Evropska prestonica kulture je u okviru programa Škole budućnosti ugostila brojne domaće i inostrane umetnike koji, sada u ulozi predavača, deci i mladima drže umetničke radionice i predavanja. Umesto uobičajenog formalnog obrazovanja, škole budućnosti nude prostor za slobodno izražavanje, te omladina ima nesvakidašnju priliku da usvaja nove veštine – od umetnika!
Jedan od gostiju Evropske prestonice kulture je i multimedijalni japanski umetnik Akinori Oiši, koji će tokom čitavog aprila u Novom Sadu držati umetničke radionice u Školi za dizajn Bogdan Šuput, osnovnoj školi Tvrđava i vriću Zemlja čuda. Ovaj međunarodno priznati i nagrađivani umetnik poznat je po oslikavanju sićušnih, nasmejanih likova (karaktera) na različitim površinama, pa je tako nedavno posetio i prostorije Evropske prestonice kulture, na Trgu slobode, te belim markerom oslikao prozore svojim zanimljivim likovima. Predlažemo vam da “bacite pogled” kada sledeći put budete šetali centrom.
Akinori Oiši je sklonost ka crtanju pokazao već sa tri godine, a tokom odrastanja inspiraciju je pronalazio u evropskim i američkim slikovnicama, kao i japanskim mangama. Školovao se na Univerzitetu u Kjotu, gde je završio likovnu umetnost, a svoje veštine razvijao je kako u Japanu, tako i u Francuskoj, gde je živeo nekoliko godina. Radio je kao profesor na Univerzitetu umetnosti u Tokiju, a danas je vrlo aktivan na japanskoj art sceni. Do sada je sarađivao sa poznatim brendovima kao što su Mitsubishi Electric, Coca Cola i drugi. Svoje mini-likove opisuje kao nevine i čistog srca, a ističe kako ih pojednako vole i deca i odrasli. Uživa da uveseljava druge svojim “Aki osmehom”, po kom su njegovi sićušni likovi prepoznatljiv motiv na prozorima, notesima, majicama, igračkama…
Sa ovim umetnikom smo nedavno imali jedinstvenu priliku da porazgovaramo, te vam prenosimo njegove utiske o Novom Sadu, radionicama i mladim Novosađanima sa kojima svakodveno disciplinovano radi, a otkriva i šta za jednog „drawaholic-a“, kako sebe naziva, predstavljaju nasmejana lica kojima uveseljava svet oko sebe.
Novi Sad ste posetili po prvi put i ovde ćete biti do kraja aprila. Koliko ste imali vremena da ga upoznate i kakvi su vaši prvi utisci o našem gradu?
Ovde se ne osećam drugačije, osećam se kao da sam kod kuće. Ljudi su tako ljubazni i rad na mom projektu ide odlično. Primećujem da je grad dosta fokusiran na umetnost i to me raduje. Osim toga, veliki sam ljubitelj vozova, a Novi Sad sada ima novi voz koji je napravila Kina i veoma sam srećan zbog te saradnje sa azijskim zemljama. Čini mi se da novi voz ovde donosi više mogućnosti, i to je uzbudljivo.
U Novom Sadu gostujete u školama i vrtiću i mladima držite umetničke radionice crtanja. Možete li da nam kažete nešto više o ovom projektu i kakvi su vaši utisci u dosadašnjem radu s mladima u Srbiji?
Mislim da se moj projekat odnosi upravo na deljenje sa drugim ljudima, zove se „šetnja likova“, i želim da ih crtam svuda – gde god i koliko mogu. Mislim da svako može da uživa u umetnosti, i želim da je podelim – moji likovi nisu samo za galerije i muzeje. Oni su i za mnoga druga mesta – na primer za kafiće, hotele, umetničke škole, i ako mogu da crtam na mnogim mestima, mogu da podelim svoje likove sa svima. Želim da pokažem da moje male skice pružaju brojne mogućnosti. Bio sam na mnogim mestima, u Evropi sam bio u Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, a u Aziji u Koreji, Kini, Japanu. I to je takođe sredstvo komunikacije, a sa svojim likovima mogu da razgovaram sa svima. A kada crtam i ljudi se osećaju srećnim, ja svoju sreću na taj način delim sa njima. Moja umetnost je zabavna. Volim da crtam, pa nastavljam da crtam sve vreme i delim svoju sreću sa svima.
Da li unapred planirate svoje crteže ili vaša umetnost nastaje spontano, kada marker dotakne podlogu?
Moja umetnost je više improvizovana, slobodna. Crtam svaki dan u svom skicenbloku, tako da nema potrebe za dodatnim skicama. Moj lik je poput neke vrste šablona – ponekad ima značenje, ali potrebna vam je mašta – takva umetnost je interaktivna, postoji između mene i posmatrača. Ponekad se u umetnosti radi o veštini, a ponekad samo crtam i crtam i crtam, a kada pogrešim, to stvara nešto novo. To je poput improvizacije, poput otkrivanja.
Kako ste se opredelili za crtanje ovih sićušnih likova? Kako je tekao vaš umetnički put?
Ja sam sitan čovek, pa sam oduvek želeo da budem viši. Uvek mi se čini kao da sam mali, pa ti mali likovi na neki način predstavljaju mene. Ali mnogo malih likova su zajedno moćniji i imaju veći uticaj. To znači više mogućnosti za male likove što ih više crtam. Mislim da je umetnost moj način komunikacije sa ljudima. Čak i ovde gde ne govorim srpski, iako moja umetnost nije jezik, možemo da komuniciramo preko nje.
Kada radite sa decom i mladima, kako pristupate svom poslu i onima koji uče od vas?
Kada crtam, oni su zainteresovani za mene i moj osmeh. To je kao da postanete prijatelji zbog nečega. Što je moja umetnost otvorenija, to su oni komunikativniji.
Smatrate li sebe mentorom mladih ljudi i koliko je to danas važno mladima?
Ne znam za mentorstvo, ali mogu da ih naučim da uživaju u umetnosti. Samo želim da komuniciram kroz crtanje i mislim da je važno da svako pronađe svoju tačku gledišta.
Pored umetnosti kojom se bavite, da li uživate u nekim posebnim hobijima?
Imam skoro 50 godina i imam decu i porodični život. Veoma mi je važno da provodim vreme sa ćerkom i sinom. To mi je glavni hobi.
Autori: Marina Marić, Feđa Putnik
Foto: Marko Pudić
