Ako Novosađanima spomenete ime Borislava Bore Beljanskog, velike su šanse da ćete kod svog sagovornika izazvati osmeh. Bora Beljanski je svojim radom zadužio svoje sugrađane, donoseći kulturne događaje u praktično svaki kutak grada, čuvajući od zaborava likove i dela velikih novosadskih umetnika, i ugostivši velike svetske umetnike u našem gradu. Poslednjih 20 godina posvećen je Festivalu uličnih svirača, kojim svakog septembra kaldrmisane ulice Podgrađa Petrovaradinske tvrđave pretvara u veliku scenu otvorenu svima.
Ovogodišnji Festival uličnih svirača održaće se od 3. do 5. septembra, a Bora Beljanski nam tim povodom otkriva šta nas sve očekuje u Podgrađu, i zašto je ono najlepša scenografija za kulturne događaje na otvorenom.
Festival uličnih svirala za 21 godinu postojanja profilisao se kao jedna od najprepoznatljivijih, najvibrantnijih i najinovativnijih manifestacija u Novom Sadu. Kako je tekao njegov razvojni put, iz ugla vas kao idejnog tvorca festivala, i u kojoj meri se njegov današnji izgled podudara sa vizijom koju ste imali kada ste ga pokretali?
– Kada smo pre 20 godina prvi put organizovali Festival uličnih svirača, grad je izgledao potpuno drugačije, i tadašnja lokacija, centar Novog Sada, bila je prazna. Tada je ideja festivala bila da izvedemo umetnike na ulicu i umetnost učinimo dostupnom svima. Muzika je uvek bila osnov festivalskog programa, ali iz godine u godinu smo ga nadograđivali uličnim performerima, različitim instalacijama, pozorišnim predstavama i filmskim projekcijama. Festival uličnih svirača ne znači da na njemu treba da nastupaju samo ulični svirači, već da tokom ta tri dana pozivamo sve muzičare da budu ulični svirači! Temelj festivala je i danas ostao isti, a sve ostalo se menjalo na način na koji se menjala i stvarnost koja nas okružuje. Festival danas nije samo muzički događaj, već je prerastao u jednu interdisciplinarnu umetničku radionicu na otvorenom u skladu sa današnjim vremenom, kontekstom i publikom.
Specifičnost Festivala uličnih svirača jeste i magični ambijent u kojem se održava. Podgrađe Petrovaradinske tvrđave daje mu poseban šarm i prepoznatljivost. Šta je to što Gradić čini toliko inspirativnim, za vas, za izvođače i za posetioce Festivala?
– Današnji ambijent centra Novog Sada sa njegovim kafićima i baštama, kao i mnogobrojnim manifestacijama koje se tokom godine smenjuju na ulicama, više ne odgovara konceptu festivala koji je uvek težio čistim, akustičnim i kamernim prostorima koji omogućavaju intimniji kontakt između izvođača i publike. Odluka o promeni lokacije doneta je nakon niza razgovora i konsultacija sa partnerima i prijateljima festivala, a zajednički stav o preseljenju u Petrovaradin bio je zasnovan na činjenici da je na ovoj lokaciji festival mogao mnogo više da doprinese lokalnoj zajednici. Gradić je najlepša scenografija koju smo mogli poželeti. Osim toga, predstavlja kulturnu baštinu koja daje još jednu novu vrednost festivalu. Pošto navike korišćenja njegovih javnih površina nisu postojale, trebalo ih je stvoriti. Ispitivali smo lokaciju i krenuli da kreiramo sadržaje prema njoj. Od 2016. godine festival u velikoj meri koristimo kao alatku za promociju i revitalizaciju ovog lokaliteta. Vezu sa gradom smo održali tradicionalnom povorkom, koja kreće iz centra grada sa Trga slobode, gde organizujemo kratak umetnički program, i zatim svi zajedno dolazimo u Gradić. Znali smo da je važno da navedemo ljude da došetaju u Gradić i da zajedno, simbolično pređemo most i reku, tu veliku mentalnu prepreku koja je oduvek ostavljala Gradić – sa one strane.
Pod sloganom Počnimo ljubav ispočetka, ovogodišnji Festival uličnih svirača slavi nove početke i veru u bolje sutra. Kako će se ova parola dočarati posetiocima Gradića od 3. do 5. septembra? Kojem delu programa se vi lično najviše radujete?
– Ovogodišnji slogan Počnimo ljubav ispočetka slavi nove početke, ali i period u kojem je nastala zabavna muzika u Jugoslaviji. Ovaj period iznedrio je mnoge velike pevače poput Gabi Novak, Lea Martina, Arsena Dedića, Đorđa Marjanovića, kao i Beti Đorđević koja će otvoriti ovogodišnji festival zajedno sa Umetničkim ansamblom Ministarstva odbrane „Stanislav Binički”. Upravo su ova dva nastupa nešto čemu se najviše radujem. Sa jedne strane nastup Beti Đorđević vratiće nas u vreme kad smo bili mladi, a današnja omladina imaće priliku da posluša jednu od velikih pevačica tadašnje Jugoslavije. Sa druge strane, ugostiti Umetnički ansambl Ministarstva odbrane „Stanislav Binički” velika je čast, pogotovo ako uzmemo u obzir simboliku i važnost Vojne bolnice i drugih objekata koji se nalaze u Petrovaradinu, ali i zbog umetničke vrednosti samog ansambla.
