„Moja baka mi je ostavila upaljeno svetlo. Osećam to u svom srcu, iako je nikada nisam upoznala. Bila je ubijena na pragu svoje kuće u Novom Sadu u Jugoslaviji, zajedno sa njenim mužem, majkom i bratom, hladnog januarskog dana 1942. godine, zato što su bili Jevreji. Svetlo se probijalo kroz prozor koji je na staklu imao nežno ugravirane cvetove maka, na jednoj strani dvokrilnih vrata koja su vodila u salon. Njegov par na drugim vratima je bio neukrašen, očita zamena za nešto što je bilo izgubljeno. Ovaj prozor sam prvi put videla u leto 1984. godine, na celodnevnoj porodičnoj poseti Novom Sadu, koja je mog oca vratila u kuću u kojoj je odrastao, prvi put nakon što je napustio Jugoslaviju u novembru 1938. godine, kada je imao 26 godina. Iako nisam to ni znala, tridesetogodišnja odiseja počela je za mene tog istog dana”
Marisa Rot, umetnica, fotoreporterka, novinarka i dobitnica prestižne nagrade Pulicer, ali unuka nastradale jevrejske porodice u Novosadskoj raciji, ovako je opisala svoj utisak prilikom posete gradu koji je bio dom i kolevka njenih predaka, sve dok nisu svoje živote izgubili u strašnom pogromu koji je pre 80 godina izmenio ovaj grad. Marisa Rot je odrasla u Los Anđelesu i bila je bila deo tima koji je dobio Pulicera za izveštavanje o neredima u Los Anđelesu 1992. godine. Sada dolazi u Novi Sad za koji je vezuju sećanja, da po prvi put novosadskoj publici predstavi svoju potresnu izložbu Jedna osoba plače: Žene i rat u okviru programa Tvrđava mira. Postavka predstavlja njen 38-godišnji lični foto-esej, životni projekat koji se bavi neposrednim i dugotrajnim uticajem rata na žene u različitim zemljama i kulturama širom sveta. Izložba je inspirisana ličnom porodičnom tragedijom, gubitnom babe, dede i prababe koji su poginuli u Novosadskoj raciji 1942. godine. Fotografije su snimane u periodu od preko trideset godina, pokrivajući više od deset ratnih sukoba, a međunarodna izložba prvi put je prikazana u Muzeju tolerancije u Los Anđelesu.
Uoči otvaranja ove izložbe, porazgovarali smo sa Marisom o značaju ove međunarodne izložbe, ali i pričama ranjivih žena koje je susretala i fotografisala, uspomenama i osećanjima koje je vezuju za Novi Sad, Puliceru, ali i njenim ličnim uspesima i životnim poduhvatima.
Po prvi put ćete izlagati u Novom Sadu, gradu za koji vas vezuje lična porodična tragedija. Kako se osećate povodom ponovnog dolaska u Novi Sad gde ćete otvoriti ovu značajnu i potresnu izložbu fotografija, inspirisanu upravo porodičnom tragedijom?
Veoma se radujem povratku u Novi Sad. Ovo putovanje će za mene biti snažno iskustvo, jer će obeležiti i 38 godina od prvog putovanja u Novi Sad na koje sam otišla sa svojim ocem koji ga je napustio u oktobru 1938. godine, i više nikada nije želeo da se vrati. Kasnije u životu osećao je da je to važno povratno putovanje na koje mora da ode. Tokom te posete pronašli smo dom mojih bake i dede, gde su oni ubijeni, a ja sam mogla da fotografišem. Shvatila sam nakon dve decenije rada na projektu Jedna osoba koja plače: Žene i rat, da je ovo iskustvo zaista bila početna tačka za ceo projekat. Izložba će biti predstavljena u okviru programa Tvrđava mira Evropske prestonice kulture.
