Znate li da, pojedinačno, dnevno proizvedemo oko kilogram komunalnog otpada koji se ne odlaže na adekvatan način? Razmišljamo li već sada kakvu ćemo planetu ostaviti budućim generacijama? Kako se u okviru programa Dunavsko more, Evropske prestonice kulture, kroz umetnost bavimo predstavljanjem kulturnog nasleđa i očuvanjem prirodnih bogatstava Dunava, jedne od najvećih evropskih reka, porazgovarali smo o ekologiji i životu bez otpada sa ekološkom aktivistkinjom Miljom Vuković. Ona je istoričarka umetnosti, osnivačica fejsbuk grupe Za manje smeća i više sreće i neko ko živi u skladu s prirodom i tzv. zero waste konceptom (život bez otpada). Kako to uspeva i kojim malim koracima svi mi možemo da se krećemo ka boljoj eko-budućnosti, otkrila je Milja Vuković za Visit Novi Sad.
Kroz aktuelni programski luk Evropske prestonice kulture, Dunavsko more, preispitujemo odnos čoveka prema prirodi kroz metaforu najzagađenije evropske reke. Kako vi doživljavate značaj ovakvog programa za Novi Sad kao Evropsku prestonicu kulture? Da li umetnost može doprineti generalnom osvešćivanju?
Mislim da umetnost ima izuzetno važnu ulogu, jer može na najtačniji, najkompletniji način da iznese u materijalni, stvarni svet sadržaje iz našeg unutarnjeg sveta, a pitanja zaštite prirode su često tako osetljiva da nam je teško da se suočimo sa njima, a i da ih razumemo. Umetnost zaista može da učini puno na tom mestu. Postoji čitav niz umetničkih dela koja problematizuju naš odnos sa prirodom, skreću pažnju na ugrožene vrste, skreću pažnju na prava ne-ljudskog sveta, opevaju lepotu prirode… koja su mi pomogla u određenim trenucima u životu da bolje razumem, vidim, prihvatim trenutak u kojem se nalazimo.
Možete li pojasniti principe „zero waste“ načina života i kako uopšte uspevate da živite sa minimumom otpada u zemlji u kojoj svest o reciklaži i održivosti možda nije dovoljno proširena?
Ne samo u našoj zemlji nego uopšte u sistemu vrednosti koji trenutno prevladava na planeti, akcenat je na neumernoj proizvodnji i potrošnji. Mi više ne stvaramo da bi osnovne, suštinske potrebe bile zadovoljene, već samo zato da bismo zadovoljili neutaživu potrebu profita da proizvodi i raste. I to po svaku cenu. U tom smislu reciklaža nije rešenje, ona može da funkcioniše samo ako su prethodno urađeni svi koraci prevencije stvaranja otpada i to je uzbudljiv deo, a to su upravo načela zero waste-a ili života sa manje otpada ili održivog života: preispitaj (razmisli pre nego što nešto kupiš – da li ti zaista treba, koliko dugo ćeš moći to da koristiš, koliko će te zaista učiniti srećnim, produktivnim…), ponovno upotrebi – prenameni, popravi, čuvaj, redukuj, pozajmi, kompostiraj…
Namirnice nastojim da kupujem uglavnom na merenje, bez ambalaže ili u reciklabilnoj ambalaži. Kompostiram organski otpad. Ostale stvari (odeću, tehniku…) nastojim da koristim dugo, čuvam, popravljam. Redovno koristim polovne predmete. Nastojim da budem informisana o uticaju koji hrana i predmeti koje koristim imaju na planetu. Puno ideja i saveta je predstavljeno na sajtu plavoizeleno.rs i fejsbuk grupi Za manje smeća i više sreće. I, naravno, ne radi se samo o otpadu, radi se i o održivosti i etici: ukoliko mogu daću prednost domaćim proizvođačima, nastojim da koristim što manje proizvoda životinjskog porekla, interesuje me kako su proizvedeni proizvodi koje kupujem, kakav je njihov ukupan ekološki i društveni otisak… Daleko od toga da živim savršeno i uvek u skladu sa svim ovim načelima ali, već duže vreme, to su načela i vrednosti sa kojima nastojim da što više uskladim svoj život.
Da li smo kao društvo, prema vašem mišljenju, svesni opasnosti čije ćemo posledice osećati u (bliskoj) budućnosti? U kojoj meri ljudski uticaj transformiše svakodnevicu i budućnost?
