– Zvučaće otrcano, ali ljubav. Ljubav prema autoru, umetniku, umetnosti. I izazov. Ovo je za mene izazov. U kome se, kao i svaki umetnik, hvatam u koštac sama sa sobom i pobeđujem samu sebe. Ili ne. Videćemo 15. oktobra. Stoga, tri ključne reči, ljubav, izazov, istrajnost – tako svoje razloge za priključivanje timu novosadskog Kaleidoskopa kulture objašnjava dr um. Monika Bilbija Ponjavić, vizuelna umetnica, scenska dizajnerka, filmska i TV kritičarka. – Novi Sad posmatram već godinama i sa strane i iznutra, kao grad, u kojem sam živela, volela, studirala, u koji sam dolazila i iz kojeg sam odlazila.
Sada je došla kao umetnička direktorka šestog Kaleidoskopa kulture, koji će ove godine biti od 7. septembra do 15. oktobra, gde je zadužena za umetnički koncept Neraskidive veze. Inspiraciju koja potiče iz serije meditativne poezije engleskog pesnika Džona Dona o čoveku koji bez odnosa i konekcija sa drugim čovekom i sa zajednicom jednostavno ne može postojati, Monika je posebno aktuelizovala u sadašnjem trenutku kada, kako kaže, zbog ovih ili onih razloga čovek sve više upada u stanje apsolutne otuđenosti uprkos snažnoj potrebi i porivu da svi pripadamo nekome ili nečemu.
– Stoga, kada sam postavljala temu, cilj mi je bio progovoriti o ljudskoj prirodi i stanju koje se često kreće od otuđenosti ka zajedništvu, od gubitka sebe do povratka sebi. Bliskost i osećaj poznatog su konstante i katalizatori koji nam pomažu u tim jakim, snažnim i često zastrašujućim tranzicijama. Posebno onda kada govorimo o kulturi i umetnosti kao onom aspektu čovečanstva koji je bio, jeste i biće naš najmanji zajednički imenitelj, nastao od čoveka, za čoveka, društvo, za civilizaciju. U tom kontekstu, slogan „Neraskidive veze“ se, pre svega, odnosi na tu sponu i konekciju među ljudima, sponu ljudi sa kulturnim pejzažem iz kojeg potiču, pejzažem putem kojeg se gradi lični, a zatim i kolektivni identitet, odnos ljudi prema životu, ustrojenjima, naciji, veri, politici, pa i samoj umetnosti… – kaže Monika i dodaje da su Neraskidive veze suštinski legat u kontekstu večnog dijaloga u umetnosti koji traje vekovima. – Mislim naravno na citatnost i intertekstualnost, ali i na razvojni put umetnosti koja je neretko, referišući se na ono što je bilo aktuelno, pružanjem otpora postojećem i kršenjem pravila dolazila do potpuno novih i svežih ideja koje su zasnovane na starim. Romantizam je to radio. Renesansa takođe. Da ne kažem fovizam, kubizam, dada i slično. Goja, Bruneleski, Matis, Maljević, Dišan, Bruk, Kjubrik, Mis, Bunjuel, Pina, Lusinda, Apija, Eko, Džojs, Vilson, Glas… sve su to umetnici koji su svojim radikalnim postupcima pravili otklon od „kanona“ i gurali umetnost napred. Ali gurali su je na osnovu nečega što je već postojalo. Za mene je upravo to neraskidiva veza – ističe Monika Bilbija Ponjavić.
Nebitno je šta i koliko o umetnosti znate, bitno je da osetite
Idealan balans između održavanja umetničke vrednosti, koja neće biti usmerena na određenu ciljnu grupu, ali neće ni pasti pod puku zabavu, Monika vidi u raznovrsnosti sadržaja, vodeći se različitim parametrima i potrebama različitog profila publike.
