Prvi pun nakon 1964. godine, Železnička stanica u Novom Sadu je rekonstruisana i ponovo je zasijala nekadašnjim sjajem. Jedan od simbola našeg grada, delo arhitekte Imrea Farkaša, sada rekonstruisano i u modernom ruhu, diči se i brzom prugom na relaciji Beograd – Novi Sad, za vozove koji razvijaju brzinu 200 kilometara na čas. Za svega pola sata, posetioci iz prestonice Srbije stižu u Evropsku prestonicu kulture.

Donosimo vam danas istorijsku priču o razvoju železnice u našem gradu, prvoj pruzi i železničkoj stanici na Limanu, a saznajte i koje čuvene porodice, pisci, pesnici i političari su putovali vozovima iz Novom Sada, ili samo prolazili prugom kroz naš grad u to vreme. Rekonstruisanom Železničkom stanicom u Novom Sadu, u godini titule Evropske prestonice kulture, putovanje vozom će ponovo otvoriti nove mogućnosti ka Evropi, ali vratimo se sada pričom u prošlost i kraj 19. veka…

Prva pruga pre 139 godina

Odluka o izgradnji pruge Budimpešta – Zemun doneta je na Berlinskom mirovnom kongresu održanom 1878. god. Prugu Subotica – Novi Sad – Zemun – Savski most gradile su Mađarske državne železnice. Tokom izgradnje pruge, prokopani su tunel ispod Petrovaradinske tvrđave i Čortanovački tunel, takođe su izgrađena i dva mosta, jedan u Novom Sadu preko Dunava i jedan preko Save između Zemuna i Beograda. Deonica Subotica – Novi Sad puštena je u saobraćaj u četvrtak 05. marta 1883, a nastavak od Novog Sada do Zemuna 10.12.1883. god. Iako je taj 5. mart bio hladan, odziv Novosađana je bio masovan i vladala je opšta euforija. Tog dana oko 18.30 prispela su tri voza, prvi je dovezao železničke činovnike na pojedine stanice, drugi se sastojao od tri lokomotive i služio je za probe mostova, dok su se trećim dovezli direktor ugarskih državnih železnica L. Tolnaj i načelnik građevinske inspekcije, ministarski savetnik L. Nađ.

Železnička stanica nekada je bila kraj Limanske pijace

Železnička stanica nalazila se u južnoj periferiji grada na mestu gde je danas Limanska pijaca. Ona je sa gradom bila povezana tramvajem i to sa linijama koje su je povezivale sa današnjom Dunavskom, Temerinskom i Futoškom ulicom. Zgrada se sastojala od centralnog hola sa blagajnama i čekaonicama, kao i od službenih prostorija i restorana. Pored glavne zgrade nalazili su se magacini i zgrada za poštanski saobraćaj i carinu koja je jedina sačuvana zgrada do danas i ona i dalje služi za potrebe pošte.

Novi Sad doživljava privredni, ekonomski i kulturni preporod

Uzrok tome je što je železnica od svog postanka unapredila privredu i kulturu kontaktima i komunikacijom među ljudima. Tadašnje stanovnici Novog Sada postaju svesni jednog dolazećeg prelomnog trenutka u ekonomskom i kulturnom smislu. Danas kada je brz i masovan prevoz ljudi i robe razvijen i lako dostupan, teško je shvatiti tadašnju situaciju kada nisu postojali asfaltni putevi, a drumski i avio saobraćaj gotovo nije ni postojao. Putovanje brodovima je trajalo veoma dugo i bilo uslovljeno vremenskim uslovima, naročito zimi zbog magle. Kopneni saobraćaj se uglavnom obavljao konjima i kočijama, zemljanim putevima, što se naročito pogoršavalo u jesenjim i zimskim uslovima, kada se ovaj saobraćaj obavljao po blatu. Ilustrativan primer daje tadašnja Zastava:“Idila mršavih poštanskih konja, žednih konduktera, pisama i paketa što putuju po 5 dana od Sombora do Novog Sada preko sivačkog, vrbaškog i kerskog (danas Zmajevo, prim. autora) blata – sahranjena je za navek.”

