Grad koji je još krajem XIX veka imao prvu prodavnicu bicikala i prvi biciklistički klub, a pre tri godine poneo i titulu svetskog prvaka u zimskom bicikliranju, ne bi mogao da se pohvali stogodišnjom istorijom na dva točka da nije onih koji o našim dvotočkašima svesrdno brinu.
Na Trgu galerija, u komšiluku Galerije Matice srpske, peta je godina kako zvrckaju zvonca zadovoljnih vlasnika. „Cikloteka“ je mala radionica sa velikim znanjem i iskustvom, i širokim osmehom svojih gazda, Nikole i Dragane Terzić, ulazi u šestu sezonu brige o novosadskim biciklima, njihovog servisiranja, vraćanja u život starih dvotočkaša, davanja korisnih saveta.
– Cikloteka postoji od maja 2016. godine. Pored standardnih popravki u ponudi imamo i biciklističke delove i opremu. Posebno smo ponosni na restauracije kojim vraćamo u život stare i zaboravljene bicikle. To je definitivno najuzbudljiviji deo posla, kako zbog samih transformacija koje bajsevi dožive, tako i zbog reakcija naših zadovoljnih mušterija – kažu Nikola i Dragana, vlasnici radionice „Cikloteka“.
Koliko je teško danas biti mali preduzetnik, odnosno možda više zanatlija u vašem slučaju? Kakav je bio vaš put?
– Verujemo da su vredne ruke srećne ruke i na kraju se tako i ispostavilo. Prilikom samog otvaranja servisa pažnju smo obratili na to da se pozicioniramo u delu grada gde u tom trenutku nije bilo drugih biciklističkih radnji, pa su mušterije same dolazile. Ne pravimo razliku između bicikala i svakom biciklu se maksimalno posvetimo što su mušterije prepoznale i brzo se širila mreža zadovoljnih kupaca. Sam put je bio kao i u svakom poslu težak i izazovan, radili smo po ceo dan, a bili na ivici likvidnosti. Međutim, nije postojao plan B i svu pažnju i vreme usmerili smo ka poslu i trud se na kraju isplatio. Kao mali preduzetnik moraš stalno da se prilagođavaš i da se ne plašiš promena. Dobro je imati dugoročne ciljeve, ali treba biti spreman napraviti promenu u trenutku kad to tržište zahteva.
Znate li otprilike broj bicikala i mušterija koje su došle i izašle zadovoljne kroz vrata vaše radionice?
– Nemamo precizan broj, ali u prošloj godini kroz našu radionicu je prošlo više od 2500 bicikala. Nadamo se da su svi bili zadovoljni. Imamo sreću da smo privukli zaista prave ljubitelje bicikala tako da su neprijatne situacije prava retkost.
Kakve dvotočkaše Novosađani voze?
– Vozi se sve. Od 35 godina starih „ponika“ do najnovih drumaša sa karbonskim ramovima. Najveći broj Novosađana vozi gradske bicikle koji im služe kao svakodnevno prevozno sredstvo, a za njima tu su MTB rekreativci koji slobodno vreme koriste za vožnju po Fruškoj gori ili okolini Novog Sada. U poslednje vreme primetan je i porast električnih bicikala i to kod starije populacije.
Sve češće pričamo o tome da se veliki broj ljudi, uprkos činjenici da motorna vozila i dalje imaju primat, okreću biciklima kao prevoznom sredstvu. Kakva je situacija u Novom Sadu, da li je primetan povećan broj?
– Definitivno je primetan veći broj biciklista u poslednjih nekoliko godina. S obzirom na to da je grad sve gušće naseljen, parkiranje automobila je postalo nemoguća misija i to ne samo u centru grada. A kako je naš grad ravan i veoma pogodan za vožnju bicikla ljudima se više isplati, i u novcu i u živcima, da koriste bicikl kao prevozno sredstvo i za 20 minuta lagane vožnje stignu npr. sa Novog naselja do centra. Verujemo da će se ovaj trend samo nastaviti i da će grad na nekom strateškom nivou pre ili kasnije morati da donese odluke koje imaju za cilj promociju upravo ovakvih vidova prevoza koji ne proizvode ni buku, ni gužvu, ni zagađenje.
Mnogo je stvari po kojima ste jedinstveni, a među njima i vaša usluga da zimskog čuvanja bicikla, za one koji nisu ljubitelji vožnje tokom hladnih meseci. Čini se da ste prvi u gradu koji to čine, kako se to pokazalo, kako funkcioniše? I koliko to zapravo ljudima pomogne?
– Novosadski biciklisti bi mogli da se podele u dve kategorije: one koji ne silaze s bicikla ni po najhladnijem vremenu ni kiši i, kako to oni vole da kažu bez bicikla ne znaju ni da šetaju i svuda kasne. I onu drugu kategoriju koja već po oblačnom vremenu odustaje od vožnje. Ova usluga je upravo za njih, jer većina ima problem s nedostatkom prostora, a ako je bicikl preko zime kod nas, gde za taj vremenski period uradimo i servis na njima, ostaje samo da ga pokupe na proleće i uživaju u vožnji. Novosađanima se ideja jako dopala i za sada smo zadovoljni. Bicikl mogu da ostave na vremenski period koji njima odgovara, pa tako, na primer, i preko leta ako idete na odmor, a nemate adekvatno mesto za svog ljubimca mi smo tu.
