Treći Autonomni festival žena (AFŽ) održaće se od 6. do 12. juna u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Festival je nastao 2020. godine sa idejom da javni prostor otvori za marginalizovane teme – nasilje prema ženama, radna prava žena, zdravstvena zaštita žena, položaj žena u umetnosti, nauci, preduzetništvu, kao i žensko stvaralaštvo. Festival se ove godine realizuje uz podršku Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“, koja tokom maja i juna sprovodi program Heroine posvećen ženskoj kulturi, umetnosti, stvaralaštvu i nasleđu, kako bi se kreiralo pravednije i rodno ravnopravnije društvo.
Bogat sedmodnevni program AFŽ-a koji se sastoji od radionica, govornog programa, performansa, izložbi, filmova i koncerata, predstaviće nam jedne od osnivačica festivala, Milica Kravić Aksamit i Tamara Srijemac, te vam savetujemo da posetite neke od događaja koji nam slede.
Šta nas očekuje na trećem AFŽ-u? Oko kojih tema se plete festivalski narativ i da li je ton optimističan?
Milica: Festival se u najširem smislu bavi položajem žena u našem društvu i društvu uopšte. Ta žena koja neprestano radi, ceo dan, ceo život, taj neplaćeni ženski rad, „celoživotni rad“ – kako smo ga adresirale, okupira nas i zanima najviše. To je moto festivala ili lajtmotiv koji povezuje sve različite segmente programa. Nas u osnovi zanima kako se oseća i šta radi žena kao umetnica, naučnica, socijalna radnica, psihološkinja, novinarka, zanatlijka, preduzetnica i slično. Odgovaraćemo na to pitanje svih sedam dana festivala kroz program koji uključuje sve te žene i prezentuje njihov rad. Mi jesmo optimistične u odnosu prema ideji šta sve žena može i ume da radi, ali nas odnos društva prema istom tom ženskom radu više boli nego što nas zadovoljava.
Tamara: U svakom slučaju, optimizam se pojavi uvek kada se sretnemo, kada se sretnu sve žene koje je Milica spomenula. Meni ohrabruje kada vidim koliko ima žena koje se bave nekim važnim stvarima, koje su uspešne u raznim segmentima, koje su spremne da ukazuju na manjkavosti u društvu i da se bore za ljudska prava i feminističke vrednosti. To je velika vrednost AFŽ-a. I ove godine se okupljamo, razmenjujemo mišljenja, iskustva, slušamo se i umrežavamo. Važno je da se čujemo i artikulišemo različite akcije.
Kako kreirate program? Koje kriterijume pokušavate da zadovoljite dok se bavite selekcijom?
Milica: Osobenost AFŽ-a je što je u kreiranju programa učestvovalo jako mnogo žena, pojedinki ili iz organizacija. Svaka je predlagala i osmišljavala svoj segment festivala, pa su tako filozofkinje i književnice kreirale razgovorni i teorijski deo, psihološkinje, medijske i filmske radnice su osmislile radioničarski, a umetnice su predlagale sadržaje iz domena svog načina izražavanja – tako smo zajednički došle do AFŽ-a kakav sad najavljujemo. Obiman, bogat, raznolik, senzibilisan i namenjen svima, ne samo ženama, ali definitivno onima koji žele bolju poziciju žena i marginalizovanih grupa u našem društvu i interesuju se za te i slične teme.
Tamara: Uz sve to, kriterijum je da stvaralaštvo i umetnost na festivalu budu inkluzivni, senzibilisani za položaj žena u društvu, marginalizovanih grupa i uopšte probleme sa margine. To je zajedničko svim ženama koje su učestvovale u selekciji. Sve negujemo feminističke principe i svaka na svoj način, i u svom poslu, tematizuje pitanja poput nasilja prema ženama, radnih prava žena, zdravstvene zaštite, položaja umetnica, preduzetnica itd. Program jeste raznolik, ali je po vrednostima koje promoviše vrlo usklađen i jedinstven.
Program festivala je svakako najbolje posmatrati kao celinu, ali možda postoje neki programi koje biste posebno izdvojile?
Milica: Festival zaista nudi vrlo raznovrstan program i samo je stvar ukusa kada je izbor u pitanju. Meni je lično jako važno da čujem šta naučnice imaju da kažu na temu feminizma, antikapitalizma i pozicije radnice u okviru govornog programa „Radna žena 24/7“. S druge strane, strašno se radujem i koncertima. Dovodimo Elemental, koji mi je jedan od omiljenih bendova, da ne spominjem veče horova. Ma ne, nema smisla, ako krenem, nabrojaću sve segmente festivala – imale smo ogromnu želju da sve te programe doživimo u svom gradu.
Tamara: Od Ide Prester, preko filma „Quo Vadis Aida“, performansa „Mesto dobre radnice“, do Književnog popodneva – sve mi je izuzetno važno. I mislim da je sjajno to što su programi međusobno povezani i na jednom mestu. Neko ko dođe na projekciju filma neće moći da preskoči Ženski bazar ili npr. Zombijaninu izložbu. Osim toga, satnice se ne poklapaju, pa je moguće ispratiti sve. Sve je vredno pažnje, zaista.
Koliko je razgranata mreža feminističkih i aktivističkih organizacija koje se bave ženskim pitanjima kod nas i koliko sarađujete?
