Pre par vekova žene su bile gotovo nevidljive u društvu, a u patrijarhalnoj sredini u kojoj su živele, nisu imale pravo glasa, pravo na obrazovanje i rad. Kako to obično biva u životu, za svako pravilo postoji izuzetak. Upravo ti izuzeci su otvorili put borbi žena za čitav korpus ljudskih prava i ulazak u sve sfere društvenog života. Usamljeni primeri žena iz svakodnevnog i javnog života Novog Sada su sopstvenim inicijativama, obrazovanjem, inteligencijom i različitim intelektualnim veštinama uspele da poruše ograničavajuće barijere i zabrane i da posegnu za svim nedostupnim građanskim slobodama, na koje su nesporno imale svako pravo.

Među tim heroinama nalaze se hrabre žene koje su se bavile književnim stvaralaštvom i aktivizmom i, između ostalog, inspirisale autore monografije Novi Sad kroz knjigu, koja je predstavljena tokom godine titule Evropske prestonice kulture, u okviru programskog luka Seobe, a koju možete pronaći u Gradskoj biblioteci Novog Sada. U proslavu međunarodnog praznika Dan žena, donosimo vam priču o hrabrim ženama koje su se izborile da njihova pisana reč dopre do drugih i Novosađankama koje su neustrašivo koračale ispred svog vremena.

Jelisaveta Savka Subotić (1834-1918)

Ova žena bila je pobornica građanske emancipacije žene u Vojvodini i Novom Sadu. Citirajuči reči dr Bernharda Minca, Aleksa Šantić je ovu herionu nazivao „majkom svog naroda”. A ko je zapravo bila „majka svog naroda“ iz pomenutog Šantićevog ekloga? Savka je bila svakako najuglednija i najpoznatija žena u Novom Sadu, krajem XIX i početkom XX veka. Još od mladalačkih dana, obrazovana, ambiciozna i veoma energična, bavila se socijalnim životom žena, a bila je i poznata retoričarka. Njen suprug Jovan Subotić bio je doktor prava, književnik i političar, jedan od najznačajnih prvaka kulturnog i političkog života Srba u Habzburškoj monarhiji u XIX veku, a zajedno su imali sedmoro dece.

Sve do danas ostali su upamćeni njeni vatreni govori o političkoj situaciji u zemlji, a posebno o položaju žena u javnom životu. Umela je da govori satima, bez pauza i bez posebnih priprema i unapred pripremljenih beležaka. Na možda najčuvenijem predavanju Savke Subotić Žena na Istoku i na Zapadu, održanom u Beču 1910. godine, Savka je, između ostalog, kazala: „…Zakoni duhovnog života nisu različni kod čoveka i žene, a što se čini neka razlika to dolazi od razlike u zanimanju kroz stoleća i od višeg školskog obrazovanja. Čovek je slobodan kao ptica u kavezu, može se slobodno kretati u određenim granicama. Tu slobodu, pak nije priroda uskratila ženskinju, nego muškarac. Oni su pravom jačeg na kuću ograničili delokrug žene…“. Nakon navedenog predavanja dr Bernhard Minc nazvao ju je “majkom svoga naroda“, a njena popularnost postala je opšteprisutna u Roterdamu, Lisabonu, Londonu, Glazgovu, Kopenhagenu i Parizu. Postala je najpoznatija žena sa ovih prostora. Sarađivala je sa vodećim svetskim i evropskim feministkinjama, poput Rože Švimer, Kete Širmaher, Keri Čepmen Ket, Berte Papenhajm i dr. Ni jedan srpski intelektualac, novosadskog kulturnog kruga, savremenik ove žene, nije izazvao toliku pažnju evropske javnosti kao što je ona to uspela. Savka Subotić je bila među vodećim evropskim feministkinjama krajem XIX veka.

Bila je uverena da bi proučavanjem i afirmisanjem narodne umetnosti tkanja ženskih rukotvorina, u velikoj meri doprinela promeni statusa i slike žene u ondašnjem javnom životu društva Habzburške monarhije, ali i svih ostalih zemalja Evrope. Ona je shvatila kakvu vrednost predstavlja ženska narodna radinost i deo aktivnosti usmerila je na razvoj srpske narodne radinosti. Uspeh postignut na međunarodnim sajmovima nije naišao na organizovanu podršku srpske inteligencije, zanatlije i trgovaca. Savka Subotić je utemeljila sistem proučavanja ćilima u Vojvodini kao i hronološku klasifikaciju razvoja ćilima. Sve su to bile njene velike zasluge. O uspesima Savke Subotić svedoče nagrade na svetskim izložbama, među kojima je i nagrada na Pariskoj izložbi 1900. god. Na temeljima materijalističke filosofije Georga Bihnera i Ernsta Hekela, izgradila je sopstveni pogled na svet koji je podrazumevao podsticanje kulta narodne radinosti za domaće potrebe, ali i za strana tržišta. Na taj način su i ideje liberalnog kapitalizma ugrađene u filosofske i umetničke okvire Savkinog shvatanja uloge žene u javnom životu društva. Navedene ideje opisane su u njenom nenadmašnom kapitalnom delu O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama, publikovanim u Letopisu Matice srpske 1904. god. Pored putopisnih književnih dela, podstakla je osnivanje prvih ženskih zadruga i instituta. U Novom Sadu je 1867. godine osnovana Prva ženska zadruga, koja je pomagala ženama da postanu učiteljice i to je bila isključiva zasluga Savke Subotić. I pored ovakvih dostignuća kojima je trajno zadužila srpski narod, delo Savke Subotić je prećutano, naročito u novosadskoj kulturnoj istoriji zajednice u kojoj je ponikla.

