Matica srpska glavni je krivac što je Novi Sad dobio nadimak „srpska Atina”. Grad koji će 2022. poneti titulu Evropske prestonice kulture, zahvaljujući ovoj instituciji preko 150 godina je središte prosvetiteljstva i kulturnog napretka.

Matica srpska je najstarija srpska kulturno-naučna institucija, nastala u vreme nacionalnog buđenja, u nekadašnjem austrijskom carstvu. Osnovana je 16. februara 1826. godine u Pešti, a aprila 1864. preseljena je u Novi Sad, gde i danas deluje. Ova institucija dugo je bila matica kulture celokupnog srpskog naroda, neka vrsta srpskog kulturnog parlamenta. Njena literarna i izdavačka delatnost dala je zamah srpskoj književnosti i bila usmerena na negovanje nacionalne svesti, prosvećivanje naroda, njegovo praktično osposobljavanje za nove uslove života. Iz zadužbinskih fondova Matica je školovala siromašnu srpsku decu na najulgednijih evropskim univerzitetima. Tako su stvarani prvi naraštaji Srba evropskih građana s mentalitetom modernog čoveka.

Neobični potpisi na osnivačkom pismu

Maticu srpsku osnovalo je šest peštanskih trgovaca i jedan književnik i pravnik – Jovan Hadžić iz Novog Sada. Svaki od osnivača je položio po 100 forinti, i potpisali su se na osnivačkom pismu u krug, da svi budu jednaki. Uz Hadžića, tu su potpisi trgovaca: Josifa Milovuka, koji je dao ideju o stvaranju takvog udruženja, Georgija Božitovca, Jovana Demetrovića, Petra Rajića, Georgija Stankovića i Andreje Rozmirovića. Osnivačkim aktom oni su izrazili spremnost da učine sve kako bi novoustanovljeno društvo bilo kao jedno telo. Ali, ubrzo je došlo do prvih neslaganja, pre svega političkih, ali i onih u vezi sa tim da li Matica treba da se usmeri na izdavačku delatnost ili kulturno-prosvetni rad. Milovuk i njegov šurak Božitovac su zbog neslaganja sa Hadžićem izašli iz društva i njihova imena su precrtana na Osnivačkom pismu.

Matica košnica

Naziv društva simbolično se vezuje za maticu kod pčela, kao izvor novog života. Zato se u grbu Matice našla starinska košnica-pletara i dve rascvetale lipe, na koje sleću pčele radilice. Ova simbolika bila je povod kasnijim poslanicima u Matici da na skupštinama traže da se daju krila radilicama, a da se iz košnice izbace trutovi. Koliko je ideja o društvu ovog tipa bila delotvorna, svedoči i to što se po uzoru na Maticu srpsku osnivale i Matice kod drugih slovenskih naroda. To su Matica češka, Matica hrvatska ili ilirska, Matica galičko-ruska (rusinska), Matica slovenska u Ljubljani, Matica dalmatinska… Sve ove matice imaju cilj i zadatak sličan kao i u Matici srpskoj.

Tekelijanum

Veliki doprinos Matici srpskoj dao je ugledni plemić Sava Tekelija iz Arada, prvi Srbin doctor pravnih nauka. Za doživotnog predsednika Matice srpske izabran je 8. avgusta 1838. godine, uprkos tome što se isprva protivio ovom izboru. Godine 1806. (ili 1807), on je pisao svom starijem bratu Petru da je naumio da se ne ženi, već da svoje imanje ostavi Matici.

Svoju najveću i najpoznatiju zadužbinu, nazvanu Tekelijanum, Sava Tekelija je osnovao u Pešti 21. avgusta 1838. Tokom narednih decenija, ovde će biraviti talentovani srpski siromašni pitomci, da bi studirali na visokim školama i peštanskom Univerzitetu. Pod okriljem Matice i zahvaljujući stipendijskom fondu od zadužbina srpskih građana, u Pešti i drugim evropskim univerzitetskim centrima školovao se cvet nove inteligencije, koja će u srpskoj kulturi i ekonomiji igrati značajnu ulogu tokom XIX i prvih decenija XX veka.

Sava Tekelija je u Pešti kupio kuću u Vackoj ulici, nedaleko od univerziteta i srpske pravoslavne crkve, u koju je smestio Tekelijanum, Maticu, uredništvo Letopisa Matice srpske, biblioteku, i štampariju. Posle njegove smrti upravu nad Tekelijanumom preuzela je Matica, i on je ostao bastion srpske kulture u Ugarskoj. Pod upravom Matice Tekelijanum je ostao do 1878. godine i kroz njega je prošlo 179 studenata. Do početka Prvog svetskog rada, bilo ih je još 167.

Stara zgrada Tekelijanuma srušena je zbog dotrajalosti, a danas se u novoj zgradi u Budimpešti nalazi srpska gimnazija „Nikola Tesla”.

Pored Tekelije, veliki dobrotvori Matice srpske bili su Marija Trandafil, Jovan Nako, Sofija Pasković, Nestor Dimitrijević, Sima Đorđević, knez Aleksandar Karađorđević, Sofija i Novak Golubski, Petar Kostić, Đorđe Radak, Petar Klasanović i mnogi drugi.

Selidba sa 61 sandukom

Posle revolucije 1848-1849, Pešta više nije bila glavni kulturni centar srpskog naroda u Ugarskoj. Tu ulogu preuzeo je Novi Sad. Kako su članovi Matice bili udaljeni od njenog sedišta, njihov broj je neprestano opadao. Selidba u Novi Sad zvanično je počela 28. aprila 1864. Matičina pokretna imovina zapakovana je u 61 sanduk i prevezena u Novi Sad parobrodom Napredak.

