Kada posmatrač sa nekog visokog krova pruži pogled ka novosadskom horizontu punom zgrada, na svakoj može ugledati bar jednu antenu. Međutim, antene na jednom od tih krovova nisu one koji svaki dan svi koriste za telefonske razgovore ili za gledanje televizijskog programa. Ako ste ikada istražili zgradu Bazar, na njenom krovu pronaći ćete antene Radio kluba Novi Sad.
Iako može doći do zabune, to nije klub u kojem se okupljaju poštovaoci novosadskog radijskog programa, već je mesto gde se okupljaju radio-amateri. Radio-amaterski hobi podrazumeva održavanje veza sa drugim radio-amaterima, kojih ima oko tri miliona u celom svetu, kao i istraživanje i unapređivanje radio-tehnike, ali i konstrukciju sopstvenih uređaja.
Predsednik Radio kluba Novi Sad Mirko Šević ušao je u prostorije užurbano:
– Sinoć smo imali takmičenje na Fruškoj Gori – kaže on. – Sve smo morali da nosimo sa sobom, sve smo raskačili.
Zaista, svi uređaji, od radio stanica, preko računara do antena, sve mora biti preneseno za jedno takmičenje.
Zašto je radio-amaterizam važan?
Kako on kaže, ono što je važno zajednici radio-amatera je održavanje veza, ali i predstavljanje zemlje na svetskim takmičenjima. Na Fruškoj gori je ono malo, ali s obzirom da na nekim međunarodnim takmičenjima učestvuje od 10 do 20 hiljada takmičara, a najveće okuplja i do 35 hiljada, osvajanje nije mala stvar za malu zemlju poput naše. Kako kaže Mirko, i on je osvajao medalje i priznanja, pa i bio prvi na mnogim takmičenjima.
Ako njegove reči nisu dovoljne, onda zidovi, police i plakari ponosno pričaju umesto njega. Priznanja iz Japana, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, Mađarske, Hrvatske, Srbije, Jugoslavije, ne samo da se pružaju kroz prostor, već i kroz vreme, što tri prostorije zidova načičkanih uramljenim odlikovanjima i fotografijama sa takmičenja i skupova neskriveno pokazuju.
Radio kao nevidljivi pomagač
Radio komunikacija je u filmovima često u upotrebi kada se čovečanstvo nađe pred propasti, poput scene u Danu nezavisnosti, kada se ceo svet udruži protiv vanzemaljaca komunikacijom Morzeovim kodom, tj. zahvaljujući radiotelegrafiji. Nije slučajno što je tako. Radio-amaterizam je bitan u teškim vremenima. Kada dođe do prirodnih katastrofa poput zemljotresa ili poplava, kao onih koje su bile u Srbiji 2014. godine, radio-amateri uspostavljaju vezu sa službama za spasavanje, jer drugi vidovi komunikacije tada često zakažu.
Novosadski Radio klub je tokom svog, skoro stogodišnjeg, postojanja zajedno sa svim stanovnicima grada i zemlje, proživeo mnoge nedaće. Tokom bombardovanja devedesetih godina prošlog veka, radio-amateri su bili ljudski radari, zbog kojih se mogla odrediti putanja aviona.
Uz pomoć uređaja i antena koji komuniciraju preko repetitora, na ultrakratkim talasnim dužinama uspostavlja se lokalna veza. Repetitori moraju biti postavljeni na neku visoku tačku, kao što je TV toranj na Iriškom vencu, jer ultrakratki radio talasi mogu da se rasprostiru samo u liniji pogleda, odnosno ne mogu da pređu liniju horizonta, ili da se reflektuju od slojeve atmosfere.
– Kada je bilo bombardovanje imali smo preko 90 lokacija u Vojvodini gde su radio-amateri javljali nailazak avoina. Nemamo radare, ali imamo uši, a avoini se čuju. Naravno, postoje i mnoge anagdote. Kada jedan kaže: „Evo ga iznad mene! Subotica prijavljuje!”, pa sledeći: „Bečej prijavljuje!”, pa „Temerin prijavljuje!”, i onda kažu: „A dobro je, otišli su za Beograd.” – priča Mirko kroz smeh, prisećajući se perioda kroz koji je i on prošao u svom skoro 50 godina dugom radio-amaterskom hobiju.
Radio-amateri kroz vekove
Klub postoji još od 21. maja 1925. godine, ni godinu dana od puštanja prvih radijskih programa u Jugoslaviji na talasima Radija Beograd-Rakovica, koji se danas zove Radio Beograd. Pogledom na Statut iz 1925. godine, pronalaze se mnoga poznata imena. Gedeon Dunđerski, sin Lazara Dunđerskog, osnovao je Klub zajedno sa drugim istaknutim ličnostima Novog Sada, od upravnika pošti, bolnice, preko trgovaca, do gradonačelnika.
– O tom vremenu ima malo podataka. Mi smo Statut našli zahvaljujući jednom upornom članu koji je kopao po svim mogućim arhivama dok ga nije pronašao – tako su, kako Mirko kaže, potvrdili kada je nastao radio-amaterizam u Novom Sadu, ali su tragali i dalje – Za vreme Drugog svetskog rata Klub je minuo sa radom, da bi 1948. godine počeo sa aktivnostima pravog radio kluba.
