Multimedijalna umetnica Tijana Jevrić predstaviće 20. i 21. decembra u obnovljenoj Čeličani, u Distriktu, instalaciju „Dekodiranje tišine“, jedinstveni audio-vizuelni pejzaž inspirisan unutrašnjim svetom Mileve Marić Ajnštajn. Ovaj rad deo je multimedijalnog događaja „Mileva: dekodiranje“, kojim Novi Sad obeležava 150 godina od rođenja Mileve Marić Ajnštajn.
Instalacija, osmišljena kao svojevrsna laboratorija uma, posetioce uranja u ambijent koji otkriva Milevinu radoznalost, snagu i slojevitu tišinu koja je obavijala njen život. Jevrić kroz svetlo, senku, zvuk i pulsirajuće vizuelne fragmente ne pripoveda Milevinu biografiju, već otvara prostor za susret s njenom misaonom energijom i onim što je ostalo između redova.
Tijana Jevrić diplomirala je Nove likovne medije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i od tada stvara imerzivne, site-specific i audio-vizuelne instalacije. Izlagala je u Srbiji i inostranstvu, od Muzeja savremene umetnosti Vojvodine do Kulturnog centra Srbije u Parizu i Ars Electronike u Lincu, a njen rad prepoznat je i nagrađivan. U „Dekodiranju tišine“ prvi put se susrela sa Milevom kao umetničkim kodom — i upravo iz tog dijaloga nastala je instalacija koja Čeličanu otvara kao novi centar medijske umetnosti.
U razgovoru za Visit Distrikt, ona otkriva kako je pristupila Milevinoj priči, koje izazove je nosilo njeno prevođenje u svet zvuka i svetlosti, i šta želi da posetioci osete dok prolaze kroz ovaj suptilni, ali snažni prostor tišine.
Šta je bila prva “frekvencija” koja vas je povezala sa Milevinom pričom?
Prvo što me je povezalo sa Milevinom pričom bila je jedna vrsta unutrašnje tišine koju sam odmah osetila, ali ne u smislu pasivnosti – naprotiv. Tišina kao prostor u kojem se nešto važno rađa. Dok sam čitala o njenom životu, nailazila na razna tumačenja i interpretacije, osetila sam ritam koji vibrira ispod svega što znamo o njoj –nešto nalik roju pčela. Kao da je postojala duboka snaga koja se nije nametala, ali je bila uporno prisutna. Ta frekvencija me je privukla: spoj ranjivosti, lucidnosti i tihe hrabrosti. Imala sam utisak da joj se može prići samo pažljivo, s poštovanjem, i da ono što je najvažnije u njenoj priči nije glasno nego duboko.
Da li ste se u svojoj postavci više bavili Milevom kao naučnicom, ženom, majkom ili enigmom?
U svojoj postavci nisam želela da Milevu svrstam u jednu jednostavnu ulogu. Radila sam sa njenim mislima, unutrašnjim svetom i iskustvima kako bi publika mogla da oseti i njenu radoznalost naučnice, i njen emotivni život, i snagu žene koja se suočava sa izazovima. Fokus je više na njenoj unutrašnjoj enigmi i procesu istraživanja nego na spoljnim etiketama, tako da posmatrač može da je doživi kao živo iskustvo, a ne kao istorijski portret.
Šta je bilo najteže prevesti iz njenog života u audio-vizuelni jezik?
Najizazovnije je bilo to što o Milevinom životu postoje ograničene, pouzdane informacije, a nisam želela da pravim pretpostavke ili doslovan prikaz. Želela sam da uhvatim njen unutrašnji tok – snagu u tišini, radoznalost i istrajnost; način na koji je podnosila sputavanja i gubitke, a opet opstajala i razvijala se. Posebno je bilo zahtevno prikazati njen položaj kao žene u nauci, koja je uprkos talentu i sposobnostima često ostajala nevidljiva ili potcenjena.
