Legendarna hrvatska umetnica, muzička regionalna zvezda i modna ikona nekonvencionalnog stila, Josipa Lisac, nastupiće u Novom Sadu povodom svečanog otvaranja Evropske prestonice kulture, 13. januara. U okviru Dočeka 7530. godine, koncert ove jedinstvene dame, koja publiku zabavlja više od pet decenija, a uz čije pesme su stasale mnoge generacije, održaće se u novosadskoj Sinagogi, sa početkom u 21.30 sati.
Dobitnica Porina za životno delo, Josipa je uvek smela i originalna umetnica koja o sebi kaže da se užasava prosečnosti i banalnosti, te da je čitav život posvetila iznalaženju novih, originalnih, često i šokantnih rešenja, što je uvek i svugde čini atraktivnom, zanimljivom i provokativnom. Uoči svečanog otvaranja EPK, porazgovarali smo s Josipom o nastupu koji će održati u Novom Sadu, multikulturalnosti i razlikama, a otkrila nam je i ko je njena heroina #1.
U Novi Sad dolazite u okviru programa Doček na samom otvaranju godine titule Evropske prestonice kulture. Doček je inače programski luk koji proslavlja interkulturalnost i različitost. Da li mislite da zemlje bivše Jugoslavije dele jedinstveni kulturni prostor ili je kulturni identitet nekadašnje „Juge“ predstavljao jedinstvo različitosti?
Sa obzirom da sam se rodila i razvijala u Jugoslaviji moja razmišjanja su da je tu zapravo sklup, mi dišemo vrlo slično. Ipak, mi smo svi različiti, svi smo jedinstveni. Kad pogledam ovako, ja sam dosta putovala i bila u svim krajevima bivše Jugoslavije. Bilo je puno različitih kultura. One meni nisu bile strane, ali jesam naučila dosta doga od drugih kultura. Sve je slično, ali je ipak i različito, zato što smo mi svi različiti. Baš zato se stvorilo i poštovanje prema različitosti, glazbe, slikarstva, knjiženosti i kulture uopće. Krug u kome sam se tada nalazila je bio predivan, svi smo se razumijeli. U bivšoj Jugoslaviji je bilo više kultura sa različitim tradicijama, ali smo se svi razumeli iako smo različiti. Mi govorimo jednim jezikom. Jednom prilikom sam želela da recitujem na ekavici i shvatila sam koliko je to različit jezik, a ustvari svi ga razumemo.
Ovo ste jako lepo sročili. Mnogo je različitih kultura i naroda, a opet su svi živeli u jedinstvu.
Zapravo, u jako lepom jedinstvu. Mi smo svi teško odrastali posle rata i nismo mnogo imali. Danas mi to pada na pamet, vidim da ljudima fali rad, kako bi više cenili i svoj rad, a i tuđi rad. Važno je ništa ne podcenjivati. Mene uopšte ne fasciniraju titule koje ljudi dodaju svojim imenima ako ne znaju ništa. Volim poštenog radnika kod kojeg svi dolaze i čekaju u redovima zbog njegovog rada. To je nešto što smo imali u bivšoj Jugoslaviji, poštovao se rad i radilo se.
Na sceni ste više od 50 godina. Umetnici koji su toliko dugo slušani i voljeni se trude promene svoj imidž, da se „marketinški“ prilagode i uklope u vodeće trendove, a vi ste zadržali svoju autentičnost. Da li je to bila vasa odluka ili nešto što je prirodan i integralan deo vaše ličnosti?
Tu ima i jednog i drugog. Prvo je da sam ja to imala osviješteno, kroz godine sam upoznala sebe, još uvek učim, nikad tome nije kraj. Sa druge strane, teško je opstati i biti zapažen i napraviti bum, a još teže je to održati i opet se istaći na neki način. Meni se nije dopadalo da ja skrećem sa svog puta iako se sve mijenja, ništa nije isto kao pre 20, 30 godina. Ja sam ostala na svom putu, ali su me dočekali izazovi, promjene na koje čovek treba biti spreman. Meni se to i sviđa da se vremenom sve mijenja, zato što se onda i čovjek mijenja. Mogu da pokažem i šta sam naučila kroz to vreme, izuzetno mi je da se ne ponavljam, a tome nema ništa lose. Neko može da misli da se ja mjenjam, šta je tome loše? Ako se ne mjenjam, ja sam sebi dosadna. Kada bi me netko slušao i čuo jedno te isto to bi bilo nepojmljivo. U krajnjoj liniji i publiku izazivam, provociram, netkome se možda uopće ne svidi, a ipak netkom se to jako svidi, jer se i oni mijenjaju i osjete da to nije isto kao prije 30 godina. Važno je osvježiti se, svaki dan je novi dan i trebao bi se osvježavati. Tu se krije pitanje, kako opstati. Tako da se svaki dan osvežiš, nešto novo doneseš, da ideš u rizik, a biće divno ako uspiješ opstati.
