„Uglavnom hrana koju spremam ima razlog zašto postoji. Pokušavam da ljudima približim kontekst hrane, ili da im objasnim da sam namirnicu koju koristim u trenutnom jelu pronašla kada sam putovala u Japan, i da mu donosi bogatiji ukus, na drugačiji način. Trudim se da mi hrana predstavlja način komunikacije“, rekla je An Faber iz Luksemburga, autorka kulinarskog bloga, Anne’s Kitchen, koja je trenutno gost u Novom Sadu povodom održavanja programa Kuvari u gostima koji se realizuje u okviru programskog luka Dunavsko more Evropske prestonice kulture.
An Faber dolazi iz Luksemburga i jedna je od dve gošće koje će nekoliko dana u Novom Sadu da upoznaju srpsku kuhinju i vojvođanske specijalitete kako bi u nedelju, 14. avgusta, u okviru programa Kuvari u gostima svim posetiocima predstavile tradicionalna srpska jela sa svojim ličnim pečatom.
Zajedno sa Anne, u Novi Sad stigla je i Noriko Hašimoto iz Japana koja se u srpsku kuhinju zaljubila još 2011. godine. O srpskoj hrani dosta je naučila od Srba u Japanu, a sada joj je plan da nauči što je više moguće o srpskoj hrani i vinima kao i način na koji se pravi zimnica.
O samom programu Kuvari u gostima, hrani i njenom životu detaljnije nam je ispričala An Faber.
Možete li nam na početku ispričati kako je došlo do toga da učestvujete u ovom projektu?
Dolazim iz Luksemburga, i radila sam zajedno sa Ešom (takođe Evropskom prestonicom kulture 2022) kako bismo napravili neke nove verzije jela iz regiona Eša. Tako da, kada se ovaj projekat realizovao, oni su odmah rekli da sam ja njihova ambasadorka za hranu iz Eša, i da žele da dođem u Novi Sad da iskusim srpsku kuhinju i da vidim kako mogu da dam svoj pečat klasičnim srpskim jelima.
Kada biste morali nekome da objasnite ovaj projekat i šta ćete zapravo raditi u Novom Sadu u nadolazećim danima, šta biste im rekli?
Puno ću da jedem! Potom ću stvarno moći da dam svoj umetnički pečat srpskim klasicima. Kada god radim, uvek pokušavam da pripremam hranu koja je „proputovala“ svetom, kako ja to kažem, odnosno, hranu iz svih delova sveta, a zatim volim da je spremim na neki svoj, novi način. Suštinski, to je u neku ruku fuzija, tokom koje se trudim da maksimalno poštujem druge kulture i sastojke. Zbog toga se radujem pronalasku „luksemburškog pečata“ pri pripremi srpskih specijaliteta, iako smatram da naše kuhinje već imaju dosta toga zajedničkog, bar što se tiče skromne kuvarske pozadine. Nemamo fensi kuhinju poput Francuske, već se mahom sve svodi na kupus, krompir, i šljive, veoma jednostavna jela, ali kuvana na jedan divan, domaći način. To važi za luksemburšku hranu, ali koliko mi se za sada čini, i za srpsku takođe. Imate dosta obilnih jela, u čiju pripremu je uloženo mnogo ljubavi. Tako da mi se čini da ću imati s čim da radim. Već mi je palo na pamet na koji način da „zabiberim“ sarmu – tako što ću joj dodati luksemburški sos od vina i senfa. Mislim da će odlično da ide uz kupus i meso.
Koja su vaša očekivanja od ovog projekta?
Pa, nadam se da ću ponovo doći i nastaviti da se zaljubljujem u srpsku kuhinju. Takođe se nadam da ću uspeti da probam raznoraznu hranu iz Srbije. Već sam čula za ćevapčiće, oni su veoma popularni u inostranstvu, i znam za burek, ali bih volela da ga probam ovde jer je sigurno mnogo bolji nego bilo gde, gde sam ga ja jela. Volela bih i da otkrijem lokalnu novosadsku kuhinju, jer ako sam dobro razumela, regioni u Srbiji imaju različitu hranu, na primer, jug se dosta razlikuje od severa. Smatram da bi bilo interesantno i da pronađem neke vegetarijanske opcije ovde, jer mislim da postoji stereotip vezan za srpsku, isto kao i luksemburšku ishranu, da se one itekako baziraju na mesu. Stoga bi bilo lepo da pronađem i sarmu sa vegetarijanskim punjenjem, ili nešto čime bih mogla da pokažem turistima, koji su možda vegetarijanci, da i za njih postoji izbor ovde. Takođe, imala sam ideju da ovo celokupno putovanje dokumentujem na Instagramu. Na taj način će moji pratioci moći da vide sve što budem jela ovde, te se nadam da će ih to inspirisati da dođu i posete Novi Sad, kao i da ručaju ovde.
