ćete na jedinstven način prikazati bogatstvo različitosti kultura. Možete li nam približiti ideju vaše izložbe i kakva iskustva će posetioci moći da ponesu sa otvaranja?
Ovaj ciklus fotografija specijalno je pripremljen za titulu Evropske prestonice kulture u Novom Sadu. Na ovom projektu sam vredno radio sa velikom ljubavlju i strašću, a sam naziv bukvalno označava filozofsku-duhovnu priču i moje viđenje starih arhaičnih nošnji naroda u Novom Sadu, Vojvodini, Srbiji i šire u regionu gde žive naša srpska braća.
Izložba je deo proslave Slava u okviru Dočeka Srpske Pravoslavne Nove godine. Cilj je prezentacija originalnih i autentičnih narodnih nošnji različitih naroda koje žive u Srbiji. Ova izložba je specifična reinterpretacija nematerijalnog kulturnog nasleđa, prikazanog u novom svetlu, a biće deo jedinstvene scenografije Kulturnih stanica u kojima se program realizuje. U prvom planu su arhetipi i kosmičko poimanje ženske lepote od prapočetka. Otkrivanjem tajanstvenosti i mističnosti narodnih nošnji i duhovnih verovanja i mitova kroz različite epohe vremena krunišem arhetip Afroditine božanske lepote.
Posetioci će moći da ponesu mnoge subliminirane poruke koje sam hteo naglasiti, a to je da kao svaka iskonska lepota, i ženska lepota je podložna skrivanju, a tako i hrišćanskoj civilizaciji, a posebno u slavenskim narodnim nošnjama, koja iza stotitina slojeva podsukanja, čipki, dukata, traka, mašni, vezova skriva nedodirljivu devičansku lepotu. Žensku lepotu i svetski život predstavljaju dukati, perle, krune, nakit, oglavlja a to je u današnjosti stalna težnja prema slavi, popularnosti, divljenju, lepoti, modi, statusu i staležu, a druga skrivena dominanta koja ide uz arhaičnu narodnu nošnju su vera i okretanje prema Bogu.
Bog i Isus Hrist svugde su prisutni i artikulisani čak i kroz arhaičnu narodnu nošnju i ćilime. Žene su nosile krstove u rukama, na grudima, izvezene na oplećcima čak i duvane perle u obliku krstova i cveća. Stara arhaična nošnja je odavala i pripadnost državi i religiji kojoj pripadaju ili kojoj su težili da pripadaju… Boje državnih zastava su namerno utkavana u kecelje, oplećke, peškire, ćilime da bi se dodvoravalo vlastima…
Novosadski doček jedinstven je u Evropi jer slavimo dve Nove godine, dva računanja vremena, kroz dve umetnosti. Sve to naglašava interkulturalni identitet Novog Sada, koji i jeste motiv programa Slave. Kako vi vidite koncept novosadskog Dočeka u koji se i vaša izložba uklapa?
Vidim kao jedno narodno bogatstvo kulture, tradicije i vere Novog Sada, Vojvodine i Srbije. I mi kod nas kući slavimo dve Nove godine i dva Božića, slovački evangelistički i srpski pravoslavni. Moja supruga Dragana je Srpkinja, a rodila mi sina Miljana Pavela koji je odgajan da poštuje 2 naroda, 2 kulture, 2 tradicije i 2 vere…
Koliko je ova izložba u produkcijskom smislu zahtevna, kada uzmemo u obzir da sami osmišljavate kompletnu scenografiju i odevnu kombinaciju, nakon čega sledi fotografisanje i obrada fotografija?
