“Nađemo se kod sata?” Pomenuti sat u Novom Sadu može biti kod Katedrale, na Železničkoj stanici ili na Petovaradinskoj tvrđavi. To su prepoznatljivi simboli ovog grada, mada satova ima i na nekim drugim mestima. Ljudi su uvek pridavali važnost i satovima i vremenu koje su oni merili. U našem gradu živeo je umetnik koji u jednoj svojoj pesmi kaže: ”Na svim mojim crkvama satovi su stali. Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše. Sto hiljada reči znam, al jedna mi fali…” Naravno, to je “Dođoška” i Đorđe Balašević.
Hajde da nešto više kažemo o tim čuvenim novosadskim satovima…
Sat na Tvrđavi
Prvi od ovih satova nije na novosadskoj, već na petrovaradinskoj strani, ali je oduvek bio značajan za građane s ove strane Dunava. Na bastionu Svetog Luja na Petrovaradinskoj tvrđavi smeštena je kula sa velikim satom ili. kako se još naziva, sahat kula. Sat je napravljen u Alzasu (Francuska) i građanima Novog Sada poklonila ga je carica Marija Terezija početkom XVIII veka. Brojčanici se nalaze na sve četiri strane kule. Prečnik satnih krugova je oko 2,5 m, a u samom satu nalaze se tri kugle (76kg) i šetalica, koje pokreću mehanizam sata. Mehanizam rada sata isti je kao i tada i dan danas dobro funkcioniše. Navija se ručno i to svaki dan. Već godinama ovaj sat navija stari Novosađanin Lajoš Lukači, koji je za taj volonterski posao dobio Februarsku nagradu grada Novog Sada.
Interesantna činjenica vezuje se za ovaj sat. Naime, velika kazaljka pokazuje sate (radi lakšeg uočavanja iz daljine), a mala minute. Ovo je urađeno vrlo smišljeno kako bi lađari na svojim plovilima, ali i stanovništvo, mogli sa velike daljine da vide koliko je sati. U to vreme se u Novom Sadu za korišćenje ovog sata naplaćivala satarina. Sat je nekada imao i druge namene, sem pokazivanja vremena. Naime, pored sata se nalazio jedan mehanizam koji se koristio u navigaciji, ali ga odavno nema. Lađari su prateći signalizaciju mogli da znaju da li je moguće proći dalje Dunavom, odnosno da li je reka prohodna. Samim tim je Tvrđava imala veliku ulogu u kontroli plovidbe Dunavom. Na samom vrhu tornja, na jabuci, nalazi se pokazivač strana sveta i vetrokaz iznad kog stoji srce, umesto koplja koje se obično nalazi na sličnim građevinama. Još jedna zanimljivost se vezaju za ovaj sat, a to je njegova tačnost. Kad je hladno, on kasni nekoliko minuta, a kad je toplo žuri, što verovatno ima veze sa njegovim velikim mehanizmom. Sat je zbog ovoga u šali prozvan Pijani sat.
Sat na Železničkoj stanici
Za one koji bi dolazili ili, pak, odlazili iz Novog Sada, bilo vozovima ili autobusima, uvek je zapadao u oko sat na stanici. U svakoj železničkoj stanici po pravilu se nalaze veliki zidni satovi. Tako se jedan unikatni zidni sat nalazi na ulazu u novosadsku železničku stanicu. Jedinstvena konstrukcija sata izrađena je u industriji satova Insa, u Zemunu. Naime, Insa je poslednja evropska fabrika mehaničkih budilnika. Sat je postavljen na zgradu železničke stanice krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kao poklon firme Novkabel gradu Novom Sadu. Poslednjih deset godina sat nije radio. Na veliku radost Novosađana, ali i svih putnika, sat je obnovljen u sklopu obnove celokupne železničke stanice i danas ponovo radi i obaveštava putnike o tačnom vremenu.
Sat na Crkvi imena Marijinog
Dugo vremena najviša zgrada u Novom Sadu bila je Katedrala, a na njenom visokom tornju, sa sve četiri strane, nalazi se sat. Bez obzira što su je njeni sugrađani prozvali katedralom, ova građevina nije katedrala, već Župna crkva Svetog imena Marijinog. Sat je postavljen u prvoj polovini 1895. godine, zajedno sa zvonima. Inače, gradnja ove crkve trajala je između 1893. i 1896. god, po projektu Đerđa Molnara. Crkva je dugačka 52, široka 25 metara, krov je visok 22, a toranj 72 metra, što je čini najvišom crkvom u Novom Sadu. Fasada je od žute klinker cigle, a kapa zvonika i krov su prekriveni čuvenom Žolnai keramikom. U unutrašnjosti katedrale, ispod hora, nalazi se bista arhitekte Molnara, koji inače za ovaj posao nije tražio nikakvu materijalu nadoknadu.
Jedna izreka kaže da je vreme skuplje od zlata i oštrije od sablje, ali je sigurno da vreme nikoga ne čeka. Uprkos tome, Novosađani uvek imaju kade, ali uvek stignu na vreme!
Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričarka
Foto: Jelena Ivanović, Vladimir Veličković