Milica: Jedan od ciljeva festivala je upravo taj da upoznamo ostale saborkinje. Zato su zvanične gošće festivala u stvari kreatorke sličnih feminističkih festivala u zemlji i u regionu. Svaka od naših republika ima po jedan ili više festivala, tako da, s te strane, scena postoji, a mi smo na njoj najmlađe. S druge strane, koliko je ta scena održiva i koliko aktivistkinje imaju snage i novca pokušaćemo i same da saznamo tokom njihovog zajedničkog boravka u Novom Sadu. Da je taj naš sektor feminističkog aktivizma potcenjen i preopterećen, u to sam sasvim sigurna. Ipak, ostavljam prostora za nove procene uživo, u razgovoru sa „sestrama“ iz Beograda, Tutina, Niša, Sarajeva, Zagreba, Ljubljane.
Tamara: Na lokalnoj sceni mi već treću godinu nastojimo da se povežemo sa feminističkim zajednicama, organizacijama i pojedinkama. AFŽ je i nastao kao rezultat toga. Ni blizu nismo na nivou zajedništva i povezanosti kakvo bismo volele, ali ne odustajemo.
Ima li dovoljno publike? Kome je AFŽ uopšte namenjen? Ima li mesta i za neistomišljenike?
Milica: Neistomišljenici su možda i potrebniji. Bilo bi fantastično kada bi program posetili i oni koji nisu u temama feminizma, i ne znaju možda šta to uopšte podrazumeva, pa čak i oni koji imaju snažna predubeđenja suprotna od naših, ali mislim da se to ređe dešava. Češće od neistomišljenika, ovakve sadržaje će eventualno posetiti pojedinci željni provokacija, a tome se nimalo ne radujem i nekako se nadam da toga neće biti. Naša publika je do sada pre svega bila nama slična, sličnih ubeđenja i pretežno ženska. Meni je to, naravno, lepo i jako volim tu našu već prepoznatljivu grupu podrške. Međutim, zaista bih volela da mnogo više muškaraca podrži program, otvori um za razgovor i međusobno učenje i rast.
Tamara: Ove godine AFŽ prvi put ima muzički deo festivala, između ostalog, zbog toga da bi privukao i neku publiku koja ne bi došla namenski npr. na tribinski program. Na taj način širimo publiku. Neko će dolaskom na koncert ili na Ženski bazar neplanski ostati i na nekim drugim sadržajima, ili će makar dolaskom na festival dobiti flajer Centra za emotivnu podršku i prevenciju samoubistva Srce, SOS Ženskog centra ili antitrafiking organizacije Sloboda nema cenu. Zato nam je važan taj koncept „pod jednim krovom“. Verujem da će publike biti dovoljno, a AFŽ je stvarno namenjen svima, iako možda mnogi imaju predrasude i ne percipiraju te sadržaje kao univerzalne i važne za sve. Ja sam stava da o feminizmu treba učiti decu u školama, pa je onda jasno da smatram da na AFŽ treba da dođu svi, osim provokatora, kada ih je već Milica spomenula.
AFŽ se ove godine dešava tokom Heroina, programskog luka Evropske prestonice kulture koji slavi žene koje su prihvatale i širile evropske ideje prosvećenosti, jednakosti, feminizma i emancipacije u lokalnom kontekst – Milicu Stojadinović Srpkinju, Milevu Marić Ajnštajn, Milicu Tomić, Mariju Trandafil i druge. Ko su vaše heroine i zašto?
Milica: Moje heroine srećem svakog dana. To su zaista žene iz mog okruženja od kojih učim i sa kojima razgovaram. Nema tu za mene neke mistike. To su moje prijateljice i mama. I, da budem iskrena, skoro sve heroine iz Novog Sada kojima sam se divila zbog uspeha i toga kakve su osobe, okupile smo pod kapom AFŽ-a, ili ću ih videti u publici.
Tamara: Uz žene iz mog najbližeg okruženja, tu su sve žene koje se bore sa nasiljem i uspevaju da izađu iz kruga nasilja, koje vode neke svoje borbe sa sistemom, borbe na tržištu, borbe za univerzalne ljudske vrednosti, borbe sa bolestima… Sve one su moje heroine. I, naravno, naše prethodnice iz Antifašističkog fronta žena u čiju čast i koristimo akronim AFŽ u nazivu festivala. Njihovo nasleđe je dragoceno i ne smemo ga olako shvatiti i zaboraviti.
S ličnog aspekta i s aspekta društva – zašto AFŽ?
Milica: AFŽ jer želimo da živimo u društvu koje razume tuđe različitosti i potrebe, koje neguje razgovor i učenje, koje ženu i njene osobenosti vidi, poštuje njen umetnički i naučni izraz, koje ispravlja vekovne nepravde nanete tom „drugom polu“ i ume da se zabavlja uz kulturne sadržaje koji nisu nužno laki, već ponekad satirični, oni koji kritikuju, aktiviraju misao i održavaju duh borbenim.
Tamara: AFŽ zato što u borbi za rodnu ravnopravnost nema konačno osvojenih pozicija! Na dnevnom nivou svedočimo kako se neka prava koje su naše prethodnice izborile vrlo lako ospore i urušavaju. Zato je neophodno koristiti sva sredstva koja su nam na raspolaganju da teme i dijaloge koje Milica spominje otvaramo u javnom prostoru. AFŽ je javni prostor koje smo kreirale sa tim ciljem.
Autorka: Jasmina Tomašević
Foto: Nađa Tatar, Kristijan Smok, Promo/AFŽ