Vizija, filozofija, kreativnost, igra to je sve spontano i prirodno došlo. Ideje su bile tu negde pohranjene u mojoj duši kroz poznavanje istorije, filozofije, bajki, Biblije… Vodio sam se, kod odabira narodnih nošnji, da me moraju odmah kod prvog susreta asociratiti na neku ličnost iz istorije, bajke, crtanog filma… Prema narodnoj nošnji sam posle vršio odabir devojačkog lica i personalitet karaktera modela, ali i adekvatne pozadine ćilime i prekrivače. Na kraju sam uz svaku narodnu nošnju morao tragati i nabavljati predmete koje će metaforu i alegoriju još više pojačati i približiti gleadaocu i da mu bude što više čitljiva i shvatljiva. Produkcija je bila jako zahtevna a sve je bilo na mojim ledjima od celokupne vizije, filozofije, duhovnog aspekta pa do poslednjeg detalja realizacije. To je celogodišnji trud i rad, dan za danom, stalne pripreme, kupovine predmeta, izrada predmeta i simbola, odabir modela i osmišljanje cele scenografije, svetla…
Na setu sam imao asistentkinju 81 godišnju Anu Čusovu iz Bačkog Petrovca koja je bila zadužena oko oblačenja i nameštanja nošnji ona jako dobro zna kakvu preciznost tražim, tu je bila i Alena Palik koja je sredjivala kosu i oblačila modele, a i pomoćnici Saša, Nemanja, Marko, Emil, Igor, gospodin Klačar i ostali koji su brzo shvatili u kom smeru će ići filozofija fotografisanja. Šminku je radila Maja Pucovski iz Bačkog Petrovca.
Kako ste kombinovali odevne kombinacije uklapajući simbole različitih narodnih nošnji? Kakvu poruku želite da pošaljete fotografijama koje pripremate?
Moje fotografije i skrivene sublimirane poruke u njima su više od multikulturalnosti i suživota naroda na ovim prostorima, i tako reći estetski lepih fotografija narodnih nošnji. One prikazuju jedinstven spoj umetnosti i etnologije, tradicije i modernog doba, kao i istorijsko – nacionalno obeležje u domenu modnog dizajna. Predstavljaju Evropsku prestonicu u duhovnom, istorijskom, filozofskom i hrišćanskom smislu, ali uvlače zemaljske priče naše planete Zemlje.
Koristeći dodatne alegorije i metafore kao moj filozofski izraz na fotografijama, sigurno će neko videti samo lepu narodnu nošnju, neko prelepu fotografiju i narodnu nošnju na njoj a neko sve to zajedno plus sublimiranu poruku utkanu u neku istorijsku ličnost.
Izložba Slave Doček biće deo scenografije programa Slave, a da bismo ih sve videli i doživeli, biće potrebno da obiđemo nekoliko kulturnih stanica u gradu. Zbog čega ste se odlučili na ovakav prikaz izložbe na više lokacija?
Tražite i naći ćete… to bi bio Isusov odgovor, a za sve posetioce i izazov ako žele da dožive, prežive i da shvate duhovni aspekt i filozofiju ove izložbe, kao i skrivene subliminirane priče, poruke i simbole, moraće da se potrude, da malo istražuju. Nije sve na tacni! Oni koji će se diviti lepim fotografijama narodnih nošnji u jednoj kulturnoj stanici oni će otići sa pola ili trećine priče i zadovoljstva.
Strastveni ste kolekcionar i ljubitelj narodne nošnje, ali i čuvar slovačke baštine, odakle se, pretpostavljamo, i rodila prvobitna ideja da kroz umetničke etno izložbe, ali i knjige koje ste objavili, predstavite taj spoj tradicionalnog i modernog…
Strast prema arhaičnoj slovačkoj narodnoj nošnji i starom oslikanom nameštaju mi je rasplamsala ideje još više, jer sam uvideo kao grafički dizajner i umetnik da tradiciju svog naroda mogu prezentovati kroz razne umetničke forme, na neke nove načine. Na početku je kao i uvek bila ideja. Kao novoizabrani direktor Kulturnog centra Kisač potrudio sam se da osmislim nove programe. Iz jednog od njih, iz Festivala narodne nošnje Slovaka u Srbiji, razvili su se drugi projekti, pa i Slovačke princeze i prinčevi, Slovačka svadba, Slovačka duša i Corona, a zatim i ova izložba. Paralelno, istraživao sam i sakupljao narodno blago po škrinjama i tavanima u 32 sela Vojvodine u kojima žive Slovaci. Najveći rezultat tog poduhvata je velika moja lična kolekcija narodne slovačke nošnje, pravi muzej.
