Tokom poslednje dve decenije i danas, umetnost je u nekoj vrsti trajne tranzicije jer se prilagođava novim tehnološkim promenama koje su ustanovile novo stanje sveta, a umetnik se na najrazličitije načine bori za „novu normalizaciju“ u rizičnom društvu. Danas nema dominantnih tendencija, jer je došlo do svojevrsnog „rasprskavanja smisla“, do indirektnih i relacionih umetničkih poduhvata”, navodi istoričar umetnosti, likovni kritičar i umetnički direktor festivala Dunavski dijalozi Sava Stepanov, koji je tokom više decenija sa umetnicima sarađivao, nastojeći da afirmiše njihova ostvarenja.
Kako sam kaže, tokom celokupnog petdecenijskog kritičarskog i galerijskog delovanja „društvo a politika pogotovo, konstantno su se ambivalentno odnosili prema umetnosti po sistemu „toplo-hladno“, te je uvek bio u istoj situaciji u kojoj su bili umetnici, u istom okruženju, pa su tako i delili iste „muke“.
Pored velikog doprinosa Save Stepanova u novosadskim likovnim krugovima, povod ovog razgovora upravo su zanimljive izložbe koje će biti otvorene u okviru ovogodišnjeg festivala sa tradicijom dugom čitavu deceniju, a u okviru programskog luka Dunavsko more Evropske prestonice kulture, Irig, Sremski Karlovci, Sremska Kamenica, Rakovac, Čerević i Banoštor mesta koja će biti glavni centri kulture i umetnosti, upravo zbog izložbi Izvan centra – dunavski dijalozi i prepleti koje će biti otvorene od 13. avgusta.
Sa idejom da se decentralizuju kulturni sadržaji i premeste dalje od centra, što je svakako savremena evropska praksa u kulturi, ovaj projekat pravi je primer upravo toga – predstavlja snažan umetnički poduhvat koji podstiče ideju saradnje i zajedništa.
Sava Stepanov, od 1973. godine objavio je velik broj tekstova iz oblasti likovne umetnosti i fotografije u dnevnim listovima, stručnim časopisima i katalozima izložbi u zemlji i inostranstvu. U periodu od 1977. do 1981. godine bio honorarni urednik Likovnog salona Tribine mladih. Radio je u Galeriji Matice Srpske, Foto galeriji, dok je do 2011. godine bio direktor Centra za vizuelnu kulturu Zlatno oko. Od 2011. urednik je likovnog programa Zavoda za kulturu Vojvodine, dok je umetnički direktor festivala “Dunavski dijalozi” od njegovog osnivanja.
Izložbe ‘Izvan centra – dunavski dijalozi i prepleti’ biće otvorene u nekoliko termina do 20. Avgusta. Kakve će se to priče preplitati u mestima čija je zajednička karakteristika upravo Dunav? Dajte nam širu sliku projekta.
Sava Stepanov: Ovaj ciklus od četiri izložbe koji će se održati tokom naredna dva vikenda u pomenutim mestima doneće postavke koje će na efektan način prikazati različite obrasce aktuelne umetnosti „ilustrovane“ radovima reprezentativnih umetnika koji deluju u Beču, Bratislavi, Budimpešti i Berlinu. Izbor autora i dela za svaku od ovih izložbi načinili su naši umetnici koji već duže vreme borave u tim gradovima – Dejan Kaluđerović, Olivera Triaška, Balint Sombati i Milovan Destil Marković. Njihovi izabranici su umetnici koji žive i deluju u tim srednjoevropskim gradovima i umetničkim centrima koji su tokom poslednje dve tri godine nalaze u epicentru velike krize. Tako će nam ove izložbe omogućiti da zađemo u područja srednjoevropske umetničke savremenosti koja je danas univerzalnog karaktera jer je ceo svet obuhvaćen egzistencijalnim problemima (od socijalnih – koji proizilaze iz „besnog“ kapitalizma, do ekoloških, energetskih, medijskih, alijenacijskih, pandemijskih…). Umetnost je tu da nas osvesti pred realnošću u koju smo „uhvaćeni“ ali i da nas pripremi na sve snažnije nagoveštaje novih i brzih promena koju donosi skorašnja budućnost. Ja duboko verujem da umetnost može tako delovati na čoveka današnjice, pogotovo kad je vođena sistemskom estetskom mišlju i svojim etičkim postavkama.
Upravo je ovo sjajan primer decentralizacije kulture jer lokalnim zajednicama donosi snažnu potvrdu njihove pripadnost svetu. Naziv Izvan centra ukazuje na fenomen funkcionisanja aktuelne umetnosti izvan velikih gradova: u aktuelnoj „ikonosferi“ savremena umetnost više nije usmerena samo ka pojmu „centra“ nego i prema margini, to jest – manjim gradovima, periferiji, seoskim sredinama. Šta nam to donosi?