Portreti koje ćete izložiti u Novom Sadu upućuju na različite ratne sukobe tokom više decenija, dok priče ovih žena koje stoje iza vašeg objektiva izgledaju iste – sve su preživele strahote rata, nakon čega su, emotivno slomljene, ustale i nastavile da žive. Da li je to univerzalna poruka i glavna ideja izložbe? Možemo li ovu izložbu shvatiti kao istorijsku lekciju za budućnost?
Kada sam 2005. fotografisala za projekat u Severnoj Irskoj, upoznala sam protestantkinju po imenu Šarlot Rasel čijeg je muža ubio snajperista IRA-e kada je bila trudna sa njihovim drugim detetom. Rekla mi je: „Pretpostavljam da spoznaješ da su žene koje su preživele rat svuda iste.“ Osećala sam da mi je dala ključ za ceo projekat, jer sam vremenom shvatila da su iskustva svih žena koje sam srela oličavale traumu, gubitak, teškoće, tugu i otpornost, i da su ona zaista ista na najčistijem ljudskom nivou, bez obzira na geografiju, etničku pripadnost i veru. Nadam se da ovo delo može biti istorijska lekcija za budućnost osvetljavanjem razornih posledica rata, posebno za žene i decu. I da, mogu iskreno da kažem da je univerzalna poruka projekta o životu i nadi, a ne o smrti.
Koji su najupečatljiviji trenuci tokom nastajanja ovog foto-eseja i koja vam se priča duboko urezala u pamćenje?
To je teško pitanje na koje treba odgovoriti, pošto je cela ova odiseja od 38 godina rada na projektu uticala na to kako ja doživljavam ljudsku rasu, produbila je moje znanje o istoriji rata, odvela me širom sveta i na kraju me dovela do holokausta moje porodice. Ali jedno rano iskustvo se ističe; kada sam 1988. radila u Pakistanu na fotografskom zadatku za Los Anđeles Tajms, naišala sam na priču o avganistanskim ratnim udovicama koje su živele u izbegličkim kampovima duž granice sa Avganistanom. Putovala sam sama i nisam imala prevodioca. Kada sam išla u logore, mogla sam da uspostavim vezu sa ženama samo kroz gestove i izraze lica. Osetila sam da se slažu sa mojim fotografisanjem i osećala sam duboku povezanost sa njima. Takođe sam tokom tih dana rada tamo znala da je to za mene kao mladog fotografa bilo transformišuće iskustvo kao i osećaj da fotografišem na drugom nivou vizije i kreativnosti. Ove fotografije su postale kamen temeljac čitavog projekta.
Među fotografijama koje ćete izložiti u Novom Sadu, imaćemo priliku da vidimo i portret Monike Smit, rođake Ane Frank. Da li se sećate kako je izgledao vaš susret?
Kada sam otišala u Njujork 2015. da fotografišem Moniku Smit, pozvana sam da odem u njen stan da je fotografišem tamo. Tu su bile i njena ćerka i unuka, a kada sam ih upoznala, odmah sam bila zapanjena koliko liče na Anu Frank. Monika je bila veoma ljubazna, i nakon što smo sele, počela je da govori. Ispričala mi je kako su je roditelji poslali Kindertransportom u Holandiju 1938. gde je odsela u sirotištu blizu Amsterdama, i da će Ana i Oto Frank, koji su tada već živeli u Amsterdamu, redovno dolaziti u posetu i donositi kikiriki. „Nisam znala da će ona postati svetac. Možda je to bilo potrebno. Prsti su joj uvek bili prekriveni mastilom.“ Monika se ponovo ujedinila sa roditeljima 1940. i otišli su u Englesku gde su se ukrcali na RMS Samaria za transatlantska putovanja koji ih je odveo u Njujork i spasio im živote. Na kraju intervjua mi je rekla: „Ništa se mnogo nije promenilo u svetu.“
U kojoj meri je ovaj projekat uticao na vas lično? Kako ste se emotivno nosili sa pričama ovih žena, koje ste lično upoznali, budući da su članovi vaše porodice takođe tragično stradali tokom Racije?
