Dobro poznatu ekipu Državnog posla verovatno ni ne treba posebno predstavljati, jer oni sami sebe svakodnevno predstavljaju publici kroz, sada već više od 1700 snimljenih epizoda humorističkog igranog serijala. Legendarni trio i radni kolektiv arhivskog odeljenja državne firme čine Đorđe Čvarkov (Dimitrije Banjac), Dragan Torbica (Nikola Škorić) i Boškić (Dejan Ćirjaković), a već punih 10 godina svojim satiričnim razgovorima zabavljaju nas direktno iz svoje kancelarije.
U okviru programa Seobe, Evropske prestonice kulture, fantastična trojka će održati premijeru predstave Velika seoba arhivatora, koja je zakazana za 8. april u 20 časova u Ustanovi za kulturu i obrazovanje Kulturni centar Mladost Futog, te vam toplo preporučujemo da je pogledate. Drugo izvođenje predstave održaće se 9. aprila.
Beskrajno duhoviti i zabavni Čvarkov, Torbica i Boškić, nasmejaće vas do suza nepovoljnom životnom situacijom koja ih je snašla, a kakvoj se nisu nadali. Silom prilika izmešteni su iz svog prirodnog okruženja, kancelarije u kojoj “vredno” rade, u istureno odeljenje – magacin u malom mestu na Fruškoj gori. Naši junaci se zatiču u novoj nepoznatoj sredini, u magacinu u kom su prinuđeni i da žive, u kom nema uslova za boravak tri osobe, dok istovremeno ne mogu da izbegnu svoje radne obaveze, jer su primorani da rade ne bi li dobili dozvolu da se vrate u „rodnu kancelariju”.
Između svakodnevnih, intenzivnih priprema za ovu predstavu, iskoristili smo priliku da kratko porazgovaramo sa junacima ove predstave, te vam unapred otkrivamo kako oni doživljavaju nepravdu koja ih je snašla, ali i kako najviše vole da provode svoje vreme kada nisu na radnom mestu.
Za početak, recite nam kako vi gledate na procese seoba u multikulturalnom Novom Sadu i okolini, šta mislite zašto ljudi odlaze sa naših prostora ili dolaze ovde da žive?
Čvarkov: Vidte, da vam kažem, meni niko ne smeta, ali baš se dosta ljudi doselilo…
Torbica: Heh, svi smo mi odnekud došli…
Boškić: Dobro, ali multiklutr… multiklutur… ta multi.. znate o čemu govorim… to je uvek bila najlepša strana Novog Sada…
Torbica: I Šipova…
Koje su vrline i mane međusobnog “mešanja” kultura? Koliko su izražene te podele u Vojvodini?
Čvarkov: Nema, nema podela… Lepo je to kad odete na dva Božića, dva Uskrsa, dva prva maja.. jedino… ima tu neki moj komšija… Štrbac… mislim oni prave neki “zbor”… I ondak bude jako glasno…
Torbica: E to je pravo druženje, Čvarkov… I družićemo se i ubuduće…
Boškić: U pravu je, čika Đorđe, nema podela… ja sam jako puno putovao i znam šta su različite kulture… evo kod mene u zgradi se svi jako dobro slažemo… svi smo stari Novosađani ili mi što imamo para… uglavnom, svi se tako osećamo…
Načuli smo da ste nedavno i sami prošli kroz proces migracija, jer ste iz kancelarije u kojoj radite tolike godine navodno “prebačeni” u magacin na Fruškoj gori? Kako se to desilo i koliko vam je izazovno da se prilagodite novim uslovima rada?
Boškić: To je tačno… mi smo bili primorani da se prebacimo u taj “Šuljam” zbog nekih internih stvari u našem preduzeću… I moram da vam kažem, meni je bilo teško, ali veliki izazov.. jer kao što moj tata uvek kaže: Ko hoće nađe načina, a ko neće nađe izgovor.
Torbica: ‘Ajde Boškić, plakao si 5 dana i nisi se odvajao od mamine slike… da vam kažem poslije skele na minhenskoj katedrali, đe sam radio grubu žbuku, ništa mi nije teško.
