Plesna predstava „Teorija realnosti” deo je multimedijalnog događaja „Mileva: Dekodiranje”, kojim se u novosadskom Distriktu obeležava 150 godina od rođenja Mileve Marić Ajnštajn, ali i svečano otvara Čeličana, novi obnovljeni prostor u Distriktu.
Predstava će biti izvedena 20. decembra u 19.30 i 21. decembra u 21 sat, u izvođenju 40 plesača KUD-a „Vuk Karadžić”, uz 30 muzičara orkestra „Artisti dell’Arco” udruženja „Musicopolis”. Muziku potpisuje Fran Pogrimilović, dok su kostimi posebno stilizovani za ovu priliku.
Autori predstave su koreograf Darko Stantić i rediteljka Maja Grgić, koji u „Teoriji realnosti” Milevu Marić ne posmatraju kao biografsku činjenicu, već kao složeno biće u kome se istovremeno sudaraju prošlost, sadašnjost i budućnost. U susret premijernom izvođenju plesne predstave, za Visit Distrikt su govorili o inspiraciji, procesu rada i o tome zašto je Milevina priča i danas duboko savremena.
Šta je bila prva slika ili emocija koja vas je inspirisala pri osmišljavanju predstave?
Darko Stantić: Prva slika mi je bila Mileva koja stvara – žena na fakultetu, u borbi za svoje mesto. Od početka je bilo jasno da taj segment njenog života mora da bude sadašnjost predstave; odatle polazimo i tu se vraćamo. Sve što se dešava između pripada njenoj prošlosti i njenoj budućnosti, ali tačka „sada“ ostaje centralni trenutak cele strukture. Taj trenutak je i trenutak publike. U obe ravni, ličnoj i gledalačkoj, put se bira upravo sada, a svet se oblikuje svakom odlukom u sadašnjem vremenu.
Maja Grgić: Prva slika i emocija pri osmišljavanju predstave bila je stvaralačka energija – fizika sa kojom se Mileva igrala, koju je videla i živela.
Šta ste otkrili o Milevi tek kroz pokret, a ne kroz biografiju?
Darko Stantić: Mileva je bila van svog vremena, van patrijarhalnog okvira u kojem je živela. To nam je bilo polazište, ali je tek scensko postavljanje njenog lika produbilo razmišljanje o samom pokretu. Onoliko koliko se ona u životu opirala tadašnjem sistemu vrednosti, toliko se i njen scenski lik opirao tradicionalnom plesnom jeziku predstave. Nije mogla da se uklopi u zajedničku koreografsku strukturu, niti da govori isključivo jezikom tradicionalnog pokreta. Ta nemogućnost uklapanja postala je važan dramaturški signal, zbog čega smo počeli da prilagođavamo koreografska rešenja i da Milevu, i kroz sam pokret, dodatno izdvajamo iz ansambla.
Šta vam je bilo najzahtevnije tokom čitavog procesa rada?
Darko Stantić: Folklorni ansambl koji izvodi predstavu imao je zadatak da kroz pokret prikaže Milevino stvaranje, njeno misaono kretanje kroz matematiku i fiziku. Formacije, koreografske slike i tranzicije koje nisu tipične za ovu vrstu plesa bile su tehnički zahtevne, ali istovremeno izuzetno podsticajne i za osmišljavanje i za same plesače u izvođenju.
Maja Grgić: Najzahtevnije je bilo jasno prikazati događaje iz njenog života, koji se ne ređaju linearno, ali i njen lični doživljaj svega što joj se dešavalo.
Kako ste balansirali između istorijske Mileve i njene „unutrašnje“ verzije?
Darko Stantić: Publika će prepoznati Milevin život kroz istorijske činjenice, ali predstava ne ostaje na biografiji. Tri Mileve iz različitih perioda istovremeno postoje na sceni, ulaze u odnose, sukobljavaju se, opraštaju i preispituju jedna drugu. Na taj način ne prikazuje se samo spoljašnji tok njenog života, već i unutrašnji lomovi, dileme i emotivni raspon žene koja stalno iznova bira i preispituje sebe.
Maja Grgić: Odlučili smo da njen unutrašnji svet prikažemo kroz tri lika – Milevu kao devojčicu kojoj se tek javljaju ideje, Milevu kao zrelu ličnost i Milevu kao staricu. Ova tri lika na sceni su u međusobnom odnosu i u velikoj meri objašnjavaju njena unutrašnja previranja.
Kako se nadilaženje patrijarhalnih narativa vidi u dramaturgiji i koreografiji?
Darko Stantić: U sva tri lika Mileva se opire sistemu vrednosti i patrijarhalnim obrascima, ali svaki put na drugačiji način. Kao dete suprotstavlja se očekivanjima sredine koja joj već tada postavlja granice. Kao studentkinja ulazi u prostor koji joj ne pripada po društvenoj logici tog vremena, dok u odraslom dobu taj otpor više nije spolja vidljiv, već se pretvara u unutrašnju tenziju, u borbu sa posledicama odluka i očekivanjima porodice, nauke i društva. U sva tri perioda njen se pokret nikada u potpunosti ne usklađuje sa ansamblom – ili kasni, ili ubrzava, ili menja smer. Time njena borba protiv patrijarhalnih narativa postaje vidljiva ne samo u priči već i u samoj koreografskoj strukturi, kao stalna, fizička nemogućnost da bude „uklopljena“ tamo gde društvo zahteva uniformnost.