Još uvek nismo svesni razmera problema čije su posledice već tu. Kako jedna izjava koja kruži društvenim mrežama ovih dana navodi: ,,Ovo je najsvežije leto koje ćemo ikada osetiti.’’ Ono što vidim i osećam i mislim jeste da je svaka promena, kada tek započinje, teška i inercija je velika. Zanimljivo je, a malo poznato, da od početka sedamdesetih godina XX veka mi ne živimo u granicama održivosti, ili drugačije rečeno, živimo ,na kredit’ i idemo ka bankrotu. Kada kažem mi, mislim na našu vrstu, na ljudsku zajednicu. Naš uticaj na planetu je ogroman i dugosežan. Ove godine Dan godišnjeg prekoračenja, to je dan do kojeg smo kao vrsta potrošili količinu tzv. ,prirodnih resursa’ koje planeta može da obnovi za narednih 12 meseci – nakon ovog dana mi ribu više ne lovimo nego izlovljavamo, vodne izvore ne koristimo nego iscpljujemo…
Šta je minimum koji svako domaćinstvo može da uradi da se smanji otpad i zagađenje najpre u većim gradovima, ali i manjim sredinama? Kako dobrim primerima da se približimo zero waste konceptu?
Moj odgovor ima dva koraka. Prvo: zaista je od izuzetne važnosti da transformišemo naše individualne živote, da prožmemo svoj život tom drugom logikom – logikom održivosti. Dodala bih – i zahvalnosti i poštovanja za ono što imamo. U praksi to znači da stvari koje imamo koristimo što duže, da ih pažljivo kupujemo, da ih takođe pozajmljujemo umesto da ih kupujemo – kada je to moguće (ekonomija pozajmljivanja i iznajmljivanja je važna), da prosto obraćamo pažnju da stvaramo što manje otpada. Puno saveta je dostupno na fb grupi Za manje smeća i više sreće, a i uvek je moguće postaviti pitanje. Rekla bih takođe i da je izuzetno važno da osvestimo šta je to u životu što nas zaista ispunjava i činim srećnima.
Mislim da je ta silna konzumacija na koju nas društvo trenutno neprestano i agresivno na sve strane zove, u stvari nešto što nas ostavlja praznima i žednim. Kao da pijemo slanu vodu. I naravno ostajemo žedni, žedni Smisla.
Drugo: ako možemo, kad god možemo radimo na tome da promena uđe i u naše društvo, zahtevajmo konstruktivne promene od naše države, tražimo odgovornost od kompanija, pružimo otpor praksama koje su dugoročno toksične (kroz posledice mikroplastičnog zagađenja na primer, problem koji plastika donosi ostaje sa nama vekovima). Dajmo prednost lokalnom, malom ili socijanom preduzeću. Dajmo prednost slobodnom vremenu u prirodi ili sa prirodom i prijateljima. Dajmo prednost stvaralaštvu umesto zahuktaloj mašini proizvodnje i konzumacije. Ovaj nivo rasipništa, nepoštovanja i neodrživosti koji vidimo svuda oko nas – to nije progres, to je destrukcija koja vodi u kolaps.
Koje opcije za reciklažu postoje u Srbiji, šta je pogodno za reciklažu a šta nikako nije i ima li uopšte smisla ovde reciklirati?
Mogu da usmerim ljude da pročitaju tekst Reciklabilni ambalažni otpad u Beogradu – da li se i šta se prikuplja? Milice Lukić jer je tu prilično jasno ukratko objašnjeno šta zaista ima neku šansu da bude reciklirano. Kad je reciklaža u pitanju, važno je da zapamtimo: svakako treba da se bavimo redukcijom, prevencijom stvaranja otpada, to je osnovno i drugo – treba da budemo dobro informisani o tome šta je zaista reciklabilno, jer je vrlo mali deo našeg otpada u toj kategoriji.
Vaša FB grupa broji preko 21 hiljadu članova. Da li smatrate da ste svojim trudom, aktivizmom i ličnim primerom uspeli da utičete na promenu svesti pojedinaca, tačnije zajednice koju čini nemali broj ljudi? Kakav je vaš lični osećaj tim povodom, kolika je odgovornost?
Ja imam pre svega osećaj olakšanja i podrške, na dnevnom nivou, jer znam da nisam sama, da ima još ljudi u mom okruženju koje inspirišu i pokreću i ljute i intrigiraju ista pitanja. Zahvalna sam ljudima u zajednicama Za manje smeća i više sreće kao i Divlji Beograd, što postoje i što dele svoju energiju, znanje i osećanja.
Autorka: Marina Marić
Foto: Privatna arhiva
