„Nisam znao. Moj pristup je više bio zašto da ne. Otkrio sam šta arhitektura sve može tek kada sam počeo da studiram“, tako priču započinje Alehandro Aravena o svojoj želji da postane arhitekta. Novosadski Kaleidoskop kulture uspeo je da napravi presedan kada je arhitektura kao umetnost u pitanju, okupivši gotovo 2000 ljudi na predavanjima čuvenog arhitekte Alehandra Aravene, dobitnika Prickerove nagrade, koji je sada prvi put bio u ovom delu Evrope.
Njegov dolazak izazvao je veliko interesovanje publike, ne samo u Srbiji, već i u regionu, zbog čega su bila obezbeđena dva termina njegovih predavanja, 3. i 5. oktobra u Distriktu.
Šta vas najviše privlači kada pričate o arhitekturi?
Zavisi sa kim razgovaram. Kada razgovaram sa kolegom arhitektom, koji takođe ima problem praznog lista papira ispred sebe, volim da govorim o stazama koje se račvaju i sa kojima se mora suočiti prilikom donošenja kreativnih odluka. Ići u rikverc kreativnim putem da biste razumeli momenat kada ste skrenuli u pogrešnom pravcu ili kada vas je to dovelo do stvari za koje niste znali da možete da uradite. To mi je veoma privlačno. Kada govorimo o arhitekturi u intimi naše prakse Elemental, dosta vremena provodimo pričajući o karakteru dizajna, izvesnostima, toj dimenziji koju ne možete opisati rečima, ali je ipak poznajete. Veoma smo zli prema sebi, politički nekorektni u vezi sa sopstvenim odlukama, do te mere da maltretiramo sopstvene dizajne. Shodno tome, humor ima veliku ulogu u našem procesu. Zbog toga ne samo da uživamo u dizajnu, već ako projekat preživi takav skepticizam, onda je i bolje pripremljen da se odupre stvarnosti i vremenu. Za razliku od toga, kada razgovaram sa širom publikom, volim da počnem što je dalje moguće od arhitekture: pokušajte da secirate ljudsko stanje, zašto se kao vrsta ponašamo na način na koji se ponašamo, pojedinačno ili kolektivno, a zatim delimo sa kolegama arhitektonske operacije koje se bave tim pitanjima.
Dobili ste Prickerovu nagradu za arhitekturu 2016. godine Kako ste se osećali kada ste saznali da ste je osvojili i šta vam ta nagrada znači?
Nisam to uopšte očekivao. Dakle, kada mi je rečeno, bilo je veoma emotivno. Igrao sam se sa svojim ćerkama u subotu ujutru kada sam dobio poziv; trebalo mi je vremena da obradim ono što se govorilo sa druge strane žice. Zapravo, nisam mogao da govorim i počeo sam da plačem. Moje ćerke su prestale da trče okolo i prišle su mi da pitaju da li je sve u redu. Samo sam rekao da. Šta mi je to značilo? Pažljivo sam birao reči za ceremoniju u UN u Njujorku i rekao bih da je najvažnija u svemu sloboda. U Elemental-u smo svaki put koristili našu profesionalnu slobodu da proširimo opseg mogućnosti datog problema, da se založimo za potrebnu promenu, da pružimo odgovore koji mogu biti i neprijatni ili jednostavno da uživamo u istraživanju alternativa koje mogu promeniti raspoloženje u prostoriji.
Šta je po vašem mišljenju budućnost arhitekture?
U nekom trenutku kasnih 60-ih razdvojila su se dva puta. S jedne strane, pojedine arhitekte želeći da budu „slobodni“, tražili su od društva dozvolu da budu „kreativni“. Dobili su takvu dozvolu, ali cena koju su platili bila je nevažnost. Specifično poznavanje arhitekture (dizajn) korišćeno je samo za rešavanje specifičnih problema (problema koji su interesovali samo druge arhitekte). S druge strane, ostale arhitekte su odlučile da se pozabave nespecifičnim izazovima, poput siromaštva, nerazvijenosti ili nejednakosti. Cena koju su platili bila je da napuste specifično poznavanje arhitekture (dizajna) i postanu konsultanti, pišu izveštaje i beskonačne dijagnoze. Budućnost arhitekture vidim kao spajanje oba puta: možemo li krenuti od nespecifičnih problema, pitanja koja zanimaju sve u društvu, a zatim ući u problem koristeći specifično znanje arhitekture, odnosno dizajna? Možda ćemo morati da govorimo mnogo različitih jezika, od politike, do ekonomije, od životne sredine do društvenih pokreta pa sve do estetike, ali moramo da uđemo u razgovor organizujući informacije u predlog, tj.u projekat.
Koliko je važno sačuvati staru arhitekturu u današnje vreme?