Ovaj projekat me je duboko dotakao na mnogo nivoa. Profesionalno, to mi je dalo jedinstvenu svrhu. Kako su se godine nizale, to je definisalo percepciju priča koje sam želela da ispričam kao i opseg mojih veština. Fotografski, kreirala sam dugoročni projekat sa jasno definisanom vizijom koristeći iste analogne kamere i istu vrstu crno-belog filma tokom trajanja projekta. Meni lično dalo je neočekivani unutrašnji mir, jer me je dovelo do porodične tragedije, a na neki način i do moje bake Lenke i moje prabake Jozefine. Suočavanje sa mojim emocijama bilo je višeslojno. Dok sam radila na projektu Jedna osoba plače, uvek sam pokušavala da zadržim svoje emocije dok sam fotografisala i intervjuisala žene, jer sam znala da se ne radi o meni, već o tome da budem u potpunosti angažovana sa njima. Konačno sam dozvolila sebi da budem emotivna u vezi sa projektom, ali na veoma privatnom nivou. Ironično, bilo je to tokom pandemije koju sam doživela u Londonu – dali su mi priliku da se osvrnem u tišini i da se osvrnem na decenije svog rada u vezi sa ratom i da zaista zaplačem.
Osvojili ste prestižnu Pulicerovu nagradu za foto-izveštavanja o neredima u Los Anđelesu. Kako je to iskustvo izgledalo? U kojoj meri vam je ovo priznanje odredilo put ka daljoj karijeri i koliko ste privilegovani što ste deo istorije Pulicera?
Iako je velika privilegija dobiti ovu nagradu i biti deo Pulicerove istorije, ne osećam da je to odredilo put moje buduće karijere. Još uvek sam bila fotograf koji je težio da bude prepoznat, a takođe sam i dalje izazivala sebe da budem sve bolja i rafinisanija sa fotografijom i pričama koje sam izabrala da ispričam. Takođe, kao fotoreporterka, uvek je postojao dodatni element stalnog dokazivanja da sam dovoljno dobra da me ozbiljno shvate, jer je to bilo veoma neumoljivo i konkurentno okruženje u odnosu na muškarce fotoreportere.
Fotografija vas je uvela u svet različitih kultura i omogućila vam da budete svedoci istorije, donoseći vam brojne projekte, ali i priznanja vredna divljenja. Kada se osvrnete na sve svoje dosadašnje uspehe, možete li reći da ste ispunili svoju svrhu?
To je veoma interesantno pitanje, koje mi ranije nije postavljano. Mnogo sam razmišljala o sudbini, jer nikada nisam mogla da zamislim neočekivani put kojim je moj život išao i nastavlja da ide. Nisam sigurna da je to bila svesna svrha koja me je decenijama vodila da radim svoj posao i posebno se bavim posledicama rata, već je to bio više oblik aktivizma koji je zaista bio pokretač. Odrastajući u Americi sa Vijetnamskim ratom kao pozadinom tokom godina odrastanja, bila sam potpuno svesna pokreta žena, pokreta za građanska prava i antiratnog pokreta i aktivizma za mir. I ja sam u mladosti bila izložena izvanrednom fotoreporterstvu koje je proizašlo iz tog rata, i verujem da sam zbog toga bila pod uticajem i inspiracijom da postanem fotoreporter. Upoznala sam mnogo žena u brojnim zemljama dok sam radila na projektu aktivistkinja za ljudska prava i mir – na mnogo načina, sebe vidim kao jednu od njih. Dakle, odgovor je ne, ne verujem da sam ispunila svoju svrhu. Mislim da sam postala mirovni aktivista kada sam imala 10 godina. I dalje sam ta osoba i ostaću do kraja života.
Autorka: Marina Marić
Foto: Marisa Rot
