Za neke ljude koje upoznamo nekada se na prvi pogled vidi da su predodređeni za velika dela na umetničkoj sceni. Mlada operska pevačica Sonja Šarić jedna je od njih. Njena staloženost, elegancija i šarm već na početku razgovora uverili su nas da je stvorena za izvanredne uspehe i nastupe na velikim scenama. Ipak, iako je pevala u operskim dvoranama u Gracu, Parizu i drugim evropskim gradovima, te osvojila brojna svetska priznanja, i dalje je krase iskreni osmeh i skromnost sa kojom priča o svojoj impresivnoj karijeri.
Proslavljeni sopran Sonja Šarić rođena je 1990. godine u Somboru, od septembra 2016. godine član je Operskog studija pri Operi u Gracu, a solo pevanje je diplomirala na Muzičkoj akademiji u Manhajmu. Srednju muzičku školu Isidor Bajić završila je u Novom Sadu, za koji je mnogo toga veže, uključujući i koncert početkom ove godine u Kulturnoj stanici Svilara, kada je, kako kaže, poslednji put ove godine nosila koncertnu haljinu, s obzirom na to da je većina njenih nastupa otkazana zbog pandemije.
Početkom godine održala si poklon koncert za Novosađane u Kulturnoj stanici Svilara, a imala si priliku da nastupaš i u velikim svetskim dvoranama. Takvi nastupi su svakako zahtevniji i zapaženiji, ali sigurno da i manji koncerti imaju neku posebnu draž. Kakve su tvoje impresije i kakve utiske nosiš sa manjih odnosno većih koncerata?
Prostor ima značajnu ulogu i učestvuje u koncertu i izvođenju, kako akustikom, tako i posetiocima. U prostorima poput Kulturne stanice Svilara imamo priliku da nastupimo u vrlo bliskom odnosu sa publikom. Ovde ne postoji granica između bine i gledališta, ovde smo svi učesnici u tome što se dešava na bini.
Operu nekako uvek vezujemo za velike dvorane. Međutim, imali smo primer i u okviru Kaleidoskopa kulture, gde je opera Rigoleto izvedena na otvorenom ispred Češkog magacina. Kako gledaš na to “razbijanje barijera” između elitne kulture i otvaranja novih prostora za umetnost?
Ja ne bih to odvajala na elitno i neelitno, ali sam sigurna da je neophodno edukovati publiku i da je to u stvari budućnost, ne samo opere nego umetnosti uopšte. Nova publika se osvaja tako što se edukuje od malih nogu, od najranijeg detinjstva. Samim tim, to će biti publika koja će kasnije u budućnosti želeti svoju decu da povede u pozorište ili na neku izložbu, te će to prosto postati i sastavni deo života.
Rođena si u Somboru i zahvaljujući svom trudu i radu dogurala si do svetske prepoznatljivosti. Postoji li razlika u nastupima u Somboru i Srbiji u odnosu na velike evropske gradove?
Za mene ne postoji, ja imam tremu pred svaki nastup, bez obzira na to gde se on održava. Ono što mogu da tvrdim jeste da za svaki nastup svako od umetnika, ne samo ja, daje najbolje od sebe, ono što u tom trenutku može. Tako je i u svim drugim sferama u životu, nekad je to najbolje, nekad je osrednje, nekad dođe iznenada jako dobro. To ne možemo predvideti, ali sigurna sam da svi dajemo najbolje od sebe u datom momentu.
Taj sportski, takmičarski duh, koji se neguje u mojoj porodici, a mislim da je izražen i generalno u našoj državi, ja sam nekako prenela u umetnost.
Osvojila si brojna priznanja i nagrade, pre dve godine i Gran-pri Marija Kalas. Da li je neka od tih nagrada bila ostvarenje dečijih snova, i postoji li nešto što za tebe još predstavlja izazov i što bi volela da postigneš?
Ne mogu da kažem da je to ostvarenje snova, ali me je ta nagrada beskrajno obradovala. U mojoj porodici negovao se taj takmičarski duh, mislim da je taj takmičarski, sportski duh izražen i generalno u našoj državi, a ja sam to nekako prenela u umetnost. Učestvovala sam na veoma mnogo takmičenja, dosta uspešno, i to je veliki deo i važna karika moje dosadašnje karijere. Na takmičenjima možete da prezentujete svoj dosadašnji rad pod određenom vrstom stresa, i onda u stvari vidite gde ste. To je jedna beneficija takmičenja, a druga vrlo važna je to što uvek imate neki cilj za koji se pripremate, što smatram važnom karakteristikom. Još jedna izuzetno velika beneficija takmičenja je to da, ukoliko imate sreće i dođete do finalnih rundi, pevate sa orkestrom, što inače uopšte nije jednostavno. Za mladog pevača ili studenta je jako teško doći do mogućnosti da vas orkestar prati.
Reklo bi se da javnost nije upoznata sa svim što zahteva karijera operskog umetnika. Šta je ono što si možda promenila u svom životu zbog karijere?
Ne mogu reći da sam mnogo toga menjala, ali karijera zaheva veliku disciplinu. Čovek ne mora ni da zađe u ovaj posao, već na studijama shvata da je neophodna disciplina, koja se odnosi pre svega na negu instrumenta. U smislu ljudskog glasa, to podrazumeva negu glasovne tehnike i vežbanje, tako i jednu staloženost i spremnost da se u stresnim situacijama kao što je nastup pred publikom kontroliše instrument. Ja u stvari svaki dan, ceo dan, i kada nisam na sceni, koristim svoj instrument za neke druge poslove, i dužna sam da ga negujem i očuvam da bi on za vreme nastupa mogao da se prezentuje u najbolje svetlu.
U ovoj godini korona je svima zadala veliki udarac, pogotovo u kulturi i umetnosti. Koliko se to odrazilo na tvoj rad?
Ja sam u prva dva i po meseca ove godine lepo radila, pevala sam ulogu Leonore u Trubaduru u Lincu i Manhajmu, imala sam koncert i početkom ove godine u Svilari, i sve to je krenulo jako dobro. Ovo je trebalo da bude najuspešnija godina moje karijere, ali se desilo da sam 10. marta krenula na put u Linc da otpevam predstavu i kasnije se istog dana vratila nazad. Ova cela situacija je teška za sve nas, pogotovo za umetnost, jer mi uopšte nismo u mogućnosti da radimo svoj posao, samo da vežbamo u četiri zida i da to niko ne čuje. Drago mi je što postoje i onlajn mogučnosti da se nešto prenese, da ipak na neki način komuniciramo sa publikom, ali za mene to ne može da nadomesti izvođenje uživo, a mislim da je i za publiku drugačije. Jer kada publika sedi i sluša vaše izvođenje u sali ona je na neki način i učesnik tog programa. Mislim da je to nešto što svima nama jako nedostaje.
Pohađala si muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, i na više drugih načina si povezana sa ovim gradom. Kako vidiš Novi Sad, i postoje li delovi grada koji su ti omiljeni?
Izuzetno volim centar Novog Sada koji je veoma lep, i koji u potpunosti može da parira evropskim gradovima. Radujem se što je Novi Sad izabran za Evropsku prestonicu kulture. Sigurna sam da su sva ova dešavanja, poput osnivanja kulturnih stanica, najbolje što je moglo da nam se desi.
U Novom Sadu održava se veliki broj kulturnih događaja, koncerata, performansa, festivala. Koje događaje se trudiš da ne propustiš u gradu?
Najčešće sam posetilac na koncertima u Sinagogi i u Srpskom narodnom pozorištu.
Razgovarala: Milana Milovanov
Foto: Uroš Dožić
