Kako zamišljamo škole budućnosti? Čini se da Novi Sad ima odgovor, jer u njemu sada umetnici drže čas! Evropska prestonica kulture prepoznala je značaj predavačkog rada sa mladim umetnicima, te je kroz programsku celinu Škole budućnosti ponudila mladima znanja iskusnih umetnika-predavača. Jedan od onih koji će mlađim kolegama dati nove odgovore i vizije, jeste pisac i reper Marko Šelić Marčelo. Porazgovarali smo sa njim o njegovom učešću u Omladinskom kantautorskom festivalu koji se održava u Evropskoj prestonici kulture, a u okviru kog će poznati reper održati i koncert u Domu kulture , 8. aprila sa početkom u 22 časa.
Koliko prostora dobijaju kantautori na muzičkoj sceni i koliko pažnje im se posvećuje?
Marčelo: Kada govorimo o ovom festivalu, govorimo o novim autorima i tu nastaje nevolja – starijih autora koliko-toliko ima, ali kada pričamo o tome kako da neko nov stigne do ušiju publike, mislim da tu nastaje grbavost situacije. Sva takmičenja u velikim medijima, koncipirana su tako da ljudi dolaze da se nadmeću u imitiranju ili u interpretaciji nečega što već postoji. Ne postoji mnogo takmičenja gde ljudi mogu s autorskom muzikom da dođu i kažu – ovo sam zapravo ja, ovo nije moja interpretacija nekog drugog, ovo nije moja imitacija nekog drugog, ovo ja radim. Festivali poput ovog su važni zbog toga, jer je to prilika za mlade ljude da vide gde su u odnosu na svoje vršnjake, ili približno vršnjake, da se odmere u odnosu na to, ali ne nužno u smislu ko je bolji nego da osete da nisu sami, a da s druge strane zasviraju uživo, da osete radost bekstejdža i da ih publika čuje. Uvida je malo u novu scenu, a ovo (Omladinski kantautorski festival) bi trebalo da bude doprinos tome.
Koliko je važno mladim autorima da dobijaju priliku da pokažu ono što su uradili i da se izraze? Koliko je vama to bilo važno kada ste započinjali karijeru?
Marčelo: Za jedan broj ljudi je presudno. Mi sad pričamo da neko pređe (sa autorske muzike) sasvim na kavere ili na komercijalnu muziku, a ne pričamo o trećoj kategoriji ljudi, oni koji potpuno odustanu zbog utiska da to nikog ne zanima, zbog utiska da ti nemaš kome to da pokažeš.
Festivali poput Omladinskog kantautorskog festivala pokušavaju da promene ovaj utisak, da daju priliku ljudima ne samo da sviraju to što žele i da neko to čuje, nego da se osete bolje zbog toga i da osete da nekog to zanima. Kako je bilo kad smo mi počinjali? Bilo je isto tako, želiš binu zato što u studiju možeš da probaš milijardu puta da to ispadne kako ti želiš, ali živa svirka je živa svirka. Popularna muzika se, nažalost, ne svodi tako mnogo na živo izvođenje, tu ima neverovatno mnogo plejbekovanja, čak i na koncertima za hiljade ljudi puste gotovu stvar. Ne mislim da je to dobro. To je ne samo ubijanje koncertne kulture nego i ideje šta je koncert uopšte. Ljudi su kada počinju, ali i kasnije, žedni toga i to im treba dati, a ovo je mali, a nadam se i ne tako mali, doprinos toj njihovoj želi da ona ne ostane pusta želja već da se ovaploti u nešto.
Kako vam se čine nove generacije kantautora?
Marčelo: Nove generacije mi se čine odličnim, a to je tragedija cele priče, jer mi za njih ne znamo. Ja da nisam bio pozvan da budem član žirija, ne bih čuo te ljude. Ne bih imao nikakav putokaz da njih treba čuti. To nama, koliko-toliko starijima, daje jednu lepu nadu da tu u stvari ima neverovatan broj kvalitetnih ljudi, samo treba kopati da se do njih dođe. Bez tog iskustva mogao bi da misliš i da ih nema – ljudi su skloni da misle da je sve autotjun, da svako ko ima dvadeset i neku zamišlja sebe kao autotjunera i ništa više. To je neki generalni utisak, a priče poput ove te uvere da to nije tačno. Itekako postoje tu neki ljudi zainteresovani za široku lepezu žanrova koji naginju umetničkom izrazu.
Šta Omladinski kantautorski festival znači za mladu puliku koja možda i ne sluša tu vrstu muzike, ali želi da čuje nešto novo?
Marčelo: Ljudi vole da pravdaju trenutnu situaciju u kulturi frazom „to masa hoće“, a još kod Servantesa u Don Kihotu ima rečenica – Nije kriva svetina što traži gluposti, nego je kriv onaj koji ništa drugo neće da joj ponudi. Tačno je da ljudi lakše prihvate sadržaj koji je sklon banalnosti, jer ne traži nikakvo predznanje da bi bio shvaćen. Mi smo preplavljeni time. Idealna je situacija da se odustane, ali se ne sme odustati jer, ako ljudi smatraju sebe radnicima na polju kulture skupe energije da predstave drugi sadržaj – ima nade za nas. Ja sam svestan da to zanima manjinu, ali ako se posustane sa nuđenjem tog sadržaja, to se neće proširiti na nešto malo šire od manjine. Ja se ne zaluđujem idejom da kultura može da pobedi, jer do sada nije pobedila. To ne znači da to treba da bude na margini – ima neka skala između pobedili smo i evo nas na margini marginine margine i samo što ne propadnemo u ambis. Ako zapneš iz sve snage, možda se dogodi da to zainteresuje još nekoga.
Šta događaji poput ovog znače za jednu Evropsku prestonicu kulture?
Marčelo: Ja bih voleo da znače. Ne mogu iz svoje pozicije da odgovorim šta će to značiti drugim ljudima, ali mogu da kažem da ćemo dati sve od sebe da bude dobro i to mi daje pravo na toplu nadu da će ljudima značiti. Namere su dobre i trud će biti uložen.
Autori: Mateja Ninković i Petar Vučković
Foto: Ana Kašćelan
