Izložba Poveži, obeleži u organizaciji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine, kroz nove medije povezuje umetnike iz različitih krajeva sveta sa lokalnom novosadskom scenom, koji su prethodnih meseci zajedno stvarali i radili i uz to na primeru prikazali sjajnu saradnju Austrijskog kulturnog foruma i Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Koncept projekta počiva na terminu „izbrisani”, kojim se referiše na devedesete godine 20. veka i različite vidove diskriminacije. Cilj je da se istraže i preispitaju društveni fenomeni devedesetih godina na prostorima jugozapadne Evrope, kao i njihovi efekti na umetnike koji su sazrevali u ovom razdoblju.
Jedan od 12 umetnika ovog projekta je Igor Fridrih Petković, konceptualni i vizuelni umetnik rođen u Austrijskim Alpima 1976. godine, koji je studirao slavistiku, kulturologiju, istoriju, arhitekturu i fotografiju u Gracu, u kom danas živi, ali i Beogradu, Ljubljani i Novom Sadu. Sa ovako svestranim umetnikom, ovom prilikom smo porazgovarali o konceptu izložbe Poveži, obeleži, a za Visit Novi Sad nam je otkrio i kako se suočavao sa migratornim kretanjima u životu i kako su upravo seobe uticale na njegovu ličnost i umetnost kojom se bavi.
Možete li nam, za početak, približiti svoje radove i kakvom pričom ste vi upotpunili izložbu Poveži, obeleži?
Moja uloga je u saradnji sa SULUV-om višestruka. U prvom delu projekta bio sam pozvan da kao samostalni umetnik učestvujem u javnoj diskusiji i izložbi na temu nestalih u periodu devedesetih, da u okviru nje izložim tri rada koji su vrlo aktuelni i povezani sa temom, vremenom i mestom.
Serija radova Mrtvački ples 2.1 / TOT’n’TANZ 2.1 nastala je na osnovu intenzivnog bavljenja mrtvačkim plesom, kao istorijskim motivom sa bezvremenom relevantnošću. Na kolažima slika MRTVAČKI PLES 2.1 psaligrafije mladog povratnika iz Prvog svetskog rata, Valtera Dresnera, višeslojno su objedinjene sa medijskom poplavom fotografija globalnih katastrofa i ratova u XX veku i udarnim vestima o pogibijama, stvarajući tako savremene slike optužbi i pokajanja, koje navode na zajedništvo i solidarisanje, kao i na oproštaj.
Drugi rad, video-instalacija Dunavski grobovi / Tok smrti, nastao je pre nekoliko godina, tokom mog studijskog boravka u Novom Sadu. Na dunavskoj plaži s petrovaradinske strane pronađeni su prefabrikovani betonski delovi koje sam zacementirao na kamenje u dužini od stotinu metara duž obale. Po izgledu i postavci, ostaci montažnih delova podsećaju na nadgrobne krstove na nekom velikom groblju ili ratištu. Ovo mesto na obali Dunava, u podnožju Petrovaradinske tvrđave, nabijeno je istorijom: ovde se stotinama godina nalazila žestoko sporna granica između velikih sila, Habzburške monarhije i Osmanskog carstva. Ovde se 1942. godine dogodila novosadska Racija, masakr tokom kojeg su mađarske okupatorske snage ubile 1246 lokalnih civila i bacile ih u ledeni Dunav. Godine 1999. bilo je i žrtava u NATO bombardovanju Varadinskog mosta. Sve te događaje povezao sam sa svojom ličnom pričom o izgubljenoj ljubavi, o lepim ali prolaznim trenucima, kojima sam želeo da podignem sasvim lični „spomenik raspršenih snova”. Krstove sam odmah video kao spomen-obeležja za raspršene snove i za nedužne ljude koji su ovde, na reci, izgubili živote. Reka je za mene odmah postala metafora za reku života koja neumitno nastavlja da teče.
Sledeća moja uloga u projektu bila je da kao umetnički direktor udruženja APORON 21 iz Graca načinim selekciju, da odaberem pet internacionalnih umetnika sa ozbiljnim, savremenim migracionim biografijama, koji u svom radu govore o različitim putevima, razlozima i motivima za migraciju.