Pretpostavljam da tokom renesanse niko nije želeo da ruši romansku arhitekturu; možda zato što je „novo“ bilo barem istog kvaliteta (ako ne i bolje). Ali danas, dominacija plitke, komercijalne arhitekture, zamenjuje staro novim stvarima koje su lošije od postojeće. Da je novo bolje, imao bih manje problema. Očuvati staru arhitekturu je način da se podsetimo na više standarde akumulirane tokom vremena. Nije nostalgija, već potreba za arhitektama, širom javnošću i donosiocima odluka, da kvalitet naše izgrađene sredine bude krajnji cilj. S druge strane, na isti način na koji smatramo da je važno imati biodiverzitet, važno je da zadržimo našu vremensku raznovrsnost. Kapital ne može da kupi vreme. Ako srušimo staro, nedostajaće nam fizičko iskustvo proživljavanja senzibiliteta drugih doba. Konačno, to je pitanje održivosti: stara arhitektura ima ugrađenu energiju. Ako je energija već potrošena, trebalo bi da se potrudimo da je više ne trošimo.
Na šta ste najponosniji kada je vaša karijera u pitanju i zašto?
Najponosniji sam na mogućnost da se izgradi tim koji se kreće kao pleme; nismo porodica, ali brinemo jedni za druge, delimo britak smisao za humor, delamo mudro (i naporno) ali ne gubimo iz vida šta je važno u životu.
Koliko je važno da umetnici imaju priliku da se predstave javnosti na manifestacijama poput Kaleidoskopa kulture?
U Čileu prolazimo kroz ključni trenutak. Nakon nemira 2019. godine, sve je dovedeno u pitanje: da li je sistem fer prema svima ili samo prema odabranima? Da li su dobici pojedinaca na račun gubitaka drugih? Reči koje su se češće koristile u diskusijama bile su zloupotreba i dostojanstvo. Istinski osećaj besa i ozlojeđenosti koji je tražio reviziju društvenih uslova bio je pomešan sa kriminalcima koji su iskoristili situaciju da izvrše otpuštanja i pljačke. Naše društvo je bilo zbunjeno i pitalo se šta se desilo što je dovelo do takve tenzije. Da budem iskren, ono što je moglo da traje kao bitka na ulicama, ubrzo je postalo rasprava o novim pravilima suživota: krenuli smo u prekrojavanje našeg Ustava. Priča je predugačka i suviše komplikovana da bi se ovde objasnila, ali ukratko, mislim da je ustavna debata manje političko ili tehničko pitanje, a više pitanje zajedničke svrhe društva. Ono što će nam omogućiti da ponovo živimo zajedno je zajednički narativ i svrha u kojoj svako može da oseti pripadnost. U tome umetnici prednjače; umetnici imaju kapacitet da uhvate nevidljive talasne dužine koje pokreću društva (ili koje ih sprečavaju da koegzistiraju).
Šta biste savetovali mladim, budućim arhitektama?
Ne bih se usudio da dajem savete, ali ono što mi je pošlo za rukom je da budem što je moguće veći štreber (požurim u učenju iz korpusa znanja koje je izgrađeno pre nas) i da budem buntovan (borim se sa klišeima). Takva kombinacija omogućava da se složimo sa „šta“ (budi odgovarajući), ali i sa novim „kako“ (budi originalan).
Šta je sledeće za Alehandra Aravenu?
Moja najveća briga u ovom trenutku je da su nejednakosti stvorile nove vrste na periferijama. Ovo je tačno u skoro svakom gradu u Latinskoj Americi. Dozvolite mi da počnem tako što ću reći da su gradovi koncentracija mogućnosti, a ne gomilanje kuća. Ljudi žive u gradovima jer su veće šanse da imaju pristup poslovima, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, prevozu i slobodnom vremenu. Istovremeno, gradovi izražavaju nejednakosti kroz vrlo konkretna i svakodnevna iskustva. U zapostavljenim periferijama, bilo zbog loše politike socijalnog stanovanja ili zbog nesposobnosti države, previše ljudi je bilo segregirano, bez skoro ikakvih mogućnosti. Takva isključenost je iznad pitanja siromaštva. Čileansku društvenu eksploziju 2019. uglavnom su predvodili oni koji su iskusili neravnopravnost i posledično akumulirali bes i ogorčenost. Ali za njih, dobre politike mogu ispraviti takve nejednakosti. Ono što je daleko više zabrinjavajuće su oni koji su morali da preživljavaju, potpuno isključeni iz bilo kakve politike ili pristupa mogućnostima. Morali su da nauče da prežive. Na tim periferijama vladavina prava je zamenjena zakonom džungle, a nasilje je valuta. Pre nekoliko nedelja, video sam film koji je najbolje objašnjenje ovog fenomena koje sam ikada pronašao. U filmu „Bardo“ Alehandra Gonzalesa Injaritua, on opisuje novu vrstu ljudi koji nemaju šta da izgube (hodajuće bombe kako ih on naziva), vrstu koja je razvijena u sirotinjskim četvrtima. Šta sa tim? I tu nam je potreban alternativni narativ, drugačiji skup vrednosti, dovoljno privlačan za borbu protiv narkotika. Kada život nema vrednost, represija čini vrlo malo. Ali ako ne susprežete nasilje, ono se vrlo brzo širi. Šta da radimo? Ne znam tačno, ali to je moj „sledeći korak“.
Autor: Feđa Putnik
Foto: Vladimir Veličković
