Kao žrtve rodno zasnovanog nasilja, u našoj zemlji je ove godine život izgubilo više od 20 žena. Da umetnost ima snažnu ulogu da upozori na sve rasprostranjeniji, strašan problem, potvrđuje i veliki projekat Misija Avatar, koji će se u Evropskoj prestonici kulture realizovati 26. novembra u Distriktu. Reč je o hrabrom umetničkom eksperimentu, dokumentarnom filmu, čiju režiju potpisuje nagrađivana rediteljka Aleksandra Jelić, osnivačica ApsArt centra za pozorišna istraživanja s bogatim iskustvom u radu sa društveno zanemarenim grupama u edukativne i razvojne svrhe. Radu na ovom projektu prethodio je performans LaBOLatorija 23, koji je u okviru programa Druga? Evropa, održan početkom oktobra u Distriktu. Tom prilikom snimljeni su filmski kadrovi za Misiju Avatar. Angažovani performans LaBOLatorija 23 ispitivao je različite aspekte nasilja nad ženama, fenomena za koji nosimo odgovornost kao društvo, ali i kao pojedinci.
U susret jednom od finalnih programa Druge? Evrope, koji će novosadskoj publici biti predstavljen u Distriktu, autorka projekta, Aleksandra Jelić, otkrila nam je kolika je uloga umetnosti u zaštiti žena, ali i kako možemo menjati svest društva o gorućem problemu sa kojim se pojedinci suočavaju svakodnevno.
Kako je novosadska publika regovala na performans LaBOLatorija 23, održan u Distriktu?
Performans LaBOLatroja 23 je bio koncipiran tako da publika uzme aktivnog učešća u njemu, ulazeći dobrovoljno u jednu vrstu umetničko – socijalnog eksperimenta, kroz zadatke koje su imali i kroz spontane, nerežirane susrete sa performerkama. U tom smislu posetioci su reagovali onako kako smo mi kao tim i priželjkivali, a to je otvorenog uma i srca, deleći svoje stavove, emocije i delove svojih iskustava.
Kako vaš performans ispituje odgovornost društva, a kako odgovornost pojedinca?
LaBOLatorija 23 je nastao iz procesa rada sa mladim glumicama i devojkama koje su štićenice Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd, kojima je izrečena obavezna vaspitna mera zbog dela koje su napravile. Suština tog kreativnog procesa je bila ispitivanje nasilja kome smo izložene kao devojčice devojke, žene. Ispitivale smo situacije, povode, kontekste, životna razdoblja, lična iskustva i stavove u vezi sa nasiljem koje nam čine ili kome prisustvujemo. Sve učesnice su ravnopravno doprinosile procesu rada, u zadacima, u deljenju svojih iskustava i priča. Zaključak koji se krajem procesa nametnuo je da su žene u velikoj meri izložene nasilju od najranije dobi. To stvara veoma različite mehanizme preživljavanja traume. Jedan od njih je usvajanje nasilnih oblika ponašanja, te tako ponekad bivamo i žrtve i nasilne.
Ove uvide doneo nam je rad sa devojkama iz Zavoda i otvorio jedan kompleksan pogled na problem. Mi smo pokušali da ga kroz performans osvetlimo sa više strana. Da svako od posetilaca propita svoje pozicije, žrtve, nasilnika/ce, svedoka, učesnika. Kada govorimo na razini pojedinac-društvo, jasno je da je, pre svega, svako od nas i u najvećoj meri odgovoran za svoje odluke i postupke, sa druge strane upravo ovakvi umetnički projekti i inicijative pokušavaju da učine nešto i na planu društvenog. Što ne znači i da uspevaju u tome. Ali umetnici svakako moraju da odgovore na svoju potrebu da bave time, bez obzira na rezultate.
Program Druge Evrope u Evropskoj prestonici kulture upravo u prvi plan stavlja marginalizovane društvene grupe i programima pokreće pitanja dominantnih vrednosti. Čini se da se u medijima o nasilju nad ženama govori tek kada se ono dogodi i kada se, statistički, broj izgubljenih života poveća… Koliko je, po vašem mišljenju, važno govoriti o ovim teškim temama i kroz različite forme umetnosti?