Sedišta Matice srpske

Po preseljenju u Novi Sad, Matičino sedište bilo je u Platoneumu, zadužbini Platona Atanackovića u današnjoj Pašićevoj 6. Naredne godine, preselila se u kuću Đorđa Kosirovića, u današnjoj Dunavskoj 14. U ovoj kući ranije je bila vinarska radnja u kojoj je stanovao Svetozar Miletić. Godine 1869, Uprava je zakupila prostorije u kući Antonija Fernbaha u Glavnoj ulici (danas Kralja Aleksandra 3). U novembru iste godine Matica je kupila kuću Josifa Gilminga, na današnjem Trgu slobode, koji je u to vreme bio gradska pijaca. To je bila jedna od najlepših kuća u Novom Sadu. Matica ju je dugo izdavala u zakup, i uselila se u nju tek 1888. Ova kuća je srušena posle Drugog svetskog rata.

U današnje sedište, kuću velike dobrotvorke Marije Trandafil, Matica je smeštena od 1928. godine, a prethodno je ovde bilo sirotište. Ovo prelepo zdanje, smešteno u ulici koja danas nosi ime Matice srpske, podignuto je 1912. godine po projektu arhitekte Momčila Tapavice.

Jedini nepotvrđeni predsednik Matice

U Matičinom životu nije bilo većih potresa i skandala. Skupštine su prolazile mirno, opozicije skoro da i nije bilo, a kritike su se upućivale na pažljiv i pitom način. Sve do 5. septembra 1887. godine, na Skupštini Matice srpske, koja je protakla sasvim drugačije od svih dotadašnjih. Penzionisani austrougarski oficir Lazar Rajin optužio je Maticu da iz svojih fondova pristrasno deli stipendije. To su listovi bliski vlasti iskoristili za oštre napade na ovu instituciju. Vlast je pokrenula istragu, koju je vodio novosadski župan Feliks Parčetić. Istorija pamti da je za vreme njegovog županstva Novi Sad doživeo urbanistički napredak i unapređenje rada državnih kulturno-prosvetnih ustanova.

Parčetićeva istraga trajala je godinu dana, a on je krajem 1888. podneo detaljan izveštaj predsedniku mađarske vlade Kalmanu Tisi. U izveštaju je bilo i dosta proizvoljnih i tendencioznih tvrdnji na štetu Matice, a po Parčetićevoj oceni, delovanje Matice srpske bilo je u suprotnosti sa politikom tadašnje mađarske države, te je dao predlog da se ona odvoji od Novog Sada i vrati u Budimpeštu. Za novoizabranog predsednika dr Lazu Stanojevića kaže da se nikada nije bavio književnošću, i da nije zaslužio da bude postavljen na tu funkciju. Ostala je nerazjašnjena tajna ko je peštanskim vlastima dao informacije o Stanojeviću, zbog kojeg je on, jedini u istoriji Matice srpske, morao da odstupi sa položaja predsednika. Tako je dr Stanojević ostao jedan i jedini nepotvrđeni predsednik Matice srpske. Nasledio ga je Miloš Dimitrijević.

Velika pronevera

Istoriju matice obeležio je i jedan finansijski skandal 1911. godine, kada je štampa počela da piše da u Matici „nije sve u redu”. Sredinom avgusta te godine ove glasine inicirale su pažljivo pregledanje celokupne imovine Matice srpske, i otkrivena je pronevera velikih razmera.

Krivac je bio blagajnik Laza K. Manojlović, koji je pruznao da je godinama uzimao novac od Matice, od kojeg je kupio zemlju i vinograd, te sazidao kuću. U tome mu je pomogao knjigovođa Arkadije Marković. Ukupno je pronevereno skoro 270 hiljada kruna, što bi danas iznosilo oko milion i po dolara. Blagajnik i knjigovođa su suspendovani, a potom i uhapšeni. Pronevera ovolikih razmera izazvala je zaprepašćenje i šok za celokupnu srpsku javnost u Ugarskoj, kao i van njenih granica. Sud u Novom Sadu doneo je odluku da se rasprodaju Manojlovićeva imovina i deonice, ali to nije pokrilo proneverenu sumu. Laza Manojlović je sve to teško podneo. Smešten je u Državni zavod za umobolne, gde je ubrzo preminuo.

Rad Matice srpske je u godinama koje su dolazile zbog ove pronevere bio potpuno paralisan. Književni budžet bio je gotovo prepolovljen, pa je obustavljeno izdavanje Knjige Matice srpske i Knjige za narod, a štampa Letopisa Matice srpske smanjena je sa 12 na pet tabaka. Posle 52 godine provedene u Matici kao sekretar, potpredsednik i predsednik, Antonije Tona Hadžić morao je da se povuče. Novi Upravni odbor je, u predvečerje Velikog rata, imao težak zadatak da ispravi načinjenu štetu.

Danas Matica srpska ima oko dve hiljade saradnika koji rade na brojnim naučnim i razvojnim projektima, priređuju deset Matičinih naučnih časopisa i rade na pripremi publikacija od kapitalnog značaja za srpsku kulturu i nauku. Biblioteka Matice srpske ima preko 3,5 miliona publikacija, a Galerija bogatu zbirku u kojoj je predstavljeno srpsko slikarstvo od XVIII do XX veka. I danas je ova institucija ponos Novog Sada i njegovog stanovništva.

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar
Foto: Jelena Ivanović