Nedelja književnosti sedmog po redu Kaleidoskopa kulture, donosi nam bogat program na Tišma paviljonu, posvećenom jednom od najznačajnijih novosadskih pisaca, Aleksandru Tišmi. Tom prilikom, Novi Sad će ugostiti savremenog pisca iz regiona, Stevu Grabovca, ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade za roman „Poslije zabave“. Ovaj proslavljeni autor, poznat po romanima koji duboko zadiru u pitanja porodice, traume i društvenih nepravdi, razgovaraće o ovom delu sa moderatorkom Jovanom Rebom u subotu, 14. septembra u prostoru Biroa u Distriktu.
Stevo Grabovac poznat je po svom jedinstvenom pristupu književnosti, prožetom ličnim iskustvima i bolnim temama iz prošlosti. Rođen 1978. godine u Slavonskom Brodu, a odrastao u Bosanskom Brodu, Grabovac je autor koji ne beži od suočavanja sa traumama, bilo ličnim ili društvenim. Njegov prvi roman „Mulat albino komarac“ bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, a njegov novi roman „Poslije zabave“ ne samo da mu je doneo ovu nagradu, već i priznanje čitalačke publike. U razgovoru povodom njegovog gostovanja na Kaleidoskopu kulture, Grabovac otkriva kako se nosi sa emotivnim izazovima pri pisanju, šta za njega znači odgovornost pisca i kako vidi ulogu umetnosti u sagledavanju prošlosti.
Vaš roman „Poslije zabave“, o kom će biti reči tokom vašeg gostovanja na Kaleidoskoapu kulture, donosi priču koja se oslanja na dvojništvo oca i sina, ali i na širi kontekst društvenih nepravdi i zločina. Kako ste odlučili da upravo ovakva tema postane centralna u vašem drugom romanu, i kako ste pristupili emocionalnom izazovu pisanja o zločinima? Koliko vas je vaša lična priča inspirisala u oblikovanju likova i priča u vašim delima?
Ova tema je mene već godinama opsjedala, tako da sam znao da ću prije ili kasnije, pisati o njoj. Moguće je da ne bih na takav način doživio da u sebi ne nosim ličnu traumu iz rata, ali upravo to me i natjeralo da sagledam veličinu tuđe tragedije. Možemo kukati sami nad sobom, ali ako nam naše traume nisu pomogle da razvijemo saosjećanje za drugog, uzalud je to sve. Ja sam želio lično da pristupim ovoj priči i nisam bježao od uplitanja ličnog u nju. Tako da slobodno mogu reći da tu ima dosta mog, proživljenog i emotivnog, ne bježim od toga.
Na koji način je prestižno književno priznanje, koje ste za ovaj roman osvojili, uticalo na vas kao pisca, i smatrate li da nagrada nosi određenu odgovornost u smislu očekivanja publike i budućeg stvaralaštva?
Iskreno mislim da ako niste odgovorni prije nego što dobijete nagradu nećete to biti ni poslije nje. Ali ako „odgovornost“ znači da ću sad podlijegati zahtjevima tržišta i aktuelnim potrebama, to se nikad neće desiti. Nemoguće je ispuniti želje svakog čitaoca, a pisac nije pjevač narodne muzike na nekoj svadbi pa da svakom ispunjava šta mu na um padne.
Često vas porede sa Danilom Kišom, a stil u vašim knjigama ima elemente autobiografske fikcije. Koliko vam je važno da zadržite distancu između stvarnog i izmišljenog i kako balansirate između introspekcije i univerzalnih tema?
U svakoj priči ima nešto lično, ako ništa drugo, ličan je vaš pristup, recimo to najprostije, da se nadovežem na prethodno pitanje: neko vam, recimo, dobro plati da napišete, šta znam, ljubavni istorijski roman. Već je u tome lična ta vaša želja prema zaradi i takav će biti vaš pristup pisanju. Banalizovao sam ovo, ali hoću reći da je na neki način sve, ako ne sve, ali dosta toga u kreativnom procestu lično. Jer sam taj proces je takav. A što se balansiranja tiče, tu ne postoji pravi i tačan odgovor. I to opet kreće iz ličnog; da li imamo i koliko imamo saojsećanja, šta zapravo želimo da kažemo, koliko toga želimo reći i tome slično… opet nekako mislim da samo lične teme postaju univerzalne, to jest univerzalno će postati samo onda ako se veliki broj ljudi prepozna u tom djelu, ako nešto u njemu pronađe, tako da je jako teško reći šta je zapravo univerzalno.
Jednom ste spomenuli da pisanje nije način da se prevaziđu traume, već da je to kopanje po ranama. Kako kao pisac definišete ulogu umetnosti u suočavanju sa bolnim temama?