Uvek se stiče utisak da ste vi u životu sa lakoćom donosili odluke. Da li je zaista tako kod vas, verujete li u intuiciju koja vas vodi kroz život? Imate li dileme i preispitujete li svoje odluke?
Nemam dileme, ali, na primer, ja sam u nedjelju imala veliki kocert u Zagrebu, bilo je fantastično. Rekla sam ljudima da su to moji prijatelji. Jedna novinarka me je pitala kako sam se osjećala. Rekla sam joj da se pred svaki koncert tresem kao šiba, ipak ja to nisam uzela zdravo za gotovo. Ja itekako razmišljam i promišljam kako ću ja nešto uraditi, da li sam dovoljno spremna. Glava je puna misli zato što želim na scenu izaći brilijantna. Ja imam svoje ime i prezime i ljudi me znaju, ali moram izaći na pozornicu ispočetka, kao da nikada nisam bila. Kada idem na pozornicu ja moram biti odlična, a ne da izađem samo tako iza svog imena, to nije tako predviđeno. Uvek mogu još bolje.
Šta je trenutno za vas smisao života i postojanja?
Mislim da radimo da bi mogli uživati u onom što radim, što kreiramo, što stvaramo, a to je stvarno privilegija. Pogledajte koliko ljudi zapravo ne voli to što radi… Nisu ispunjeni, nisu zadovoljni, jer su oni željeli nešto drugo; jer je put kojim su išli nešto drugo donijeo. Ja sam itekako zahvalna što je meni život doneo to da mogu uživati bez obzira da li se sada događaju drame i teški udarci sa svih strana. Ja sam zahvalna jer mogu uživati. Ispunjena sam.
U Novom Sadu ćete nastupati u Sinagogi, jednom specifičnom koncertnom prostoru koji nosi težinu nekih prošlih vremena. Koliko vam je važan ambijent u kom nastupate? Da li crpite enegiju i inspriraciju iz prostora u kome nastupate?
Svaki prostor je drugačiji, on može utjecati i pozitivno i negativno. Ako postoje tehnički problemi, to neće biti dobro, zato sve proveravamo, jer je danas jako puno elektronike. Prilagodit se moramo da bi sve bilo dobro. Prostor je bitan fizički, a onda duhovno tek kad dođu ljudi. Ljudima se mora pružiti dobra zvučna slika, jer ako je loša, neće ni oni biti zadovoljni. To je jedna stvar o kojoj se mora razmišljati.
U godini titule Evropske prestonice kulture, ceo jedan programski luk zove se Heroine i bavi se ženskim aktivizmom i stvaralaštvom. Ko su po vama heroine našeg doba?
Mogu odmah reći da je to bila moja mama. Žena koja može izneti kvalitetan život kroz svoj rad i kroz odnos jačeg i slabijeg spola. To mi nikada nije bilo jasno, kako ona može biti slabijeg spola, a ona je sigurno jača nego muškarac. Svet i društvo su željeli napraviti da muškarac bude jači spol. Jedan gospodin je rekao „možda ja mogu podići težu stvar od žene, ali ona je sigurno jača od mene“. Ljepo je videti ženu koja može izneti sebe kao ženu. Volim vidjeti pametnu ženu, koja je mudra i koja ramišlja o svojoj obitelji. Ženu koja je posvećena svemu što je okružuje. To možda nije obitelj, možda je njena karijera. Žena je snažna doma i ona je snažna van svog doma. Ona je svugde izuzetno snažna, ja je tako doživljavam.
Autorke: Marija Protić, Milana Milovanov
Foto: Privatna arhiva