Dobili smo informaciju i da ste uslovljeni napornim radom na Fruškoj gori kako bi vas vratili u kancelariju… Kako to komentarišete?
Čvarkov: Vidite, da vam kažem.. to je tačno, ali meni to nije smetalo… osim što je u Sremu.. ja ne volem da idem preko Dunava. I samo ću vam reći – drago mi je što smo dokazali da direktor nije bio u pravu.
Smatrate li sebe uzornim radnikom?
Čvarkov: DA!
Boškić: DA!
Torbica: DA!
Proteklih 10 godina budnim okom pratimo dešavanja na vašem poslu, međusobne odnose s kolegama, prepirke, razilaženja u mišljenjima, ali i životne probleme sa kojima se suočavate. Prija li vam popularnost koju ste stekli u komšiluku?
Čvarkov: Ja sam popularnost stekao još davne 1978. kada sam sa kuglačkim klubom “KK Senta” oborio 996 čunjeva i postao šampion severnobačkog okruga… ja i Čaba…
Torbica: Ja sam višestruki pobednik ličkog višeboja.. disciplina STOŽINA…
Boškić: Prija mi popularnost.
Gospodine Čvarkov, koliko bi vam život u Vojvodini bio drugačiji da nema dođoša? Da li bi bio jednostavniji i lakši?
To je veliko pitanje na koje ni najumniji Vojvođani nisu uspeli da odgovore… što bi rekao jedan moj veliki prijatelj, inače profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu… Ćuti, Đorđe, kako bi sami savili ovu armaturu…
Torbica: A i pitu.
Šta je ono najvrednije čemu su vas naučile starije kolege s posla?
Boškić: Radnim navikama i izuzetnom poštovanju radne discipline… jednom rečju, dali su mi zanat u ruke…
Koje su suštinske razlike ovdašnjeg mentaliteta i ljudi iz vašeg zavičaja? Koja ljudska osobina vas, gospodine Torbica, izbaci iz takta?
- Slabo se druže.
- Nema mobe
- Nema dešavanja narodnog zbora
- Ne zna niko da basira
- Sve su im pjesme s muzikom
- Od ovaca ima samo cigaja
- Blato je i prašina
….
- Ne kažu ti ništa u lice
- I na kraju brda jednog nema… ja sam morao na placu da naspem jedno 40 metara u visinu da ne poludim… zato su i te razlike, zbog konfiguracije zemljišta… inače divni ljudi
Često ističete kako je nekada sve bilo bolje, da se znalo kako i šta. Šta se to promenilo kod nas?
Čvarkov: Omladina… Više nije to to… Ovi mladi nisu normalni…
Torbica: A sve imaju…
Čvarkov: Svaki auto vozi, a ja se posle toliko godina rada potucam po autobusima…
Torbica: Ja sam 37 km pešačio do škole… Uzbrdo… I tamo I vamo… Danas ovi neće smeće da izbace do kontejnera…
Čvarkov: Internet je zlo!
Torbica: Slažem se!
Šta je za vas sreća i smisao života?
Torbica: Kruva i tuka ispod peke!
Čvarkov: I čvaraka… I majonez…
Boškić: Putovanja i upoznavanje novih kultura…
Da li ste ponosni na Novi Sad koji je početkom godine postao Evropska prestonica kulture i posećujete li kulturne događaje u gradu?
Čvarkov: Naravno…. Za mene je Novi Sad oduvek prestonica….
Torbica: Kako to misliš? Kulture?
Čvarkov: …
Boškić: Ja sam bio na Noise Destruction… Super priča…
Torbica: Haha zapal’ću je…
Kako i gde najviše volite da provodite vreme u Novom Sadu?
Čvarkov: U krugu porodice…
Torbica: S ljudima ispred poljoapoteke
Boškić: Šetajući kejom… Ne baš tamo gde se oseti na jaja… Ali… Razumete me…
Autorka: Marina Marić
Foto:Vladimir Veličković