Projekat je započet 2020. godine javnim diskusijama umetnika iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Austrije, i svakako je akcenat na umrežavanju umetnika. Kako se odvijala saradnja? Koliko je to spajanje dvanaestoro umetnika bilo plodonosno?
Zahvaljujući sjajnoj organizaciji SULUV-a ostvarili smo intenzivne razmene ličnih ideja koje smo mogli preneti široj publici. Za nas umetnike, živo umrežavanje je vrlo bitno, pogotovo na ovom prostoru i u ovakvim vremenima. Ja to posmatram kao kreativni micelijum, iz kog mogu tek da izniknu plodne pečurke zrelog umetničkog rada. U dubokom međusobnom prepoznavanju, kao umetnika i kao ljudi, ističu se te generacijske i kulturološke sličnosti i razlike, koje nam daju motive i teme za opšte društvene intervencije.
Na koji način je emigriranje uticalo na vašu ličnost, ali i vas kao umetnika? Kakve je to žrtve podrazumevalo, a šta vam je donelo?
Iz moje perspektive, u inostranstvu je i kod mene izbrisan jedan nepoznati ili nesvesni deo mog identiteta. Kao dete jednog „gastarbajtera” pogrdno su me zvali „jugo”. Osetio sam da sam marginalizovan kao neki stranac u domovini, a nisam imao tačnu sliku „otadžbine”. Od mog austrijskog dede čuo sam ratne priče nacista a od mog srpskog dede partizanske uspomene. Kada sam se svega toga oslobodio, propala je Jugoslavija, tako da su devedesete za mene bile intenzivan proces traganja za sopstvenim slobodnim identitetom u umetničkom prostoru. Odjednom, rat više nije bio neka priča iz prošlosti, nego savremena stvarnost. Sada, nakon trideset godina, opet se budi strah od rata u Evropi. Još uvek imamo mase ljudi koji su izbeglice, zbog globalne ludosti ratnih nemira. Kao čovek i umetnik, saznao sam kako se lako putem zagađenog jezika, medijskih slika i političkih sukoba društvo pretvara u otrovnu močvaru. Iz inferiornog, potčinjenog položaja može se roditi veoma snažna moć razumevanja, opraštanja i individualnog i kolektivnog isceljenja. Ako se pobedi strah od nepoznatog, postoji šansa za miran i dobar život za sve.
Na koji način povezujete pop kulturu, kao masovnu kulturu, sa supkulturom i gerilskom kulturom, te koje su vas naučne discipline isprovocirale da ih sublimirate u svoju umetničku koncepciju?
Ja se bavim različitim društvenopolitički angažovanim, interkulturalnim umetničkim projektima i istraživanjima u transdisciplinarnim oblastima. U svom radu istražujem savremene umetničko-naučne ekspresivne mogućnosti kao vizionarske životne stvarnosti, koje transformišem u dionizijsko-apolonijske prostore događaja. Bavim se društveno relevantnim temama, usmerenim na ispitivanje njihovog (trans)humanog sadržaja, kako bih ih kroz savremeno poimanje interpretirao u umetnosti koja direktno dotiče čoveka.
U svojim fotografskim radovima, filmovima, instalacijama koje osvajaju prostor, performansima, intervencijama u socijalno polje, izložbenim projektima i sveobuhvatnim događajima (Gesamtkunstwerke), preplićem transdisciplinarne i multimedijalne pristupe nivoima saznanja koji se nalaze u pozadini stvaralaštva.
Koja su to pitanja kojima želite da utičete na promenu svesti pojedinca, kroz medij vaše umetnosti?
Umetnost ima izuzetnu moć da pokrene ljude i institucije i da ruši stare, uvrežene kolektivne i individualne strukture. Stvaranje umetnosti i kreativnost omogućavaju ljudima da istraže sve vrste različitih aspekata onoga šta zapravo kao ljudi, kao ljudska bića – jesu. Ono što čini umetnost tako moćnom jeste to što ona razvija otpornost – omogućava samim umetnicima i posmatračima da se povežu sa svojim emocijama i osećanjima. Ljubav je spasitelj sveta a umetnost je prijateljski poljubac i zagrljaj u znak oproštaja, koji nam je svima potreban i za kojim svi tragamo.