U procesu sam razmišljala kako kroz simbolične elemente – svetlosne čestice koje pulsiraju, prozore sa fragmentima detinjstva, senke koje se kreću, lebdeće formule – mogu da stvorim prostor u kojem publika oseća njen unutrašnji svet. Želela sam da postavka funkcioniše kao iskustvo, a ne kao faktografski prikaz. Fokus je bio na emociji i unutrašnjoj snazi Mileve, na njenoj nevidljivoj borbi i značaju kao žene naučnice.
Kakav doživljaj želite da posetilac ponese iz susreta sa tvojom postavkom?
Želim da posetilac oseti Milevu kroz ritam, senke i svetlost – njen život i unutrašnju snagu, a ne samo kroz činjenice. Da prepozna njenu radoznalost, istrajnost i snagu u tišini, i možda oseti ohrabrenje da i sam hrabro korača kroz svoje izazove.
Da li ste koristili neke konkretne fragmente iz Milevinih pisama, radova ili biografskih zapisa kao signale za zvuk ili vizuelni narativ?
Koristila sam fragmente njenih pisama i biografskih zapisa kao inspiraciju za ton i ritam – ne da bih ih doslovno prikazala, već da kroz zvuk i svetlost osetimo njenu unutrašnju snagu i radoznalost. Ti signali pomažu da vizuelni narativ „diše“ u skladu sa njenim iskustvom, bez faktografskog prikaza.
Kako si razmišljali o prostoru? Vodi li ova postavka posetioca kroz narativ ili ga uranja u misaoni ambijent?
Razmišljala sam o prostoru kao o mediju samom za sebe. On je i narativ i ambijent. Posetioca vodi kroz tok Milevinog unutrašnjeg sveta, ali ne linearno, već iskustveno: prostor omogućava da se uroni u njene misli i emocije, senke i ritam, i da samostalno kreira sopstveni doživljaj priče.
Savremeni mediji mogu biti hladni ili apstraktni. Kako ste uspostavili emotivni kontakt sa publikom kroz digitalne formate?
Novi mediji mogu delovati hladno ili apstraktno, ali uvek se trudim da svaki rad ostane živ i povezan sa publikom kroz samu strukturu i proces kreiranja. Pošto razvoj rada određuju podaci koje prikupljam, nikada ne mogu unapred znati u kom će se pravcu kretati. Smatram da je to jedini ispravan put da se ostane dosledan ideji – svaka informacija je važna.
Na početku sam dopuštala da tehnička pitanja utiču na formiranje ideje, što je remetilo jasnoću poruke. Vremenom sam razvila princip: prvo istraživanje, zatim prikupljanje, spajanje, eksperiment, eksperiment, eksperiment – pa tek onda finalno oblikovanje. Kroz brojne projekte, prilagođavanje različitim muzejsko-galerskim prostorima i različitim temama, naučila sam kako da iz digitalnog rada izvučem emotivni sloj i povežem ga sa publikom.
Kada biste danas mogli da joj pustite svoju instalaciju, kako bi, po vašem mišljenju, Mileva reagovala?
Teško je reći sa sigurnošću, jer je bila kompleksna i introspektivna osoba, ali volela bih da verujem da bi prepoznala iskrenost i pažnju sa kojom je rad nastao. Možda bi ostala tiha, duboko posmatrajući, zadržavajući svoju unutrašnju refleksiju. Nadam se da bi osetila energiju i vibraciju svog života i rada – i možda u toj tišini pronašla potvrdu da njena radoznalost, snaga i traganje za znanjem nisu zaboravljeni.
Ko je Mileva zapravo, po vašem mišljenju?
Po mom mišljenju, Mileva je pre svega istraživač sopstvenog sveta i unutrašnje snage. Njena priča nije samo biografski podatak ili mesto pored velikih imena, već putovanje kroz radoznalost, disciplinu i upornost. Ona je žena koja je želela da misli i razume svet, uprkos spoljnim ograničenjima i očekivanjima. Za mene je Mileva simbol snage koja se ne vidi odmah, ali je postojana. Taj njen unutrašnji princip – traganje za znanjem i samospoznajom – vodi moj rad i način na koji sam pokušala da je prikažem kroz instalaciju. Kada pomislim na nju, osećam duboko poštovanje i divljenje, i to je ono što bih volela da posetioci osete.
Foto: privatna arhiva