Pored klasičnog kulinarstva, imate i svoju emisiju čija je tema upravo kuvanje. Na koji način se kuvanje na televiziji razlikuje od onoga što je nama svima poznato kada je kulinarstvo u pitanju?
O bože, da. Prvo sam se bavila novinarstvom, tako da pristupam svemu onako kako bih želela to i da ispričam. Samim tim uglavnom i hrana koju spremam ima razlog zašto postoji. Pokušavam da ljudima približim kontekst hrane, ili da im objasnim da sam namirnicu koju koristim u trenutnom jelu pronašla kada sam putovala u Japan, i da mu donosi bogatiji ukus, na drugačiji način. Trudim se da mi hrana predstavlja način komunikacije. Poenta hrane je da putem nje delimo priče, i da delimo znanje. Međutim, način na koji ja kuvam za kuvare, koje i sama pišem, i za svoju televizijsku emisiju, je takav da bude pristupačan ljudima za pripremu kod kuće. To mora biti nešto zbog čega će neko da pomisli „o, pa ovo deluje jednostavno za pripremu“ ili „pa, ako En može to da pripremi, možda i ja mogu nešto drugačije da skuvam kod kuće“. Dakle, sve se svodi na to da inspirišem ljude da imaju poverenja ili samopouzdanja da rekreiraju jela. I da otkriju nove ukuse u svojim kuhinjama, eto, to je moj pristup.
Eš je ove godine, dakle, takođe Evropska prestonica kulture. Koliko je bitno da jedan grad nosi ovako laskavu titulu, i da li između hrane i kulture postoji neka povezanost?
Da, mislim hrana jeste kultura. Svako ko tvrdi suprotno nije u pravu, jer pre svega, hrana je sjajan način da se ljudi spoje – svi vole da jedu, ili makar većina ljudi, tako da uvek možete da pričate o hrani, da probijete led, znate već, da pričate oko stola i razmenjujete kulturna viđenja. Hrana je takođe deo kulture, jer oslikava upravo kulturu koju ljudi žive. Na primer, ukoliko odete na neko mesto gde ljudi jedu krompir i kupus, shvatite da imaju zemljoradničku istoriju. To dosta govori o ljudima, i njihovoj pozadini. Smatram da je sjajno što imamo dve Evropske prestonice kulture, ili zapravo, čak tri ove godine, jer dolazi do razmene kultura. Iskreno, verovatno nikada ne bih došla u Novi Sad da nije bilo Eša 22, gde su mi rekli da naši prijatelji iz Novog Sada organizuju kulturnu, odnosno, gastronomsku rezidenciju. Tako da postojanjem ova dva grada, odnosno, dve prestonice kulture, dolazi do prekrasne razmene. Uostalom, to je suštinski Evropa, zar ne? Upoznavanje s komšijama i razumevanje drugih kultura. A ako mogu bar malo tome da doprinesem, tako što ću staviti fokus na srpsku kuhinju i upoznati svoje prijatelje iz Eša i Luksemburga sa srpskim jelima, a s druge strane možda upoznati i novosadske kuvare sa luksemburškim jelima, smatram da je to sjajan način da cela ideja o Evropskoj prestonici kulture funkcioniše, da dođe do razmene, da se međusobno inspirišemo i da gradimo prijateljstva koja će trajati do kraja života.
Koje je vaše omiljeno jelo za spremanje i za one koji možda nisu upoznati sa tim specijalitetom da li možete da nam objasnite šta je u pitanju?
Bože, šta radite sledećih 5 sati? Dakle, ja sam ambasadorka za Eš 2022, pa ću da vam pričam malo o luksemburškoj hrani. Najpoznatije i najpristupačnije luksemburško jelo je gromperekichelcher, odnosno palačinke od krompira. U suštini prave se od narendanog krompir, koji se pomeša sa jajima, brašnom, lukom, i malo peršuna, i onda se prže u tiganju ili fritezi, tako da budu hrskave. Mi ih jedemo sa kompotom od jabuka, koji podseća na vaše slatko, tako zaslađeno. Znači ovo je poput zaslađenog pirea od jabuke, pa tako jedemo slani, prženi krompir sa slatkim kompotom od jabuke. To je nešto što ljudi stvarno vole, veoma luksemburški.
Autor: Feđa Putnik
Foto: Vladimir Veličković