– Jako je važno ne podilaziti publici, nikada, kao što je važno ne potceniti publiku – kaže Monika, koja umetnost definiše kao pričanje priča, kroz različite medijume. – Priče koje bi trebalo nešto novo da nam kažu, da nas navedu da mislimo i što je najvažnije, da nešto osetimo. A osetićemo i povezaćemo se najčešće onda kada slušamo univerzalne priče koje su u isti mah i vrlo lične. Takva umetnost ne traži predznanje niti poznavanje istorije ili teorije umetnosti, što često zna biti kamen spoticanja, jer publika ponekad misli da nema dovoljno znanja da bi nešto razumela. Po meni je takav pristup pogrešan, zato što umetnost, svaka dobra umetnost bi trebalo da traži samo da budete čovek. I da budete tu, prisutni u datom trenutku, da se prepustite priči. Nebitno je da li ste dete, tinejdžer, odrasla osoba, penzioner, koliko razreda škole ili diploma imate, čime se bavite u životu. Samim tim je nebitno šta i koliko o umetnosti znate. Naravno da ponekad predznanje može pomoći, ali ono nije nužno, odnosno ne bi trebalo da bude, jer, ponavljam, najvažnije je da vi, takvi kakvi vi jeste, sa neke predstave, filma, koncerta, izložbe ili nakon čitanja neke knjige izađete duhovno i emotivno promenjeni, bolji. Da vas je nešto dirnulo i navelo da mislite o sebi, o životu, o drugima i vašem ličnom odnosu prema svetu koji vas okružuje… Da bi se to postiglo, neophodno je potpuno odbacivanje politike nezameranja, što je, čini mi se, presudno za održavanje nivoa kvaliteta – smatra Monika.
Autorka preko 300 filmskih i TV kritika
Monika Bilbija Ponjević izlagala je na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna, scenografije i prostora, Međunarodnoj izložbi scenskog dizajna Kardif, Mikseru, Sarajevskoj Zimi, Bijenalu scenskog dizajna, Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, KC Banski dvor, Sterijinom pozorju, Bitefu, Kulturnoj stanici Svilara, KC Beograd, Alternativi Gdanjsk… Scenografije je postavljala na scenama u Banjaluci, Sarajevu, Prijedoru, Amsterdamu, Gdanjsku, Pitsburgu… Bila je deo umetničkih timova Flastera – festivala ulične umetnosti i Kratkofila – međunarodnog festivala kratkog filma. Autorka preko 300 filmskih i TV kritika.
Arhitekturu je završila na Univerzitetu u Banjaluci, teatrologiju na Univerzitetu u Amsterdamu, teoriju dramskih i audio-vizuelnih umjetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a doktorat iz scenskog dizajna na Univerzitetu u Novom Sadu.
Kaleidoskop ažuriran kroz suštinske promene
Po čemu se Kaleidoskop kulture ističe ove godine, u odnosu na prethodne, Monika odgovara da je isti, ali ažuriran. Koncept zasnovan na pet nedelja i pet vrsta umetnosti ostaje, ipak desile su se i suštinske promene.
– Od ove godine, plan je da se Kaleidoskop dešava isključivo u prostoru Distrikta i Kulturnih stanica. Sa izuzetkom Korzoa, koji ostaje na starom mestu, na Bulevaru Mihajla Pupina. Plan je da se utorkom i petkom program odvija u prostorima kulturnih stanica, a petkom i subotom u prostoru Distrikta. To ne znači da će se program dešavati samo taj dan ili samo te sedmice, nego da će teći i preklapati se – kaže Monika.
Od prvog koji je realizovan 2018. godine, Kaleidoskop kulture gotovo svake godine doživljavao je transformacije i novine, ostajući veran onom glavnom temelju na kom je nastao, a to je kultura zajedništva.
– Postoji ta jedna izreka koju jako volim i koja kaže – „Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori“. Promena je u prirodi stvari. Njen nedeljivi dio. Odnosno, onih stvari i onih ljudi koji žele i imaju potrebu da rastu i imaju hrabrost to i da urade, što uopšte nije lako koliko se možda na prvi pogled čini. Podvig je to – naglašava Bilbija Ponjavić.