Mileva Simić (1859-1946)

Ova učiteljica, književnica i prevodilac, za svoj rad je dobila Orden kralja Aleksandra I stepena. Rođena je u imućnoj novosadskoj porodici. Otac joj je bio srpski akademski slikar Pavle Simić i on ju je ovekovečio na nekoliko svojih slika. Bila je učiteljica Više devojačke škole u Novom Sadu, a njenu želju da postane učiteljica podsticao je rođak, čuveni Đorđe Natošević. Prema rečima Vase Stajića, Mileva Simić je stekla zasluge za napredak i očuvanje nacionalne svesti kod Srpkinja u Vojvodini. U književni život ušla je rano. Pisala je pesme i prepeve sa nemačkog jezika, pripovetke iz savremenog života koji su štampani u časopisima (Neven, Javor, Stražilovo…), poučne igre namenjene učenicama i srpskoj ženskoj deci, napisala je dve školske knjige Kućarstvo i Pedagogija, kao i šest dečijih pozorišnih komada. Godinama je sakupljala srpske narodne ženske pesme i insistirala na očuvanju srpskog jezika. Među Novosađanima, ostala je upamćena kao žena britke pameti. Poslednje godine života provela je u rodnom Novom Sadu, u Grčkoškolskoj ulici, a sahranjena je na Almaškom groblju.

Anica Savić Rebac (1892-1953)

Bila je “stella rossa” srpske poezije. Ova žena koračala je ispred vremena, ne mareći za cenu ni samog života, odlučna da rukovodi njime, na kraju ga je sama nasilno prekinula.

Anica je rođena u građanskoj porodici u Novom Sadu. Aničin otac bio je ugledni književni radnik – pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa matice srpske, Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Odrastala je uz Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Simu Matavulja i Lazu Kostića. Aničin poznanik iz mladosti Milan Kašanin je zapisao:“Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi“. Pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme:“Kad pogledam one svoje prvence – a bio sam tri-četiri godine stariji od nje – čisto bih sve bacio k vragu“. Slikar Uroš Predić je osećao da se na ispoljavanje ženske darovitosti gleda s podozrenjem, da u tom fenomenu ima nečeg opasnog, nečega što se može okrenuti protiv njegove ljubimice. Činjenica da je Anica u nekoliko meseci položila ispite za dva razreda i pri tome još imala vremena da piše stihove, gotovo je uplašila poznatog slikara. Poznata je njegova rečenica:“To je suviše za jedno dete.“ Verovao je, ipak, da će se Anicom ponositi „sve srpstvo, a diviće joj se, nadam se, i van srpstva“. On je naslikao Anicin portret sa crvenim šeširom. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike. U Brankovom kolu avgusta 1905. godine objavljen je njen prevod Bajronovog dramskog speva Manfred. Anica je tada imala svega dvanaest godina. U Brankovom kolu objavljuje i svoje pesme, ravnopravno pored Laze Kostića i Zmaja. Iduće godine prevodi Šelija, a uskoro u srpsku književnost uvodi do tada nepoznatog liričara Emila Verharna. Istovremeno, u školskoj svesci ispisala je tri poetske drame Niova, Ifigenija i Poslednja sveštenica Palade Atine. Ova devojčica bila je čudo od deteta.

Godine 1910. Anica Savić upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču, a tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja s početka XX veka. Kao apsolvent, Anica sa roditeljima napušta Beč i vraća se u Novi Sad. Nakon rata diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kretala se u društvu u kome su bili Crnjanski, Todor Manojlović, Isidora Sekulić, Ivo Andrić i drugi. U Anicinoj ostavštini pronađeno je i jedno ljubavno pismo koje joj je uputio Crnjanski. Po svemu sudeći, Anica Savić mu nije uzvratila.

Hasana Rebca je Anica upoznala sasvim slučajno. Neki kažu da je njihov prvi susret bio u Parizu. Hasan je bio načelnik u muslimanskom odeljenju Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. O njihovoj ljubavi Ljiljana Vuletić je zapisala sledeće:“Hasan i Anica bili su u mnogo čemu, sušta suprotnost već na prvi pogled. On visok, krupan, snažan, robusni, dinarski tip; ona oniža, sitna, prefinjenog izgleda. On muslimanske veroispovesti, ona, rođenjem pravoslavne. On sav posvećen politici, rečju i delom, bojovnik na nemirnim balkanskim prostorima; ona pesnikinja, profesorka, naučnica… Ona savršenog zdravlja do kraja života, on teški srčani bolesnik. Ipak, ona je rekla:“Ti i ja smo jedno“. Takva bračna odanost i vezanost provocirala je u književnoj čaršiji prezir i ogovaranja. Kada se u proleće 1921. god Anica udala za Hasana, Srbina muslimanske vere, zaprepastila je sve, osim oca i majke. Godinu dana nakon venčanja, preselili su se u Beograd. Iste godine se Anica zaposlila u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, prvo kao suplementkinja, a potom kao profesorka latinskog jezika. Kada je 1926. godine osnovan PEN centar u Jugoslaviji, Anica je kao afirmisana pesnikinja i esejističarka, zajedno sa Desankom Maksimović, bila među prvim književnicama koje su primljene u članstvo PEN-a. Grupa beogradskih intelektualki, među kojima je i Anica, osniva 1927. godine Jugoslovensku granu Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena.