Maja Grgić: Nadilaženje patrijarhalnih narativa jasno se vidi kroz izdvajanje Mileve iz „sela“, kroz njen otpor i energiju koja je vuče ka nauci, a ne ka obrascima koje je tadašnje, a delom i današnje društvo nudilo.
Šta želite da publika ponese iz predstave – misao, emociju ili novu sliku o Milevi?
Darko Stantić: Publiku želimo da uvedemo u Milevin lični prostor i da je sa nivoa istorijske činjenice premestimo u polje intime, da je posmatramo kao ženu koja stvara, voli i nosi posledice svojih izbora. Vraćanjem Mileve, na kraju predstave, u trenutak u kojem je sve još otvoreno, u sadašnjost, fokus premeštamo sa ishoda na odluku. Time podsećamo da je „sada“ jedini prostor delovanja. Milevu pamtimo kao vanvremensku ne zato što je bila bez greške, već zato što je birala, opirala se i grešila u vremenu koje joj za to nije ostavljalo mnogo prostora.
Maja Grgić: Publika će imati priliku da odabere Milevu koja na nju ostavlja najjači utisak. Nama je bilo važno da Milevu pamtimo kao fizičarku, ali i da prikažemo njena unutrašnja previranja, odluke koje je morala da donese i puteve koji su je vodili od njene suštine i davali joj nove uloge u životu. Na taj način Milevu „spuštamo na zemlju“, u cipele svakog od nas, i omogućavamo publici da se poistoveti sa različitim aspektima njenog lika.
Kada se radi o biografskoj priči, posebno o ženi iz naučnog sveta, postoji opasnost od ilustrativnosti. Kako ste izbegli prepričavanje i fokusirali se na suštinu njenog unutrašnjeg sveta?
Darko Stantić: Preplitanjem scena iz različitih perioda izbegli smo linearno prepričavanje biografije. Mileva istovremeno vidi svoje detinjstvo, posmatra budućnost koja je čeka i sagledava posledice odluka koje donosi u sadašnjosti. Prošlost, sadašnjost i budućnost postoje paralelno, kao unutrašnji dijalog jednog bića. Na taj način dotičemo se i četvrte dimenzije – vremena, koje ovde nije hronološko, već relativno, promenljivo i uvek zavisno od ugla iz kojeg se posmatra.
Da li se fizička energija izvođača tokom procesa menjala kako ste dublje ulazili u Milevine dileme, strahove ili inteligenciju?
Darko Stantić: Tokom rada se postepeno menjala i energija plesača. U početnoj fazi dominiralo je mehaničko usvajanje pokreta, ritma i glasova. Kako je proces odmicao, koreografske slike su se zatvarale, a emocija se počela graditi iznutra, kroz razumevanje zadatka, a ne kroz spoljašnji izraz. Upravo je vreme provedeno u radu omogućilo stvarnu povezanost sa likovima. Danas je jedan od najvećih izazova igrati raspad sveta jednog lika bez oslanjanja na „vidljivu“ emociju – ostati precizan, kontrolisan i istinit u trenutku potpunog unutrašnjeg loma.
Ko je Mileva zapravo, po vašem mišljenju?
Darko Stantić: Mileva nije samo dete, partnerka, roditelj ili naučnica. Ona je sve to istovremeno, bez jasnih granica između tih uloga. U jednoj osobi postoje i borac i pobednik i gubitnik. Upravo u toj složenosti ona prestaje da bude samo istorijska ličnost i postaje ogledalo savremenog čoveka. U tom smislu, Mileva smo svi mi.
Maja Grgić: U predstavi postoje različite Mileve koje gledaju sopstveni život iz različitih trenutaka. Kada bi prava Mileva bila prisutna, mogla bi da zastane u različitim tačkama vremena i sagleda svoj život iz više uglova. Kada se sve sabere, videla bi inteligentnu, stabilnu, odlučnu i sposobnu ženu, sa neverovatnim darom i snagom.
Maja Grgić je rediteljka iz Novog Sada koja svoj rad temelji na povezivanju umetnosti i zajednice. Režirala je predstave za decu i odrasle, mjuzikle sa decom, dokumentarne filmove, radio-drame, angažovane omladinske projekte i operu. Dugi niz godina bavi se omladinskim radom i vodi dramske i psihodramske radionice za mlade i odrasle, razvijajući prostor za izražavanje, učenje i saradnju. Saradnju neguje i sa KUD „Vuk Karadžić“, sa kojim je realizovala još jednu plesnu predstavu zasnovanu na spoju tradicije i savremenog scenskog izraza. Njene predstave izvođene su u zemlji i inostranstvu. Jedna je od osnivačica trupe „Drž – ne daj“, kroz koju nastavlja da razvija inkluzivno i angažovano pozorište.
Darko Stantić je koreograf i umetnički rukovodilac KUD-a „Vuk Karadžić“ u Temerinu. Svoje igračko iskustvo započeo je 1997. godine, a od 2006. vodi probe folklornih dečijih grupa. Autor je i koreograf brojnih plesnih predstava i performansa, među kojima su „Živka“, „Kora“ i „Luča“. Pored rada sa tradicionalnim igrama i pesmama, specijalizovan je za savremenu reinterpretaciju folklora, scenografska i dramaturška rešenja u plesnim projektima, kao i mentorstvo mladih izvođača.
Foto: privatna arhiva