Upravo tako – kao kopanje po ranama. Nije jednostavno, ali ni sam život nije jednostavan. A zapravo tome težimo – jednostavnosti; da stvari opet budu ukalupljene u neki red i mir, da sve funkcioniše kako treba, iako ovaj svijet nije podešen po takvom mehanizmu i zašto bi onda umjetnost trebala da bude drugačija. Nekad, kad ovako dajem odgovore zvučim kao da previše mistifikujem i dajem odrednice stvarima koje one nemaju. A zapravo je to prosto – možda vas je strah ili stid da o nečemu pišete, ne znam recimo, imali ste neku djevojku i sve je bilo super, ali vi se niste iskazali kao ljubavnik. I šta ćemo po tom pitanju? Pa suočiti se sa tim stidom, ako hoćemo da pišemo o tome. Ili ste ne znam, ubili komšijinog psa. Koliko hrabrosti imate da se s tim suočite. I tako dalje… napisaćete nešto što će uznemiriti duhove javnosti, da li to smijete… neko će vam možda prijetiti zbog toga što uradite… sve kreće od ličnog, koliko to možete i koliko to smijete. I to upravo znači to – nema tu mistike ni metafizike. Sukob sa svojim ličnim ranama, s onim što je u tebi je jednostavan zapravo.
Kada posmatrate svoju generaciju, koja je odrastala tokom rata i nosi tragove tih događaja, kako vidite njihovo sazrevanje? Da li kroz književnost možete doprineti kolektivnom procesu pomirenja?
Za svoju generaciju često kažem da je „preskočena“. Nismo bili dovoljno stari da zaista ratujemo i samim tim, velikoj većini nas, ruke i savjesti su ostale čiste. A opet, nakon rata, nismo više ni bili dovoljno mladi da se u sve uklopimo. I za svim smo kaskali, sve nam je kasno stizalo. Pogotovo u onoj predinternetskoj eri – sve smo mi saznavali kasnije, a opet smo prerano sazreli. A ja zaista ne znam čemu mogu pridonijeti kroz književnost; ono što jeste jako bitno – ako knjiga dođe do jednog čovjeka i u njemu nađe svoje mjesto, ako u njemu nešto promjeni – to je uspjeh. Očekivati i misliti nešto više od toga, pomalo je preambiciozno, a vjerovati da moja književnost nešto može promijeniti bilo bi krajnje suludo. Umjetnik je tu samo da prikaže stvari, onakve kakve jesu i kako ih on vidi. Da li je neka Pikasova slika ikad pomirila i dva zavađena čovjeka? Čisto sumnjam. A da je neka knjiga nekad pomirila zavađene narode… ne vjerujem.
Kako doživljavate proces pisanja – kao terapijski, introspektivan, ili pak kao izazov koji zahteva analitičan pristup? Da li imate određene rituale dok pišete?
Proces pisanja prije svega doživljavam kao čudan. To je neko pomjereno stanje svijesti koje vam, opet, ne smeta da sasvim normalno funkcionišete u društvu. Osim toga, ja nekako vjerujem da tu ne postoji jasan plan i tačna odrednica; pisanje može upravo biti sve od toga što ste vi naveli, a ne mora biti ništa. Nemam nikakve rituale, pišem kad se stvore uslovi za to, bilo kad, bilo gdje – istina je, nisam sad baš ljubitelj da nešto švrljam po kafanama, hotelima, autobusima gradskog prevoza, jer nekako duboko vjerujem da se prave ideje i iskrene misli ne mogu zaboraviti, ostaće u vama, a šta znam – valjda sam ovladao metodom da ih vratim iz podsvjesti, ako su mi stvarno bitne. I to je sasvim slučajno, ne bavim se nikakvom tehnikom koja u tome pomaže. Hoću reći, vezano za rituale – mogu pisati ujutru ili popodne ili naveče, na kauču, za radnim stolom, sa šoljicom kafe ili bez nje, jedino ne mogu bez cigarete, pa ako je to neki ritual – eto to je onda. Ipak, mislim da je to samo ružna navika.
Šta trenutno čitate i koje knjige biste preporučili našim čitaocima?
Zbog gomile obaveza, čitanje sam potpuno zapustio i to me sramota priznati, ali takve stvari se valjda dese. Dobra stvar je da sam sad opet počeo mahinalno da čitam, pa bukvalno uzimam sve što mi dođe pod ruku, kao da se takmičim sa samim sobom da sve nadoknadim. Pročitao sam zadnji Uelbekov roman – „Poništeno“ – toplo ga preporučujem, od početka ne djeluje kao nešto na šta ste od Uelbeka navikli, ali uvuče vas i onda vas ne pušta. Ponovo sam pročitao „Stranca“ od Kamija, definitivno knjiga kojoj se treba vratiti, „Pravi život“ od Zagajevskog – vrhunska poezija, možda najbolja koju sam zadnjih godina čitao, male, jednostavne, a tako složene i duboke stvari, ovo bih preporučio isključivo onima koji imaju običaj da kažu – „ma ne mogu ja da čitam poeziju“. I tako, da ne nabrajam dalje šta sam to sve isčitao u proteklih par mjeseci.
Kaleidoskop kulture je jedinstvena manifestacija koja slavi pet vrsta umetnosti —arhitekturu, književnost, primenjenu, izvođačku i vizuelnu umetnost tokom pet nedelja programa. Šta mislite o ovom konceptu?
O svemu što u svom nazivu ima riječ „kultura“ ili „umjetnost“ imam izuzetno visoko mišljenje. I poštovanje. Kako prema ljudima koji stoje iza takvih projekata, tako i prema tim manifestacijama.
Partneri Kaleidoskopa kulture su Erste banka i Neoplanta.
Autorka: Marina Marić
Foto: privatna arhiva