Doktorirala je 1932. god. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu u nadi da je pred njom akademska karijera. Na skopskom Filozofskom fakultetu bilo je upražnjeno mesto docent za klasičnu filologiju. To se, međutim, nije ostvarilo. Nikad, u stvari, nije mogla da ostvari karijeru dostojnu njenog dela i sposobnosti. Tih godina prevodila je novele Tomasa Mana i s njim vodila zanimljive rasprave. Partizanske narodne pesme prevela je na engleski jezik, i to vrlo spretno. Najzad, oktobra 1946. godine postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu, za predmet istorija rimske književnosti i latinski jezik. Međutim, tamo nije dočekana raširenih ruku, bila je jedina profesorka. Iako je veoma posvećena pedagoškom i naučnom radu, Anica je nalazila vremena da radi i u Institutu za književnost SANU, i u Udruženju književnika, i u AFŽ-u… Pripadala je svom vremenu. Radila je izuzetno mnogo, objavljivala eseje, studije i prevode. Bavila se Njegošem od svojih tridesetih godina, pa do kraja života.

Samo u Srbiji Anica nije imala podršku za ono što je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravnog. Neki istaknuti evropski intelektualci (Deni Sora) svrstali su je pred Drugi svetski rat u dvadeset najumnijih ljudi svog vremena koji bi mogli da spasu civilizaciju.  Žena pravog obrazovanja, filozof i estetičar istinske kompetencije, Anica je pesnik zbog lepote koje su van poezije. Njene pesme su svedočanstva o nekim iskustvima i saznanjima iznad poezije.

Anica je bila opsednuta idejom dobrovoljne smrti i pre nego što je saznala da je Hasan bolestan. Kada se ubila hicem iz pištolja, ona se samo odrekla života lišenog smisla. Anica Savić Rebac afirmisala je ljubav kao najvišu vrednost egzistencije i disala je ljubav kakvu malo ko doživi. Samoubistvo Anice Savić Rebac poprimilo je vremenom, obrise legendarnoog čina i privuklo ogromnu pažnju kultne javnosti.

Milica Tomić (1859-1944)

Prva vlasnica i urednica jednog časopisa u Srbiji bila je Milica Tomić. Vrlo rano je zakoračila na političku scenu, prvo kao ćerka srpskog velikana Svetozara Miletića, a potom kao žena radikalskog prvaka Jaše Tomića. Ona će nezasluženo ostati u senci ova dva muškarca. Obrazovbanje je sticala u Pešti i Beču, ali nije uspela da upiše medicinu. Govorila je nekoliko jezika, a književni rad započela je u jednom nemačkom listu. Uređivala je i vodila novine Zastavu, a kasnije je godinama bila urednica jedinog novosadskog časopisa Žena, pišući o aktuelnim i korisnim temama. Bila je zaslužna za otvaranje ženske čitaonice u Novom Sadu. Izabrana je među sedam poslanica Velike narodne skupštine, kada se donosila odluka o prisajedinjenju Srbiji.

Zorka Lazić (oko 1878-1948)

Prva novinarka u Vojvodini, od ranih dana pisala je za Zastavu, skrivajući se iza pseudonima. Jedino štampano delo joj je Himna mom dedi Svetozaru Miletiću. Pisala je poeziju, prozu, rodoljubive članke. Vrlo mlada ostala je udovica sa četvoro dece. Tada je pruzela uredništvo nad listom Vrač pogađač, koji joj je muž ostavio. Bio je ovo satirični list koji se bavio aktuelnim političkim temama. Jedan od poznatih aforizama objavljenih u ovom šaljivom listu, koji opstaje kroz vreme, glasi: “Nema plaćenih novina. To i jeste zlo, jer postoje samo potplaćene”. Posle osam godina, koliko je radila kao urednica, administrator i autor tekstova, rešila je da obustavi izlaženje lista. Zorka Lazić se tada preorjentisala na dobrotvorni rad. Sa velikim uspehom bavila se smeštajem i ishranom dece, zašto je od Kralja Aleksandra dobila Orden Svetog Save. Posle Prvog svetskog rata vratila se novinarstvu i pokrenula Dečiji list. Bila je jedna od osnivača Jugoslovenske novinarske sekcije u Novom Sadu. Angažovala se za socijalno poboljšanje novinarskog staleža.

Autorka: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričarka