Njena priča vas ne može ostaviti ravnodušnim. Liči na one filmske, ali u glavnoj ulozi je naša mlada sugrađanka Bojana Ćorilić. Pre dve godine ostali smo zatečeni spletom okolnosti koji joj je ugrozio život, no ona je sada nova verzija sebe koja savladava sve strahove, prevazilazi kako fizičke, tako i psihološke prepreke, zadivljuje okolinu i planira nove poduhvate.
Energija i entuzijazam koje čitamo iz njenog osmeha, jednako kao iz njenih odgovora, govore nam da zaista ne poznajemo svoje granice. O tome kako se život nastavlja tamo gde izgleda da je stao i kako naši nedostaci otkrivaju naše moći, otkrila nam je Bojana Ćorilić.
Tvoja interesovanja su veoma raznolika – radiš u struci za jednu IT kompaniju, aktivna si kao motivacioni govornik, a jedna od tvojih najvećih strasti jeste ples kojem ćeš se, kako si nekoliko puta naglasila, jednom sigurno vratiti. Gde si pronašla snagu da se, nakon nesreće koja ti se dogodila, opet posvetiš stvarima koje voliš?
– Pronašla sam je u ljudima oko sebe, u velikoj podršci koju sam imala od svojih najbližih. Posle silnih bolnica, rehabilitacija, bilo mi je dosta svega. Upala sam u depresiju i htela sam da odustanem. Tada su mi ljudi iz bliskog okruženja davali snagu da idem dalje i nisu mi dopustili da odustanem. Odustajanje nije bila opcija i dan-danas sam im zahvalna na tome. Bilo mi je potrebno da me neko gurne kako bih poletela. Jednostavno, trebalo je vremena da shvatim neke stvari, a oni su me držali da ne padnem. Pomoću njih sam dobila krila za sve lepo što me čeka.
U jednom trenutku si bila u centru pažnje medija, usledila su brojna gostovanja i pisani intervjui u kojima si ispričala svoju životnu priču. Koliko je tebi bila značajna podrška šire javnosti u momentima kada si se borila za svoj (normalan) život i da li te je takva vrsta pažnje nekada opteretila?
– U najtežim trenucima, svaki vid podrške mi je jako pomogao. Osim porodice i prijatelja, svaka poruka od ljudi koje ne znam mi je mnogo značila. Činjenica da me ljudi podržavaju i da su uz mene, dala mi je snage da guram dalje i da ne odustajem. Jer, kako sada da se predam kada toliko ljudi veruje u mene? Bilo je trenutaka kada me je ta pažnja opteretila jer svi smo mi ljudi i nekada pokleknemo i nemamo snage. Kao i svi ostali, i ja imam svoje loše momente, kada nije moj dan. Ali, uvek se trudim da to brzo prevaziđem i nastavim dalje i tada preovladava moja pozitivna energija i snaga koja mislim da mi je data sa razlogom.
Tvoji motivacioni govori upućeni su ljudima koji imaju sličan problem kao ti, ali i svim drugim koji će u njima pronaći volju i snagu. Tvoju priču prati i preko 5000 ljudi na Instagramu, gde često možemo videti kako izgleda jedan sasvim običan dan Bojane Ćorilić. Kakav je osećaj kada znaš da si nekom pomogla da se prepozna, da se pronađe i na kraju, prevaziđe teške situacije?
– Osećaj je prelep. Volim da pomažem ljudima jer u trenucima kada je meni bilo teško i ja sam dobila nesebičnu pomoć od njih. Jedan običan razgovor može nekome da promeni život. Saznanje da sam nekome pomogla mi daje dodatnu motivaciju da napredujem i da se borim. Celu svoju priču iznosim u javnost, u nadi da će koristiti ljudima jer smatram da posedujem snagu koju moram podeliti sa drugima.
Kako ocenjuješ položaj osoba sa invaliditetom u Novom Sadu? Da li misliš da su ljudi dovoljno osvešćeni kada je u pitanju pristupačnost i šta misliš kako bi se situacija mogla poboljšati?