Sava Stepanov: Ove četiri izložbe se održavaju u sredinama gde ne postoje galerije koje se bave najaktuelnijim zbivanjima umetnosti. Danas pojam periferije, prevashodno zbog globalne informativne i vizuelne umreženosti gubi ranije pežorativno značenje. Ubeđen sam da ove izložbe u Sremskoj Kamenici, Čereviću, Irigu i Sremskim Karlovcima nikoga neće iznenaditi tako što će ih zateći nepripremljene. Ubeđen sam da će meštanima goditi ove postavke jer će im autoritativno ponuditi ekskluzivitet originalnog umetničkog dela i neposrednog umetnikovog prisustva. To svakako osnažuje utisak i doživljaj posmatrača, sugestivnije ga uvlači u polje delovanja umetnosti i njenog značenja.
Projekat ‘Izvan centra’ ukazuje na bogatstvo različitosti kao zajedničku tekovinu Evrope, podunavskog regiona i Vojvodine i univerzalnu vrednost koju je neophodno negovati u aktuelnom vremenu. Upravo je to posao festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi koji 9 godina radi na okupljanju kustosa, galerija i umetnika iz čitavog Podunavskog regiona. Kako vam to polazi za rukom već skoro deceniju?
Sava Stepanov: Festival savremene umetnosti koji ove godine obeležava svoj prvi jubilej. Nastao je 2003. godine na dotadašnjim iskustvima koje smo Vesna Latinović, direktorka Galerije Bel art i ja imali sa ranijim organizovanjem internacionalnih manifestacija kao što su bili Balkan art, Bijenale skica i projekata, Festival umetničkih zastava, Bijenale savremenog jugoslovenskog pejzaža te brojne izložbe sa učešćem inostranih umetnika… Pokazalo se da je podunavski region, zahvaljujući geografiji Dunava, idealan za specifično sagledavanje zbivanja u savremenoj evropskoj umetnosti jer se radi o različitim društvima i sistemima, o drugačijim nivoima razvijenosti centralno-evropskih, bivših istočno-evropskih država i balkanskih zemalja… Uostalom, mađarski književnik i filozof Đerđ Konrad je govorio: „Možda smo zaista ovako svi zajedno, od Crne šume do Crnog mora, poprilično šareno i mnogobojno društvo unutar Evrope – i to je jedan zaseban roman“. E, u takvim okolnostima zaista je izazovno praviti izložbe. Očito je da i Vesna i ja imamo priličan entuzijazam, zanos, nekakvu nepresahlu želju da svojim delovanjem omogućimo protok umetnosti i njenih značenja. Ostvarili smo čitavu mreža saradničkih galerija, istoričara umetnosti, kritičara i umetnika u svim tim zemljama podunavskog regiona i šire. Ljudi u kulturi su svuda podjednako entuzijastični, vole i hoće da sarađuju, te u takvim okolnostima ništa nije teško. Šta više, u okviru ovih deset festivala priređeno je više od 120 izložbi, što je skoro 10 celogodišnjih programa nekih galerija!
Da li možete da izdvojite nekoliko specifičnih/posebnih saradnji/izložbi/projekata/ljudi koji su ostavili na vas utisak tokom godina održavanja festivala? Dajte nam kritički osvrt.
Sava Stepanov: Zaista mi je teško da bilo koga od izlagača posebno izdvajam, jer je bilo mnogo umetnika koji su me svojim radovima „ubeđivali“ da odista mogu biti zadovoljan i sretan što se bavim umetnošću. Jer, sa uzbuđenjem spoznajem da umetnici poseduju sposobnost da svojim delom učine vidljivim suštinu stvarnosti. Veoma često se pokaže da su neki od njih svojim ranijim radovima već anticipirali neke prelomne i bitne trenutke sveta i umetnosti kojih mi tek naknadno postajemo svesni… Umetnost osvešćuje; njen estetski sistem i njeno etičko načelo su nam istinski potrebni da bismo „regulisali“ odnose u društvu, da bismo potvrdili naše identitete u sada već permanentnoj krizi sveta. Ona može da nas sačuva, kako danas tako – možda još više – u budućnosti. Slavna konceptualna umetnica Joko Ono je govorila: „Pažljivo se popravljajte, ali istovremeno, razmislite i o popravljanju sveta!“ Da li smo mi sa Dunavskim dijalozima uspeli da doprinesemo boljem svetu, da li smo uspeli da „osvežimo“ Novi Sad i Novosađane? Ja to ne znam, ali bih silno želeo da smo bar nešto pomerili na bolje.