Jedinstvenost Kaleidoskopa koju ona posebno ističe je što, za početak, arhitekturu tretira kao umetnost.
– Koliko god to bilo smešno, ovako kad izgovorim, to je velika stvar. Posebno jer arhitektura to jeste, čak je jedna od originalnih umetnosti, ali na Balkanu ona se uglavnom tretira kao tehnička nauka, što je velika zabluda, pa, ako mene pitate, i velika nepravda. A i daje platformu primenjenim umetnostima, što je danas takođe retkost. Iako postoji, tako, u tragovima. Stoga, važno je. I to je ta posebnost, jedinstvenost, jer zapravo pod jedan krov stavlja pet različitih umetnosti koje tretira na isti način, sa istim nivoom poštovanja, istom količinom ljubavi i posvećenosti. Ne postoji više ili manje važna umetnost ni na Kaleidoskopu, kao što ne postoji ni u životu, i to je, čini mi se, presudno – kaže Monika.
Legati – Distrikt i kulturne stanice
– Jedna od najvažnijih stvari, a možda i najvažnija, je stavljanje fokusa na dva velika legata Novog Sada, kao Evropske prestonice kulture koja se bez ove titule nikada ne bi desila. Govorim naravno o prostorima Distrikta i kulturnih stanica. Mislim da je većina gradova iz okruženja pomalo čak i ljubomorna na Novi Sad zbog toga. U stvari, ne mislim, znam, jer prostori namenjeni za umetnost, infrastruktura neophodna za određene vrste programa je, uz ljude, blago, posebno kada dolazite iz grada koji to nema. To sve stavlja u potpuno drugu perspektivu – rekla je Monika Bilbija Ponjević.
Zašto je Kaleidoskop kulture važan?
– Umetnicima to svakako postaje mesto susreta. I razmene. Umrežavanje je jako važno, ako ne i najvažnije, kada govorimo o umetnosti. Kaleidoskop nudi takvu vrstu aktivnosti. Umrežavanje među umetnicima, ali i između umetnika i profesionalaca, kustosa, producenata, menadžera, reditelja, kritičara… Takođe, u prvi plan stavlja mlade umetnike, što je, čini mi se, vrlo važno, i njima, ali i svima nama, jer tako postaje i stecište novih, svežih ideja. I u tom smislu, važan je i zato što, baš kao mesto susreta, pravi presek i uvid u umetnost, na lokalnom, regionalnom, ali i međunarodnom nivou, kroz umetnost najrazličitijih profila umetnika koji dolaze sa različitih kontinenta u Novi Sad, pokazujući nam, kroz dela, njihovu postavku ili izvođenja, gde smo, kuda idemo i zašto je to važno, ako je uopšte važno – kaže Monika.
Ona smatra da ne možemo napraviti otklon i pomeriti se unapred ako ne znamo gde smo sada.
– Zbog toga mislim da je Kaleidoskop važan i umetnicima i ustanovama i publici, a posebno gradu. U prvom redu, Novi Sad tokom septembra i oktobra, postaje mesto susreta. Ponavljam se, ali sa namerom, jer je taj podatak značajan, za Novi Sad, kao grad, u kontekstu umetnosti i u kontekstu turizma, pa samim tim i ekonomije. U drugom, ako bismo sada pogledali kalendarsku godinu u Novom Sadu jasno bismo dobili jednu dinamiku koja je retkost: Doček u decembru i januaru, Sterijino pozorje u maju i junu, Egzit u julu, Kaleidoskop u septembru i oktobru… Važno je osvestiti ovaj podatak. I u trećem, sa kojim bih završila, donosi svežinu, otvara prozor u nove, dinamične svetove i jasno nam daje smernice u kom pravcu bi trebalo da se nastavimo kretati. Samo napred – poručuje Monika Bilbija Ponjavić.
Izvor: Dnevnik
Foto: EPK, privatna arhiva