Pandemija koronavirusa odložila je prošlogodišnju proslavu 20. rođendana Festivala uličnih svirala, ali ste ipak pronašli način da festival dođe do naših sugrađana – neočekivanim koncertima u gradskim kvartovima, kao i premijerom kratkog dokumentarnog filma o Gradić festu. Šta za vas znači ovaj jubilej?
– Mi smo 20. rođendan festivala zamišljali potpuno drugačije. Nažalost, zbog okolnosti u kojima smo se svi našli nije bilo moguće realizovati festival u punom kapacitetu. Situacija nas je primorala da budemo kreativni i došli smo na ideju da, kada već publika ne može da dođe kod nas, mi dođemo kod njih. Veliki jubileji su uvek dobra prilika da se osvrnemo na sve što smo do sada uradili. Prezadovoljan sam količinom umetnika koje smo uspeli da dovedemo u Novi Sad za ovih 20 godina, a to je oko 4.000 umetnika iz Srbije i sveta. Od samog osnivanja mnogo ljudi je radilo na osmišljavanju i realizaciji festival ai ovim putem bih se svima zahvalio na trudu koji su uložili kako bi jedan festival živeo ovoliko godina. Od početka smo imali podršku Grada Novog Sada, a pogotovo poslednjih godina, i na tome im hvala. Do sada su festival podržale mnoge ambasade, kao i Evropska komisija sa značajnim sredstvima. Ni ove godine festival neće biti u punom kapacitetu zbog epidemiološke situacije, ali se nadamo da će sledeće godine situacija biti mnogo bolja. Posebno smo srećni i zadovošni što nas podržavaju i daju nam sugestije građani Novog Sada, što je najvažnije, i na tome smo im neizmerno zahvalni.
Osim Festivala uličnih svirača, po kojem vas naši sugrađani možda najviše prepoznaju, vaša biogradija prepuna je i mnogim drugim inovativnim idejama i angažmanima na kulturnoj sceni Novog Sada. Šta vas je motivisalo u svim ovim poduhvatima?
– Hvala vam na ovim lepim rečima. Osim Festivala uličnih svirača, sa prijateljima i saradnicima iz oblasti kulture realizovali smo i Festival duhovne muzike, Dečiji festival Zlatno zvonce, Dane kulture Novog Sada u Parizu. Ozbiljnu kulturnu saradnju imali smo i sa Strazburom. Organizovali smo događaje u čast velikih novosadskih umetnika, poput glumca Stevana Šalajića i pesnika Duška Trifunovića, nekoliko likovnih kolonija… To su samo delovi dvadesetogodišnjeg rada u kojem mi je glavna inspiracija uvek bio Novi Sad. Želeo sam da Novi Sad ima što više kulturnih i umetničkih sadržaja.
Kao značajna ličnost novosadske kulturne scene, šta za vas predstavlja titula Evropske prestonice kulture koju će naš grad poneti naredne godine?
– Sublimaciju svih vrednosti Novog Sada. Priliku da se stigne izgubljeno vreme i postave novi standari na kulturno-umetničkoj sceni grada. Priliku da se ojačaju internacionalne i regionalne veze, i da se Novi Sad opet pozicionira na regionalnoj mapi kao grad kulture i umetnosti.
Koji je vaš omiljeni novosadski kutak? Šta pokazujete prijateljima iz drugih gradova kada posete Novi Sad, i koje priče o našem gradu volite da im ispričate?
– Definitivno staro jezgro grada, koje je prepuno istorije – Gradska kuća, Katedrala, Matica srpska, Muzej Vojvodine i Muzej Grada Novog Sada, kao i Dunavski park koji je jedan od najstarijih. Na jednom malom prostoru može se videti divna istorija jednog grada. Priče koje najčešće pričam su o Petrovaradinu, mestu iz kog je i potekao Novi Sad, zatim priče o našim gradskim tamburašima i svemu što ovo mesto čini posebnim. A moj omiljeni kutak za opuštanje u gradu je restoran Gusan.
Koje manifestacije u Novom Sadu ne propuštate? Postoje li neki kulturni događaji koji su za vas ostali u posebnom sećanju?
– Manifestacije koje retko propuštam su Sterijino pozorje i ostala dešavanja u Srpskom narodnom pozorištu, NOMUS festival, Zmajeve dečje igre i različite likovne izložbe. Ono što ću zauvek pamtiti kao omiljeni događaj je koncert Janike Balaža u Studiju M davnih sedamdesetih godina, pod dirigentsom palicom Save Vukosavljevog.
Foto: Uroš Dožić