Za ApsArt i mene kao umetnicu ne postoje teške teme, već samo čovek/žena u svoj svojoj bujnosti života između radosti i tuge, rođenja i smrti, bliskosti i odbačenosti, ličnog i društvenog, sa svim svojim dualizmima i kompleksnostima. Mediji su neumitno okrenuti senzacionalizmu, te time instinski nezainteresovani za nekakav realan prikaz problema ili eventualno edukaciju. To se jedino može promeniti sistemski, ali za to mora da postoji volja na nivou države i njenih mehanizama za sprovođenje određenih politika.
U tom smislu ono što je najefikasnije su svakako prevencija i edukacija od najranijih dana, dakle vrtić, škola, fakultet, a zatim ustanove kulture, mediji, itd… međutim govoriti o nasilju nad ženama koje je svakako nejenjavajući problem – u kontekstu generalne slike stvarnosti: škole koja neguje kompetitivni i isključujući model, nasilja koje se normalizuje u javnom govoru, medijima, na društvenim mrežama, zapravo je, kao da gasite šumski požar vezenom maramicom. Naš glas se čini zaista efemernim, kao glas vapijućeg u pustinji. Ali ono što nama umetnicima ostaje jeste da bez obzira na sve ovo progovorimo iz svoje potrebe koja vrišti i nema joj mira, te da naše vrištanje bude nekad neki društveni budilnik. Da citiram u originalu jednog aktivistu A. Kruza: „art should comfort the disturbed and disturb the comfortable”.
Tokom pomenutog performansa snimani su kadrovi za dokumentarni film koji je prvobitno trebalo da se prikaže u Okružnom zatvoru, ali je lokacija izmenjena, te će se prikazati u Distriktu. Kako vi doživljavate moć scene i može li dodatno uticati na upečatljivost poruke koju film treba u nama da ostavi?
Da budemo precizniji, ceo projekat je od samog početka planiran da se realizuje u ženskom zatvoru tačnije KP zavodu za žene u Požarevcu sa osuđenicama, no Uprava za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) nije odobrila realizaciju projekta, iako se on realizuje u okviru NS EPK. Ovo nije prvi put da se dešava da UIKS ne odobrava realizaciju umetničkih projekata i inicijativa u zatvorima Srbije. Mi imamo petnaestogodišnje iskustvo rada po zatvorima kroz brojne projekte, dugotrajne dramske procese, predstave koje smo realizovali sa osuđenicima, izvodili ih u teatrima, dovodili publiku u zatvore, vodili osuđenike u Narodni muzej, omogućavali mešovite kreativne procese (studenti i osuđenici), publikovali knjigu Zatvor za početnike – ilustrovani rečnik zatvorskog slenga, osuđenici su postajali naši saradnici, realizovali smo dakle brojne incijative veoma uspešno, ako uspehom smatramo dobrobit i promenu kod ljudi sa kojima radimo. No, to samom sistemu za izvršenje očigledno nije dovoljna preporuka ili je možda upravo to prepreka.
Jer svaki sistem, pa i sistem za izvršenje krivičnih sankcija pod čijom ingerencijom su svi zatvori u Srbiji, teži da zadrži status quo ma kako on loš i poguban bio, i u tom smislu dolazak umetnika koji imaju nekakvu suludu ideju da nešto pokreću, menjaju, nadahnjuju, očaravaju, propituju je apsolutno nepoželjan.
Stvari treba da ostanu kakve jesu, jer su dovoljno loše. Ne treba ništa dirati. Ova slika stvari je mikro plan koji apsolutno, onome ko hoće da vidi, govori kakva nam je situacija i na širem društvenom planu. Dakle govoriti o nasilju nad ženama u društvenom kontekstu u kojoj nije dozvoljeno raditi umetnički projekat sa osuđenicama je samo perpetuiranje i ponavljanje tog istog nasilja. Zaključite ko je na vrhu nasilne hijerarhije? I da otkrijemo – neće biti projekcije dokumentarnog filma u okružnom zatvoru Novi Sad, jer Uprava za izvršenje zavodskih sankcija to nije odobrila, upravo smo ovih dana obavešteni. Odobriće možda neke projekte čije kreatore kao i učesnike može u potpunosti da kontroliše i instrumentalizuje i možda eventualno iskoristi u svoje PR svrhe. ApsArt je birao i bira polje slobode, po svaku cenu!