U ta vremena to je bio jako popularan hobi, jer je to bilo nešto avangardno. Pričati sa Japancima ili Amerikancima je ipak bilo nemoguće za građanstvo tog vremena, te su samo imućniji bili hobisti.
– Postojao je period kada smo imali i preko 700 članova. U sadašnje vreme to je izgubilo ekskluzivu pored svih mogućih društvenih mreža i svih Vibera – primećuje Mirko, i kaže da Klub trenutno ima oko 100 članova.
Radio-amateri u budućnosti
Međutim, internetizacija sveta nije sprečila da se nekoliko učenika Elektrotehničke škole ipak zainteresuje za ovaj hobi. Oni su u Radio klubu Novi Sad još od osnovne škole, te će se na taj način radio-amaterizam održati i u nekim hiper digitalnim društvima budućnosti.
A kako neko može da postane radio-amater? Radio stanica može da se koristi sa minimum znanja iz radiotehnike, kaže Mirko, ali da bi neko postao radio-amater, on mora položiti test. U klubu se organizuju obuke i predavanja, nakon kojih je polaganje, a zatim se izdaje diploma i licenca za upotrebu radio uređaja.
Pričajući o članovima širom sveta, među kojima su i doktor nauka i vrhunski inženjeri, Mirko Šević iznosi kartice koje radio-amateri razmenjuju jedni sa drugima. Kao i na logou na njegovoj majici, koji pored proste radio stanice, ima petrovaradinsku kulu sa satom, TV toranj na Vencu, i na karticama se nalazi oznaka kluba: YU7BPQ. Prefiks YU označava zemlju, broj predstavlja klub, a preostala slova su jedinstvena svakom klubu i svakom radio-amateru.
Prestonica radija
Brz pogled na kartice, na kojima su fotografije Novog Sada, otkriva da nisu sve oznake iste. One sa likom Nikole Tesle su drugačije od ostalih.
– Ovo su specijalne kartice sa specijalnim pozivnim znacima. Ove YU7TESLA su napravljene povodom 150 godina od Teslinog rođenja – objašnjava Mirko – Jednu ovakvu sa specijalnim znakom smo zatražili da se odobri za ovu i za sledeću godinu: YU2021NS i YU2022NS.
Godine nisu slučajne, zato što će Klub preko ovih znakova najaviti i obeležiti godinu kada Novi Sad ponese titulu Evropske prestonice kulture.
– Čemnic je kandidat za Evropsku prestonicu kulture 2025, a njihovi radioamateri su već krenuli sa promocijom. Ideja je da se mi sa njima i ostalim gradovima povežemo.
Gledajuću u kartice koje su Novosađani dobili iz celog sveta, vidi se da je nestandardnost specijalnih znakova inteteresantna:
– Odmah se vidi da je to nešto, neki događaj i da će biti lepa kartica – kaže on.
Radio talasi oko Zemlje i dalje
Uz pomoć gornjih slojeva atmosfere, odnosno odbijajući se cik-cak u jonosferi, radio talasi visoke frekvencije mogu da pokriju praktično celu zemaljsku kuglu. Na krovu zgrade su antene koje omogućavaju i takvu komunikaciju, ali su tu i one koje omogućavaju izvanzemaljsku vezu.
Iako bi mogli da kontaktiraju i vanzemaljce da znaju za njihovo postojanje, članovi Kluba Novi Sad su imali drugi cilj – Međunarodnu svemirsku stanicu. U sremskomitrovačkoj školi Jovan Jovanović Zmaj osnovci su pitali italijanskog astronauta Luku Parmitana šta se vidi na Zemlji iz svemira, koju planetu bi voleo da poseti, kako se zabavljaju astronauti na Stanici i brojna druga pitanja, na koja je on odgovorio putem radio veze vrlo visoke frekvencije.
Ovakve aktivnosti radio-amatera, ne promovišu samo njihov hobi već i praktično predstavljaju deci nauku i inženjerstvo, time možda stvarajući astronome, astronaute, ili elektrotehničare budućnosti.
U radionici za pravljenje i popravku vide se dela onih koje je radio-amaterizam već usmerio u sličnom smeru. Organizovani haos, gde bi urednost napravila opštu zabunu, kako je Mirko rekao, krije mnoge sheme, klešta, lemilice, kablove i žičice. Tu je i mikroskop, koji je jedan od članova ručno izradio koristeći objektiv fotoaparata.
Dok telegrafski uređaji u radionici, kao oni korišćeni u Danu nezavisnosti, čekaju popravku, Mirko demonstrira kako se on koristi.
– Preko Morzeove azbuke mogu da pričam istom brzinom kao što sada mi pričamo – rekao je dok se sa računarskog interfejsa čuo niz kratkih i kraćih pištavih zvukova, ne otkrivajući šta je bila tema kratkog razgovora, niti gde u univerzumu je njegov sagovornik.
Autor: Miloš Krstić
Foto: Uroš Dožić
