Istaknuta nezavisna kustoskinja Biljana Ćirić, već više od dve decenije aktivno doprinosi umetničkoj sceni. Osnivačica je edukativnog programa „Šta kustosiranje može/treba da bude“ (WCSCD), koji od 2018. godine istražuje umetničke i kulturne prakse sa posebnim fokusom na ruralna područja. U okviru ovog značajnog projekta, u organizaciji sa Šok zadrugom, 15. juna u objektu Radionica u Distriktu održaće se besplatna radionica Pokretanje rečnika: između prikupljanja i transformacije (OVDE pročitajte koji su načini prijave). Tim povodom je, u intervjuu za Visit Distrikt, Biljana Ćirić podelila svoje uvide o važnosti ovih programa, izazovima i prednostima rada u ruralnim sredinama, kao i o budućim planovima za WCSCD.
Radionica o umetničkim i kulturnim praksama u ruralnim područjima, koja će se održati 15. juna u Radionici, deo je edukativnog programa Šta kustosiranje može/treba da bude (WCSCD). Šta zainteresovani mogu očekivati i kako biste opisali značaj ovog projekta?
U pitanju je radionica koja je besplatna i otvorena za sve. Nema preduslova za učešće, nije potrebno nikakvo prethodno znanje ili veštine. Podstičemo učesnike da podele ideje u sigurnom i podržavajućem okruženju gde se svi osećaju prijatno da dele svoja razmišljanja. Radionica je deo edukativnog programa What could/should curating do, čiji je fokus istraživanja umetnička praksa u ruralnim područjima, što podrazumeva terenske posete, razgovore i kreiranje arhiva, takođe pokušavamo da dalje istraživanje situiramo kroz javne radionice. Kao što verovatno znate, u potpandemijskom svetu razvijen je ceo diskurs koji pokušava da razmišlja i praktikuje izvan dualizma priroda/kultura, urbano/ruralno, muškarac/žena ali takođe i da misli o tome kako praktikovati održivost i šta se pod time podrazumeva. Počeli smo da se bavimo ovim pitanjima priznavanjem praksi iz prošlosti, ali i sagledavanjem njihovih problema. Nadamo se da će radionica otvoriti neka od ovih pitanja.
Šta vas je inspirisalo da se fokusirate na umetničke procese i kulturne prakse u ruralnim zajednicama?
To je deo samoreflektivnog procesa, budući da je naša platforma WCSCD preuzela starateljstvo nad zemljištem u ruralnoj Šumadiji i uz pomoć lokalnih i međunarodnih kolega počeli smo razmišljati šta znači za jednu umetničku instituciju da postane staratelj zemlje.
Jedan od ciljeva radionice je stvaranje novog arhiva znanja kroz kolektivno pisanje i razmenu ideja. Kako pristupate facilitiranju ovakvih kolektivnih procesa i koje su najveće prednosti i izazovi s kojima se suočavate?
Edukativni programi u našem slučaju su bili i biće poligon za stvaranje i kolektivno učenje kako da institucija funkcioniše drugačije. Imati obrazovni program kao glavnu aktivnost bilo je zaista važno za oblikovanje pravca WCSCD kao institucije i njene budućnosti, mnoga pitanja sa kojima se sada suočavamo ne mogu biti rešena od strane pojedinaca; potreban nam je kolektivni napor i kolektivna mudrost.
Program radionica obuhvata teme kao što su rodne složenosti, ekonomske strategije i duhovnost u ruralnim sredinama. Kako očekujete da će učesnici doprineti širem razumevanju ovih pitanja?
Donna Haraway tvrdi da je moral jednostavan: samo delimična perspektiva obećava objektivnu viziju. Sve zapadne kulturne naracije o objektivnosti su alegorije ideologija koje upravljaju odnosima onoga što nazivamo umom i telom, distancom i odgovornošću. Feministička objektivnost se odnosi na ograničenu lokaciju i situirano znanje, a ne na transcendenciju i razdvajanje subjekta i objekta. Počevši od razumevanja da svako od nas, uključujući učesnike radionice, može doprineti delimičnim znanjem, nešto je što je vrlo važno priznati na početku.
Kako ste odabrali tim kustosa i umetnika koji će raditi na ovoj radionici, i na koji način su njihova prethodna iskustva oblikovala ovaj projekat?
Od 2018. godine edukativni program je međunarodni, pa se kustosi i umetnici iz celog sveta prijavljuju putem javnog konkursa. To je bio slučaj i sa grupom koja organizuje radionice. Radi se o grupi kolega koji su zainteresovani za istraživanje različitih radnih metodologija unutar umetnosti i generalno kroz obrazovni program nastojimo da praktikujemo te metodologije.
Program Šta kustosiranje može/treba da bude (WCSCD) ste osnovali još 2018. godine u Beogradu. Kako ste došli na ideju da pokrenete ovaj program i kakav je bio proces njegovog razvoja?
Ideja se razvila na vrlo jednostavan način nakon mog prvog susreta sa radom u lokalnim institucijama, kada sam shvatila da nema programa koji je posvećen kustoskim i umetničkim istraživanjima u regionu, dok smo globalno u poslednje dve decenije svedoci velikog broja master programa o kustoskom i umetničkom istraživanju. Kreirala sam ovaj program jer verujem da je obrazovanje ključno za mnoge stvari – za stvaranje institucija, kreiranje politika i zamišljanje različitih načina rada. Potreban nam je konstantan proces učenja i odučavanja. Program je započeo u trajanju od tri meseca, a od 2022. godine je prešao na jednogodišnji program koji je ekvivalent master studijama. Osim mene, u okviru programa uvek pozivam i brojne međunarodne mentore koji dolaze da mentorišu i provode vreme sa nama.
Kako vidite budućnost projekta WCSCD i na koji način planirate da nastavite istraživanje umetničkih praksi u ruralnim područjima nakon ovih radionica?
WCSCD je ušao u novu fazu dalje institucionalizacije i razvijamo brojne različite programe i istraživanja. U vezi sa istraživanjem koje će biti predstavljeno kroz radionice, nadamo se da ćemo nastaviti sa mapiranjem nedavnih inicijativa u regionu koje su se pojavile posebno u postpandemijskim situacijama, sagledavajući potencijal ruralnih sredina kao mesta kulturne produkcije.
Kao nezavisna kustoskinja dvadeset godina ste živeli u Šangaju. Možete li, uopšte, uporediti produkciju umetničkog rada u Kini i Srbiji, s obzirom na bogato iskustvo koje ste stekli?
Skoro da je neuporedivo, iskreno, to su dva različita sveta. Naši umetnici se dovijaju na sve nacine da prežive i da nešto urade na polju kulture. Šangaj od 2004, kada sam ja krenula da radim u sektoru, imao je jedan muzej za savremenu umetnost, a sada ima najmanje 15 muzeja savremene umetnosti i to međunarodno umrežene institucije. Srbija već 20 godina nema institucija koja kontinuirano i svesno promoviše rad naših umetnika na međunarodnom nivou.
Autorka: Marina Marić
Foto: privatna arhiva