Novosađanka Marija Vrebalov Đorđević je heroina koju je život stavljao pred teške izazove. Pre 22 godine doživela je tešku saobraćajnu nezgodu i dve kliničke smrti, nakon čega je, uprkos zahtevnim operacijama i dugom periodu oporavka, ostala sa trajnim telesnim invaliditetom. Danas ova izuzetna, svestrana žena, radi kao savetnica za pristupačnost, ali i konsultatntkinja za dizajn i feng shui. Nedavno je objavila i svoju prvu knjigu, autobiografiju Svetlost tame, koju će predstaviti novosadskoj publici 27. oktobra u KS Svilara. Ova knjiga je nastala na osnovu ličnih beležaka koje je zapisivala nakon nesreće. Svoja osećanja je od malena beležila u dnevnik, a lično suočavanje sa bolom i drugim životnim udarcima koji su usledili nakon nesreće, poput razvoda od prvog supruga i borbe za starateljstvo, objavljivala je na društvenim mrežama i nesebično delila svoju intimu s drugima, kako bi u svemu pronašla zrno utehe, ali i pružila nadu onima kojima je život doneo sličan scenario.
„Svesna sam od prvog postavljenog teksta da je svaka ispisana reč velika odgovornost. Znala sam da je meni tokom svih godina od nesreće nedostajalo baš to, da znam da postoji neko ko zna kako se osećam. Osetila bih svaki put da je dobro što sam se ogolila, što pišem svoju istinu“, kaže Marija Vrebalov Đorđević, žena koja je sinonim za hrabrost i snagu.
Danas, svoju priču ispisuje na novim stranicama života, srećno je udata i živi za osmeh, svog supruga Sašu, slavi život s novom iskrom u očima i kaže da je na nama da odlučimo kako ćemo se povodom nečega nemilog osećati i s tim boriti. U susret promociji autobiografije Svetlost tame, na koju vas pozivamo da dođete 27. oktobra u KS Svilara, iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa ovom izuzetnom ženom koja po mnogo čemu inspiriše.
Da li je pisanje ove knjige doprinelo tome da jedinstvena iskustva, koja ste do sada na društvenim mrežama delili sa svojim pratiocima, i sami sagledate iz neke drugačije perspektive? Da li je potreba za kondenzacijom toliko intenzivnih iskustava na relativno malom broju strana, donela neku novu perspektivu i doživljaj?
Za mene je svako čitanje dnevnika bilo novo iskustvo. Kada sam počela da sređujem te dnevničke zapise bilo je dana da nisam imala snage da nastavim. Neki događaji su pisani do najsitnijih detalja, i prolazeći kroz njih obuzimale su me jeza, strah i nepoverenje u sopstveni put. Sažimanje tekstova se desilo onog trenutka kada se to preživljeno rastvorilo u meni, kada je moje biće to zaista prihvatilo i razumelo.
Pisanje dnevnika vam je, kako često kažete, oduvek bilo isceljujuće. Koliko vam je ono pomoglo i kako uopšte čovek sam može da se izbori sa bolom koji nam životne situacije kroz koje ste prošli prirede?
Tata me je učio da se od bola ne može pobeći. To sam dugo savladavala kao najvažniju lekciju, jer je u mom životu od rane mladosti bilo mnogo bola. Mama je rano umrla, bila sam tek upisala prvi srednje, potom je tata imao tešku saobraćajnu nesreću nakon samo dva meseca od njene smrti, bio je u komi… tada sam puno vremena bila sama u velikoj kući koja se iz bajke pretvorila u horor. Tada sam i po nekoliko puta u toku jednog dana uzimala svoj dnevnik i pisala. Moji vršnjaci nisu mogli da mi budu sagovornici. Ni sa kim nisam delila svoj strah za tatu, tugu, bes i očaj zbog mamine smrti. Pisanje je bilo izlaz, suočavanje, razgovor na papiru sa njima.
Da li ste sada svesni uticaja vaših objava o iskustvima kroz koja ste prošli na široku čitalačku publiku, na lične živote ljudi i ogromnu inspiraciju i nadu koju im one donose? Da li je knjiga samo jedan drugačiji korak u istom pravcu?
Svesna sam od prvog postavljenog teksta da je svaka ispisana reč velika odgovornost. Znala sam da je meni tokom svih godina od nesreće nedostajalo baš to, da znam da postoji neko ko zna kako se osećam. Ni jednog trenutka nisam imala nikakva očekivanja, a kada me dočekaju poruke u inboxu, osećala sam ljude koji su mi pisali. Osetila bih svaki put da je dobro što sam se ogolila, što pišem svoju istinu i osećanja koja su nekada neizdrživa, a ljudi koji mi se javljaju osećaju u svojim životima ista ili slična osećanja.
Na koji način danas posmatrate život i koje su životne vrednosti u koje čvrsto verujete? Da li je faktor sreće jedna od njih?
Život je kompleksna pojava, a pojašnjavaju i pojednostavljuju ga istina, ljubav i postojanost u tim kvalitetima. Sreću stvaramo sami.
Da li je već naziv vaše autobiografije Svetlost tame, svojevrsni tračak nade i koliko je vama, ali i onima koji su vas pratili na društvenim mrežama, značajna činjenica da sada imate svoju životnu priču „zaokruženu“ pod koricama jedne knjige?
Svako od nas ima svoj put, svoju ličnu tamu, neko dno sa kog misli da je nemoguće izaći, neki strah koji guta, ne pušta… I puno toga moramo sami. Vreme u kom smo, puno je neizvesnosti, ne znamo kome da verujemo, tragamo za istinama u raznim sferama, a ono što je u knjizi i mojim zapisima suština, što i sam naslov knjige naslućuje je da tama ima svoju svetlost, da su one uvek zajedno i da je sve u nama.
U čemu najviše volite da uživate u slobodno vreme?
Najviše uživam u razgovorima sa mojim mužem Aleksandrom, to mi je ceo život nedostajalo – muž kom sve mogu da kažem i čujem, a da nema osude, procenjivanja, omalovažavanja. Uživamo zajedno na mestima koja smo obožavali kao deca, stalno se smejemo i u tome uživam, smeh je isceljujući. Čitamo jedno drugom pred spavanje u zavisnosti čije su naočare u krevetu.
Planirate li posetu nekom od brojnih događaja programa Druga Evropa, u okviru Evropske prestonice kulture, koji će se, od 7. oktobra do 27. novembra, baviti inkluzivnim događajima sa naglaskom na stvaralaštvo marginalizovanih grupa?
Naravno! Pogotovo što lično učestvujem u realizaciji jednog od, za mene suštinski najvažnijih projekata, od kada sam ja korisnica invalidskih kolica, u oblasti kulture. Pored pisanja Strategije pristupačnosti i Vodiča za pristupačnost ustanovama kulture, program Uroš Predić za sve, povodom jubileja 175 godina Galerije Matice srpske, u formi filma, dečije publikacije, stripa i programa za osobe sa invaliditetom, predstavićemo 21.10. u 19.00 sati u Galeriji.
Autorka: Marina Marić
Foto: Vladimir Veličković