Kako publika doživljava ovakve izložbe? Kakve su reakcije i da li ih mlađe generacije razumeju i prihvataju?
Reakcije su pozitivne! Poslednja izložba Corona – Kruna je stalno dostupna posetiocimaBeograda na vodi na Savskoj promenadi i svaki dan dobijem nekoliko novih pohvala nepoznatih ljudi. Da, ovim projektima uspeo sam mlađim generacijama približiti prošlost i malo ih nadahnuti narodnom nošnjom. Mnogi modeli mi se javljaju da žele da učestvuju u novim projektima iako nisu imali dodira sa narodnim nošnjama.
Vaše fotografije i izložbe ne ostavljaju ravnodušnim i druge svetske umetnike, a na IBEFF festivalu etnomode u Rusiji, žiri je vaš rad uporedio sa modnim fotografijama časopisa Vogue. Da li vam ovakva priznanja i nagrade koje osvajate otvaraju nove mogućnosti?
Imao sam sreće da su Nemanja Milenković, direktor Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture i Marina Gabrović koordinatorka programskog luka Seobe prepoznali potencijal i umetničku kreativnost koju posedujem kao fotograf i grafički dizajner kada su došli na otvaranje moje umetničke izložbe Corona. Takodje Grad Novi Sad na čelu s gradonačelnikom Milošem Vučevićem je podržao moj umetnički talenat. Pre nagrada je došao i poziv da izlažem sledeće godine u Francuskoj u Parizu. Nagrade iz inostranstva – Kine, Amerike, Rusije, Evrope su uvek potvrda da je reč o svetskom kvalitetu u oblasti grafičkog dizajna, umetnosti i fotografije. Nagrade za sada mi nisu otvorile nove mogućnosti, one su samo potvrdile moj umetnički, mentalni i duhovni kapacitet koji posedujem. Za sada nisam radio ništa komercijalno.
Osim što ste fotograf, umetnik i grafički dizajner, ujedno ste i direktor KC Kisač, ali i poslanik u skupštini AP Vojvodine. Kada posmatramo ove različite uloge, kako sagledavate značaj ovakve izložbe i kako posmatrate Novi Sad kao Evropsku prestonicu kulture?
Bez svih gore navedenih uloga, koje ste nabrojali, ne bih to bio ja. Kao mali dečak revolucionar, sanjao sam da menjam svet, da pravim nove gradove i svetove. Meni je uvek potreban izazov, rast i afirmacija. Ako radim samo jedan posao, moja duša duhovno stagnira. Ja sam živi dokaz da sve nagrade koje sam dobio bez ičije pomoći i protekcije u svetu, govore da samo vrednim radom i svetskim kvalitetom, možete uspeti u svetu iako ste iz malog sela Kisača, koji se nalazi oko 15 km udaljen od Novog Sada. To je prevashodno zasluga roditelja koji su beskrajno verovali i ulagali u mene i u moje obrazovanje. Ova izložba je moj doprinos Gradu Novom Sadu i tituli Evropske prestonice kulture da na jedan novi način predstavimo naše nematerijalno bogatstvo u evropskim i svetskim okvirima, a koje se ogleda u bogatstvu svih naroda koji ovde žive. Novi Sad, srpska Atina, zaslužio је titulu Evropske prestonice kulture, za koju je zaslužan i Gradonačelnik Miloš Vučević.
Koje događaje u Novom Sadu nikada ne propuštate i šta biste uvek preporučili prijateljima koji dođu u posetu Novom Sadu?
Dan oslobođenja Novog Sada, Slavu Grada Novog Sada − Đurđic, Dan prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji, EXIT, Ledenu šumu, koncerte, izložbe… Preporučio bih da posete Trg Slobode i spomenik Svetozaru Miletiću, Dunavski park, Petrovaradinsku tvrđavu, Spens, Štrand, Sremske Karlovce…
Autorka: Marina Marić
Foto: Pavel Surovi
Zabranjeno je preuzimanje fotografija bez saglasnosti autora.