– Gdegod da kreneš, uvek se nailazi na arhitektonske barijere koje nisu pogodne za osobe sa invaliditetom. Ja sam imala privilegiju da su mi ljudi dobrog srca pomogli da nabavim savremenu protezu pomoću koje takve prepreke mogu da savladam, ali neki ljudi nisu te sreće. Po mom mišljenju, trebalo bi da se priča o tome, ali da se na tome i radi. Primetila sam ovu vrstu promena kod novijih zgrada, gde su počeli da se grade pristupačni ulazi, ali to nije dovoljno. Za početak bi trebalo da svaka državna institucija bude pristupačna (da se sagradi rampa, ugradi lift…) jer trenutno to nije slučaj.
Pre dve godine učestvovala si u programu Evropske prestonice kulture, radi se o projektu Supermoćni koji nam poručuje da svako od nas poseduje talenat koji treba da se ispolji i priču koja treba da se ispriča. Kada bi ukratko morala da objasniš nekome koja je tvoja supermoć, šta bi mu rekla?
– Moja supermoć je snaga koju nosim u sebi. Ni sama ne znam odakle ona dolazi, ali mislim da je ona tu sa razlogom. Ona mi omogućava da nastavim sa životom, čak i da radim stvari za koje sam mislila da nikada neću moći.
Nedavno si položila i vozački ispit, dakle čini se da ti nemaš ni strahova, ni granica. Kao da su neke stvari koje su ljudima bez invaliditeta prepreka, tebi sitnice. Kako reaguje tvoje najbliže okruženje na tvoje hrabre poteze, da li osetiš neki strah kod njih?
– Ljudi veoma pozitivno reaguju na sve moje uspehe. Otkad znam za sebe, uvek sam bila uporna i kadgod sam nešto htela da uradim, to sam i ostvarila. Ni posle nesreće se to nije promenilo. Ja sam još uvek ista tvrdoglava Bojana, koja kada nešto zacrta – to i ostvari. Nekada čak ni ne shvatam koji uspeh sam ostvarila sve dok ljudi ne odreaguju na njega. Na sve to gledam kao na izazov, a oduvek sam volela izazove. Naravno, uvek postoje pojedinci koji te neće podržavati i to je normalno jer nismo svi isti i ne odgovaramo svima. Zato se uvek fokusiram na pozitivne stvari jer me one hrane i motivišu da idem dalje.
Da li postoje neki film ili knjiga, ili vrsta muzike, koji su na tebe ostavili poseban utisak i pružili ti neki novi pogled na svet i donekle ti pomogli?
– Knjiga On my own two feet Ejmi Purdi mi je promenila život, odnosno izvukla me je iz depresije. Smatram da se u životu sve kockice na kraju slože i sve dođe u pravo vreme. Tako je i ova knjiga došla u moj život baš kada je trebalo. Uz njenu pomoć, meni je jednostavno kliknulo nešto u glavi i zato sada vidite nasmejanu Bojanu. Čitajući kroz koje je sve izazove prošla Ejmi Purdi (iste one s kojima sam se i ja suočila), vratile su mi se vera i želja za životom. Baš zbog te knjige i pomažem drugim ljudima, a želja mi je da jednog dana i ja napišem jednu.
Poznato je da si veoma druželjubiva osoba. Gde najčešće provodiš slobodno vreme u Novom Sadu, kada si sa porodicom ili prijateljima?
– Uglavnom idemo negde u prirodu ili pored Dunava, gde se opuštamo od svakodnevnog užurbanog života. Volim da provodim vreme u prirodi sa svojim najbližima jer tako napunim baterije za sledeću nedelju.
Koje manifestacije i festivale ne propuštaš u našem gradu?
– Obožavam da posećujem različite manifestacije u Novom Sadu, ali nažalost, zbog korone u poslednje vreme nismo imali toliko mogućnosti. Pre pandemije, kada se nešto dešavalo u centru grada ili u nekoj od kulturnih stanica – Bojana je bila tu. Jednog dana bih želela da organizujem veće događaje posvećene motivacionim govorima, koji bi radili na podizanju svesti ljudi o osobama sa invaliditetom.
Razgovarala: Leona Pap
Foto: Uroš Dožić