Novi prozor u svet

Otvaranjem ove pruge, građanima Novog Sada je znatno olakšan put do Beograda, Budimpešte, Beča, Niša, Instambula. Nekada višednevna mučna putovanja u neudobnim kočijama zamenjena su bržim putovanjem udobnim, železničkim vagonima. Iako treba uzeti u obzir finansijski momenat, Novosađanima postaju lakše dostupni budimpeštanska i bečka opera, kao i njihove škole i univerziteti. Putnici vozova postaju naše čuvene porodice i pojedinci (porodica Dunđerski, Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Svetozar Miletić, Isidora Sekulić). Kroz Novi Sad vozom prolaze carevi i kraljevi. Takođe čuveni Orijent ekspres prvo putuje kroz Banat od Pariza do Instambula, preko Kikinde, a kasnije i trasom preko Budimpešte i Novog Sada. Redovna putnica ovog voza je bila Agata Kristi, a Isidora Sekulić je govorila da je Orijent ekspres mahnite brzine. Korišćenjem železnice transportne mogućnosti su neograničene, dolazi do naglog razvoja putničkog sobraćaja i ogroman broj ljudi se prevozi vozovima radi zadovoljenja svojih ličnih, ekonomskih, obrazovnih i kulturnih potreba.

Tucindanska tragedija

Kroz novosadsku stanicu svakodnevno je prolazilo na stotine ljudi, bilo je živo i danju i noću. Prve jutarnje novine i svež hleb mogli su se kupiti na železničkoj stanici. A Novosadska železnička stanica je bila i stecište čuvenog istorijskog događaja – Tucidanske tragedije. Naime, na Tucindan 4. Januara 1890. god. Jaša Tomić je na prepunoj železničkoj stanici ubio Mišu Dimitrijevića.

Stanica kao smetnja daljem širenju grada

U periodu između dva rata dolazi do ekspanzije saobraćaja na novosadskoj železničkoj stanici, te se javlja i problem njenog kapaciteta. Posle Drugog svetskog rata, usled širenja Novog Sada, lokacija stanice postaje širi centar grada i sama železnička stanica postaje smetnja daljem urbanističkom razvoju. Most Maršala Tita kao prelazno rešenje je već previše dugo u funkciji, pruga je prolazila kroz Štosmajerovu ulicu u samom Podgrađu Petrovaradina, gde su stanovnici maltene mogli da dohvate voz rukom kroz prozor. U Novom Sadu pruga ide celom dužinom današnjeg Bulevara Cara Lazara, pa zatim trasom današnjeg Bulevara Evrope prema Subotici, dok se jedan krak odvajao prema Somboru (preko današnjeg Bulevara Patrijarha Pavla). Stara železnička stanica na Limanu je imala putnički deo i teretni deo prema Dunavu, kao i kolosek prema pristaništu. Pored toga što su železnički kapaciteti kočili širenje grada prema Dunavu, oni su postali nedovoljni za tadašnji stepen razvoja železničkog saobraćaja. Paralelno sa preseljenjem kompletne industrije u severni deo grada pravi se i novi koncept trasa pruga. Ovo je omogućeno i izgradnjom novog modernog mosta od prenapregnutog betona po projektu inžinjera Žeželja po kome je i dobio naziv.

Kako je okončana istorija Limanske stanice duga 81 godinu

Gašenje funkcija stare stanice počelo je u maju 1961. Svi naredni vozovi išli su za Beograd novim Žeželjevim mostom, a poslednji putnički voz sa limanske stanice otpremljen je 24.05.1964. godine. Povodom obeležavanja 120 godina železničke pruge Subotica – Novi Sad na mestu nekadašnje stanice postavljeno je spomen obeležje – Bareljef – simbol železnice i putovanja koji se nekada nalazio na fasadi stare zgrade železničke stanice iznad izlaza na peron 2. Na njemu je prikazan atleta u trku kako na dlanu nosi železnički točak sa krilima. Na taj način je ipak dostojanstveno obelženo mesto železničke stanice koja je doprinela razvoju Novog Sada.