Na svom sajtu dajete i korisne savete Novosađanima. Među njima su šta bi svako trebalo da zna da uradi na svom biciklu, ali i kako da njihov ljubimac ne bude ukraden. Da li su to možda neka najčešća pitanja upućena vama i „muke“ sa kojima se sugrađani susreću?
– Bicikliste najviše muče gume, tj. njihovo bušenje obično u najnezgodnijem mogućem trenutku. Posebno tokom leta gde biljka babin zub nemilosrdno uništava ne samo unutrašnje već i spoljne gume. Problem se delimično rešava odabirom tzv. spoljnih guma sa zaštitnim slojem. Mada često ljudi voze nedovoljno naduvane gume pa pri prvom udaru u ivičnjak guma se buši. Jedno od najčešćih pitanja koja dobijamo je na koji način prati bicikl gde je naša generalna preporuka da treba izbegavati samouslužne autoperionice jer voda pod visokim pritiskom ulazi u ležajeve i pravi problem. To je jedino u redu ukoliko se odmah nakon takvog pranja bicikl vodi na generalni servis gde se otvaraju svi ležajevi i stavlja nova mast. U suprotnom stara dobra vlažna krpa rešava problem.
Kad smo kod saveta, bliži nam se proleće, šta je primarno da uradimo na našim dvotočkašima kako bismo ih pripremili?
– Kočnice uvek moraju biti ispravne, gume treba naduvati na preporučen pritisak (koji piše na svakoj spoljnoj gumi), lanac podmazati. Najbolje bi bilo bicikl pre početka sezone doterati na servis gde se proveravaju sve komponente i otklanjaju mali problemi dok ne postanu veliki. Na taj način uvek imate ispravan bicikl uz najniže troškove održavanja. Ukoliko na primer zanemarite istrošenost pakni na kočnicama i duži vremenski period tako vozite za posledicu ćete imati uništenu kočionu površinu na točku i ne samo da ćete morati da menjate pakne već i točak.
Koji je najstariji bicikli koji se našao u vašoj radionici?
– Teško je setiti se, ali kad je reč o restauracijama najverovatnije je to jedan ženski Julia bicikl iz perioda Drugog svetskog rata koji je sin doneo da ga restauriramo za njegovu majku. Julia danas uživa na obali Jadranskog mora tako da smo sigurni da smo joj produžili život.
Postoji li neki dvotočkaš na kom vam je bilo posebno zanimljivo da radite ili neka anegdota koju pamtite?
– Najzanimljiviji su ljudi, a posebno cikloturisti koji su nam prethodne godine baš nedostajali. Obično ih dočekamo uz rakiju i u najkraćem mogućem roku rešimo problem zbog kog su došli. Kako i mi sami želimo da se jednog dana uputimo u takvu avanturu uživamo u njihovim dogodovštinama. U sećanju su nam svakako ostali momci iz Nemačke s kojima smo i danas u kontaktu, Brazilac koji je avionom otišao do Novog Zelanda pa se onda biciklom vraćao kući, i naravno petočlana porodica iz Belgije gde je najmlađi putnik beba koja nije imala ni godinu dana.
Kakva su vaša iskustva, kome je to najčešće bicikli prevozno sredstvo? Ima li tu neke razlike u starosnoj dobi?
– Reklo bi se da ljudi kad krenu na posao najviše uvide prednosti bicikla i toga koliko im štedi vreme. Kod nas u školskom uzrastu bicikl se u najvećem procentu koristi kao zabava pa nije baš prisutan veliki broj parkiranih bicikala ispred škola, što smo sasvim sigurni da će se u budućnosti promeniti. Ko je uvideo benefite vožnje bicikla još u ranoj mladosti nije odustao od njega ni u poznim godinama.
Kakve su novosadske biciklističke staze? Da li su prilagođene za sve? Kako biste vi to ocenili?
– Na stazama treba poraditi. Veliki nedostatak su ivičnjaci koji su apsolutno nepotrebni, mada moramo da pohvalimo novije staze koje su dobre. Najveći trn u oku novosadskih biciklista je svakako staza na Futoškom putu koja je puna rupa i neravnima, kao i pitanje Mosta slobode koji nema prostor namenjen biciklistima, a neophodan je. Voleli bi smo da biciklistička infrastruktura prati trend porasta biciklista pa da kao proizvod toga imamo dobro označene široke staze bez ivičnjaka. Takođe smatramo da bi grad Novi Sad trebao da se poveže sa prigradskim naseljima kao što je to slučaj sa Begečom. Sigurni smo da bi to doprinelo ne samo razvoju turizma već i rasterećenosti automobilskog saobraćaja.
Imate li vi neku rutu koju biste preporučili Novosađanima ili onima koji prvi put dolaze u grad?
– Vožnja Kejom je nešto što svako može da uradi bez obzira na fizičku spremnost, a možete da produžite do Oficirca ili Petrovaradinske tvrđave. Ukoliko želite da odete van grada onda sigurno vožnja uz Dunav nasipom do Begeča i Begečke jame. Za one spremnije Fruška gora je nadohvat ruke.
Koje kulturne i sportske događaje ne propuštate u gradu?
– Kad je sport u pitanju moramo da priznamo da jako slabo pratimo, kad nam je do sporta mi odemo u vožnju, a rok svirke i koncerte, posebno domaćih izvođača, ne propuštamo.
Razgovarala: Milana Milovanov
Foto: Uroš Dožić