Da li mislite da umetnost može da spase svet, te da se izbori sa sukobima, diskriminacijom i istovremeno izgradi nove mostove?
Tu mi odmah pada na pamet pesma The Ship Song Nika Kejva:
Come sail your ships around me
And burn your bridges down
We make a little history, baby
Every time you come around.
Za mene to znači da ne gradimo statične konstrukcije povezanosti, nego dinamične forme spajanja ljudi, njihovih identiteta, priča i osećaja koji su u stalnom pokretu. Ako uspemo kroz umetnost da širimo mir sa sobom i mir u ljubavi, onda ćemo pobediti bez rata.
Verujem da umetnost može spasiti sopstveni svet u sebi, kao stvaralac ali istovremeno i kao recipijent. Kao umetnici, samo iz ugla slobode možemo ponuditi pozitivnu inspiraciju, kritička pitanja i višestruke asocijacije na brojne realnosti. Zaključak o umetničkom delu ili preduzimanje konkretnih koraka u spasavanju sveta mora svako da nađe sam za sebe. Tek onda može da se umrežava sa drugima, da postane više nego zbir pojedinaca. Umetnost takođe može da potencira određeni način individualnog eskapizma, da čovek ne bi poludeo u ovom nadrealnom realitetu i pobegao u sjaj transcendentalnog. Što više ljudi shvata tu tajnu ljubavnu sponu između svega, to će pre bekstva postati seobe, ratne tvrđave – umetnički ateljei, a distopijske domovine – dobra mesta za sve ljude. Bez umetnosti i kulture nema mira, a bez mira nema kulture i umetnosti.
Da li se nekada osećate kao duh vremena koji je hroničar našeg subverzivnog stanja u društvu?
Kakvo briljantno pitanje, svako ko to ne oseća nije umetnik kako ga ja razumem. Ali ko ostane samo hroničar zeitgeista, nije savremeni umetnik. Umetnost i aktivizam u 21. veku moraju da se uklope kako bi dotakli ljude van intelektualne i kulturne elite u svojim „umetničkim mehurima“. Svojim radom i trudom treba umentik da utiče na celokupno društvo i kolektivnu svest da se stvori duh nove ere. Sve je povezano. Kroz umetnost čovek može da postane svestan svog života, svog vremena i okolnosti u kojima živi kako bi u sebi pronašao veću istinu.
Imali ste priliku da studirate neko vreme u našem gradu. Kako osećate Novi Sad? Kako ga vidite sad kada nosi prestižnu titulu Evropske prestonice kulture?
Od početka sam zavoleo ovaj grad i region, nekako se osećam kao kod kuće i potpuno sam vezan za ljude, priče i mesta. Nalazim mnoge reference na različite identitete nekadašnje srednje Evrope sa njenim bogatim transkulturalnim nasleđem. Od višejezičnosti, mentaliteta i arhitektonskih koncepata do kulinarskih tradicija i kulturnih događaja. Ovde sam studirao dve godine i imao sam priliku da podržavam atelje na Tvrđavi. Titulu EPK vidim kao veliku šansu za Novi Sad i sve građane grada i Vojvodine. To je prilika da pokaže svoju bogatu kulturnu istoriju i razvoj savremene umetnosti. Nadam se da će kultura i umetnost i nakon ove godine biti važan deo kako ljudi i društvo vide sebe.
Kako vam se dojmi programski luk Seobe, koji ističe značaj migracija i njenih pozitivnih posledica na umetnost i kulturu?
Da se izrazim rečima Felipea Baeza, meksičkog umetnika, koji o imigraciji kaže sledeće za Njujork Tajms: „Verujem da kada sa drugima delimo svoje slike i pričamo svoje priče, mi zapravo ilustrujemo ljudsku borbu – a to je ono što ima moć da osvoji široku publiku. Umetnost donosi ideje tako kako ni jedan drugi medij nije u stanju. Potrebne su nam višedimenzionalne, kompleksne priče o tome ko smo; treba sebe predstaviti u punoj ljudskosti. Tako se možemo boriti protiv rasizma i tako možemo doći do pravde. Ali još važnije, tako ćemo ponovo zaslužiti svoje postojanje.“ Verujem da ovo vredi i za Novi Sad.
Autorka: Gala Gajin
Foto: Vladimir Veličković
