Za Kanu Macuj, Mucumi Ito, Šinosukea Inugaija i Đerđa Ača ovo je bila prva poseta Novom Sadu. Sa ovo četvoro muzičara i uspešnom novosadskom violončelistkinjom Irenom Josifoskom, sreli smo se na Akademiji umetnosti pred njihov koncert u Galeriji Matice srpske, i poveli ih u kratku šetnju kroz istoriju buduće Evropske prestonice.

Njihov koncert, realizovan u saradnju sa EU Japan festom, održan je u sklopu Projekta 22, koji zajedno predstavljaju Fondacija Novi Sad – Evropska prestonica kulture i Festival NEO, neklasični festival klasične muzike. Svaki od koncerata Projekta 22 uvodi nas u jedan od programskih lukova i onoga što nas očekuje u godini titule. Ove vrsne izvođače koje je spojila muzika, ali i sličan životni put na kojem su napustili svoje domovine, slušali smo kao uvertiru u Seobe, programski luk koji jezikom umetnosti uspostavlja dijalog između različitih kultura, dovodi u vezu velike društvene potrese – migracije i vrhunsku umetnost, koja je često bila njihova posledica, ali i postala zajednički jezik razumljiv svima.

– Za mene je to fantastično, jer muzika bi i trebalo tako da se posmatra – da spaja sve i svakoga, zato što nam je muzika svima u duši. Verujem da je otkrivanje različitih kultura, mentaliteta, jezika, nešto što je veoma uzbudljivo i važno, posebno za muzičare. Na primer, jezik je duboko vezan za muziku. Svaki put kad imam mogućnost da se upoznam sa novom kulturom, osećam da mi to životno iskustvo nadograđuje muzičko znanje i obogaćuje smisao mog rada – rekla je Kana, koja je rodni Japan napustila zbog studija violine, a danas živi i stvara u Austriji.

Sličan put prošla je i njena sunarodnica, flautistkinja Mucumi, kao i pijanista Šinosuke, koji je kao 18-godišnjak nastupao za japanskog cara, da bi potom muzičko usavršavanje nastavio u Nemačkoj. Njima se pridružila i Irena, koja je rođena u Novom Sadu, a trenutno je student master studija na Univerzitetu umetnosti u Berlinu, i violista Đerđ Ač, koji je kao 12-godišnjak upisao Konzervatorijum Bela Bartok u rodnoj Mađarskoj, a danas živi i stvara u Austriji.

Tokom obilaska grada, naši sagovornici su bili izuzetno zainteresovani da saznaju više o Petrovaradinskoj tvrđavi, o burnoj istoriji grada koju su obeležila brojna rušenja i ponovna rađanja, ali i kultura zajedništva, multikulturalnost i bogato kulturno nasleđe. Komentarisali su interesantan spoj nasleđa Austrougarske monarhije i jedinstvene balkanske kulture. Najviše su se zadržali na platou Petrovaradinske tvrđave ispred čuvenog Pijanog sata, odakle se pruža čaroban pogled na Novi Sad, a panoramom dominiraju novosadske znamenitosti, poput čuvene Katedrale.

– Nikada nisam videla da krov jedne crkve može biti tako raznobojan i živopisan – prokomentarisala je Mutsumi.

Druženje završavamo tamo gde smo se i susreli – ispred Akademije umetnosti, gde je ovaj ansambl vežbao pred koncert u Galeriji Matice srpske. Dok razmenjujemo utiske, priče i izjave zahvalnosti, iz učionica Akademije čuje se muzika i smeh. Univerzalni jezik koji svi razumemo.

Foto: Uroš Dožić