Nova stanica kao remek-delo moderne arhitekture

Nova zgrada železničke putničke stanice u Novom Sadu otvorena je u maju 1964. god. Izgrađena je po projektu arhitekte Imrea Farkaša u stilu moderne. Posebnu prepoznatljivost predstavlja karakteristični testerasti krov, koji simbolizuje krovove tipičnih panonskih kuća. Sama stanična zgrada predstavlja logičan sled sa tada novim Bulevarom oslobođenja. Ovakvim rešenjem u momentu izgradnje stanična zgrada je predstavljala remek delo moderne arhitekture. Pristup kolosecima je ostvaren podzemnim prolazima, kako bi se postigla maksimalna bezbednost putnika. Može se reći da je ambijent stanice bio skrojen prema potrebama čoveka. U narednom periodu kroz ovu stanicu svakodnevno je prolazilo više stotina ljudi i desetine vozova što nije uticalo da se železnička stanica ističe po dobroj organizovanosti i adekvatnoj čistoći. Stara stanična zgrada u periodu od 1968. do 1970. god. gotovo potpuno je porušena, jedino je ostao objekat nekadašnje pošte u kojem se i danas nalazi pošta. Nova zgrada je u periodu 90-ih i 2000-ih ruinirana i od nekadašnjeg ponosa je postala je ruglo grada. Restoran i čekaonice su prestale da se koriste, dok je čistoća je bila na niskom nivou. Sat na staničnoj zgradi je godinama bio pokvaren.

Rekonstrukcija i otvaranje Železničke stanice u godini titule EPK

Danas je ova železnička stanica konačno rekonstruisana, prvi put od 1964. godine, i zasijala je starim sjajem, a brza pruga i voz Soko, koji sada saobraća na relaciji Novi Sad – Beograd, za svega pola sata, brzinom od 200 kilometara na sat iz prestonice Srbije stiže u Evropsku prestonicu kulture.

Pruga Novi Sad – Beograd deonica je brze pruge Beograd – Budimpešta, koja bi u potpunosti trebalo da bude završena 2025. godine.

Novosadski toponim i simbol železnice težak 54 tone

Na novoj železničkoj stanici smešteno je jedno muzejsko blago, teško 54 tone. To je čuvena parna lokomotiva, izgrađena 1925. god. u Budimpešti, serijske oznake JŽ 51-007. Postavljena je ovde 15.4.1988. god. i postala omiljeno sastajalište namernih i slučajnih putnka. Pre nego što je sklonjena sa vojvođanskih pruga, ova lokomotiva je protutnjala u prvim kadrovima italijanskog filmskog klasika Andremo in citta, italijaskog reditelja Nela Risija.

Pored nje se nalazi bronzana statua železničara u standardnoj uniformi, a to je amaterski rad jednog radnika železnice iz 1989. god. Rekonstrukcijom Železničke stanice u Novom Sadu, koja je otvorena prošlog vikenda, čuvena lokomotiva je “oživela”, te će na svaki pun sat isupštati paru i praviti karakterističan zvuk, koji će privući posetioce i turiste, a najpre mališane.

Značaj brze pruge za Novi Sad

Završetkom modernizacije kompletne deonice pruge između Beograda i Budimpešte u dužini od 350 kilometara, ona postaje sastavni deo projekta „Jedan pojas jedan put“. On predstavlja tzv. “novi put svile“, čiji je cilj povezivanje Kine s Evropom, Bliskim istokom i Afrikom, savremenim prugama kojima bi se kretali brzi teretni i putnički vozovi. Sa aspekta naše zemlje njeno povezivanje sa ovim koridorom je od nemerljivog značaja. Značaj ove pruge, pored uspostavljanja komunikacije i skraćenja vremena putovanja sa osam na tri i po sata između Beograda i Budimpešte, je u tome što je deo ekspresne linije “kopno-more“  koja bi povezala Kinu s grčkom lukom Pirej. Svakako pri realizaciji ovog projekta ne treba zaboraviti na vrlo bitan ekološki aspekt.  Puna opravdanost primene železnice kao “zelenog transporta“ ogleda se u ispunjenju klimatskih ciljeva koje je postavila Evropska unija. Na osnovu njih do 2050. godine potrebno je smanjiti emisiju CO2 za 90%. Preusmeravanje transporta robe na železnicu značajno bi se doprinelo zaštiti životne sredine.

Pored navednih geopolitičkih i privredno – ekonomskih aspekata, pruga Subotica – Novi Sad – Beograd kao sastavni deo novog železničkog puta svile, imaće sigurno ogroman uticaj na razvoj i upoznavanje sa različitim kulturama zemalja. Novi put svile povezivaće dijametralno suprotne kulture zapada i istoka i omogućiće komunikaciju među ljudima kao osnovni uslov za razvoj kulture, nauke, društva, širenje civilizacija i sl.

Autorka: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričarka

Foto: Vladimir Veličković