Vi ste umetnički direktor festivala od osnivanja kao i likovni kritičar, kako se i kolikom brzinom savremeni umetnički tokovi menjaju tokom godina?
Sava Stepanov: Umetnost je permanentnoj promeni. Ja se veoma dugo bavim likovnom kritikom i sećam se da su se tokom druge polovine prošlog veka vidljive promene dešavale u skoro pravilnim decenijskim razlikama – konceptualna umetnost je bila dominantna tokom sedamdesetih godina; početkom osamdesetih su stigle postmodernističke promene koje su donele povratak slike i osećajnosti (nova slika); u devedesetim, u epohalnoj krizi raspadajućeg jugoslovenskog društva, pojavljuju se novomodernističke neekspresivne tendencije (racionalizam, geometrija, konstrukcija, neokonceptualna promišljanja) – čijim su se načelima umetnici konfrontiraju atmosferi opšte destrukcije koja je zavladala poslednjom (ratnom) decenijom tog nesretnog dvadesetog veka. Posle 2000-te, svet se drastično menja. Globalizam jača snagu besnog kapitalizma podržanog i od progresističke tehnologije; sve je usmereno ka glorifikaciji filozofije profita. Krupni kapital ceo svet, prirodu i ljude, smatra svojim resursom te nastoji da uznapredovalom tehnologijom takva nastojanja ispuni u što većoj meri… Tokom poslednje dve decenije i danas, umetnost je u nekoj vrsti trajne tranzicije jer se prilagođava novim tehnološkim promenama koje su ustanovile novo stanje sveta a umetnik se na najrazličitije načine bori za „novu normalizaciju“ u rizičnom društvu. Danas nema dominantnih tendencija jer je došlo do svojevrsnog „rasprskavanja smisla“, do indirektnih i relacionih umetničkih poduhvata… Današnji umetnik se trudi da svim sredstvima i načinima kunstituiše delo sa intencijom celovitog značenja – usred haotičnosti svakodnevlja. Jer, kako je to primetio ugledni Edgar Morin, bez te pretpostavke „čovečanstvo u krizi neuspeva da bude čovečno“ (E.Moren). Zbog toga je umetnost danas važna, nju moramo podržavati i u nju verovati.
Kao kritičar ste tokom više decenija podržavali, pomogali i ohrabrivali likovne stvaraoce, priređujući im izložbe i dajući kritike o njihovom radu. Formirali ste značajnu kolekciju umetničkih dela koju ste poklonili Galeriji Matice srpske gde vam je bilo prvo zaposlenje. Velika je stvar ohrabrivati, podržavati umetnike/umetnost.
Sava Stepanov: U tim i takvim okolnostima ja sam formirao kolekciju. Ona je bila moje „radno okruženje“ u kojem sam uživao i kojim sam se nadahnjivao. Poklonio sam je Galeriji Matice srpske. Izabrao sam ovu instituciju iz duboko ličnih razloga jer sam upravo tu bio usmeren ka svetu umetnosti, tu sam stekao rano oduševljenje poslom kojim se bavim, oduševljenje koje još uvek traje i ovim mojim sedamdesetim godinama. No,večito sam nastojao da u toj svojoj zanesenosti budem realističan i racionalan. Zato sam iskreno uveren da su dela vojvođanskih umetnika iz perioda od sedamdesetih do 2000-te sada na dobrom i reprezentativnom mestu.
Pored likovne, u kojoj umetnosti još uživate?
Sava Stepanov: Volim da čitam. Klasike sam, na sreću ili nažalost, čitao kao školarac, po „zadatku“ mog oca, na čemu sam mu sada zahvalan. Inače, opsednut sam srpskim romanom, prvo „stvarnosnim“ (termin kritičara Jerkova) koje su pisali Tišma, Živojin Pavlović, Selenić, Ugrinov a potom postmodernističkim (Kiš, Pekić, Pavić..). Od današnjih pisaca čitam Albaharija, Pištala, izuzetno mi se sviđa Vladan Matijević. Nažalost, ja sam uporni čitalac stručne literature i skoro da nesmem sebi da dozvolim da se bavim nekim temama koje su izvan mog osnovnog opredeljenja…
U vremenu zategnutih politika, u vremenu globalističke podvojenosti, da li mislite da umetnost može da spase svet, gradi nove mostove, širi ruke pomirenju?
Sava Stepanov: Umetnost ne može i neće promeniti svet. No, ona danas, usred istinske krize sveta, još uvek nudi novi obrazac društvenosti i krhko utopističko ubeđenje da su promene moguće i izvodljive. A nije li to, u našim okolnostima – istinski potencijal?!
Autorka: Gala Gajin
Foto: Marija Crveni Zečević