Naziv projekta LaBOLatorija 23, simbolično predstavlja tragičan broj žrtava nasilja, a od održavanja performansa do danas se taj broj povećao na 24 izgubljena života. Koja je uloga umetnosti u zaštiti žena, kada govorimo o složenim društveno socijalnim temama? Možemo li na ovaj način da promenimo svest o nasilju nad ženama?
Da, brojanjem bez kraja smo završili performans u 23h. Mogle smo i da ne završimo, brojeći tako dok ne popadamo, odajući tako počast svim bivšim jednako kao i svim budućim žrvtama, iako znamo da naša žrtva dobrovoljnog crkavanja neće ništa promeniti. Reči teško nalaze put kroz šumu nasilja koje nas okružuje. Sveprisutno je, opipljivo, svakodnevno, frekventno do granice nepodnošljivog, i besmisleno i banalno kao i svako zlo.
Gore sam pomenula već šta mislim o ulozi umetnosti. Ono što možda još mogu da dodam jeste da smislenim vidim umetničke procese koji žene osnažuju na razne načine, bilo kao učesnice ili konzumente. Kako bismo naučile da prepoznamo nasilne mehanizme, matrice, modele, kako bismo naučile kako iz njih da se izvučemo bar žive, da ne kažem što manje oštećenje, pošto je imperativ postao ostati živa. Šta da uradimo, kako da se zauzmemo za sebe? Da kroz te umetničke procese ližemo svoje rane i lečimo svoje traume, tome svakako umetnost služi, ili bar oni umetnički procesi koje organizuje ApsArt. Dakle, možemo i moramo da menjamo svoju svest, to vam je kao prva pomoć, reanimacija, preživeti, po svaku cenu. Da l’ ćemo posle da se penjemo na Mon blan, ili da pravimo zimnicu, ili i jedno i drugo, to je već lutrija!
Vaš rad usmeren je na primenjeno pozorište tj. upotrebu dramskih tehnika u radu sa specifičnim socijalnim grupama. Koliko su ovakvi projekti (Misija Avatar) izazovni i u kojoj meri je teško napraviti filmsku priču od dokumentarnog materijala?
U ovom projektu glavni izazov je bio biti u trostrukoj ulozi – voditi dramski proces, biti sniman subjekat i biti rediteljka iza kamere. To je nemoguća pozicija. Negde nešto trpi. Ja se svesno najviše predajem procesu, jer su tu živi ljudi čije duše trepere. I moram biti vojnik spreman da brzinom munje reagujem i pružim podršku svim učesnicima. Nekad i po cenu da kadar možda nije savršen ili da direktoru fotografije nisam stigla da dam preciznu instrukciju. Trenutno smo u procesu montaže i ono što vidim jeste da je kamera ipak uspela da zabeleži istinu, emocije, proces. Verujem da će film biti zanimljiv, u svakom slučaju ovo je format koji je retko zastupljen na ovim prostorima. Smatram i privilegijom da konačno procesi koje vodim, nešto što je uglavnom intimno, postanu vidljivi i razumljiviji možda i širem auditorijumu. Beskrajno sam zahvalna Fondaciji na podršci projektu i stvaranju ove mogućnosti, ne samo zbog svega ovde i sada već i zbog nečega što će ostati posle nas, a to je ovaj film.
Kakva su vaša očekivanja od filma? Šta će publika moći da vidi i doživi i sa kakvim utiscima očekujete da će izaći?
Kad ne bih svakodnevno ustajala ujutru i strasno ubijala svoja očekivanja, nikad se ništa ne bih usudila. Ali usuđujem se da sanjam, što bi rekao Avgusto Boal. To je već neka druga kategorija. A o novim snovima možda ne ovom prilikom. Neka me, i neka nas iznenadi reakcija publike, bar u onoj meri u kojoj su posetioci performansa bili iznenađeni!
Autorka: Marina Marić
Foto: Aleksandra Jelić ApsArt
