U svom radu ona briše granice između arhitekture, vizuelnih i scenskih umetnosti, stvarajući izložbe kao prostorne instalacije koje nisu samo mesta posmatranja, već iskustva kroz koja se prolazi. Tekst, scenografija, svetlo, zvuk, video i objekti u njenim projektima prepliću se u jedinstvenu, pažljivo komponovanu celinu. Dr Monika Bilbija studirala je arhitekturu u Banjaluci, teatrologiju u Amsterdamu i teoriju dramskih i audio-vizuelnih umetnosti u Beogradu, a doktorat iz scenskog dizajna odbranila je u Novom Sadu. Dobitnica je Erasmus Mundus stipendije Evropske komisije, autorka i koautorka brojnih izložbi i kulturnih projekata, kao i knjige Filmske kustoske prakse: Iz crne kutije u crnu kutiju bijelog kubusa. Trenutno završava i drugu doktorsku disertaciju u oblasti arhitekture.
Njena sposobnost da prostor pretvori u narativ čini je jednim od ključnih autora multimedijalnog događaja „Mileva: Dekodiranje“, kojim Novi Sad, kao Unesko kreativni grad za medijsku umetnost, obeležava 150 godina od rođenja Mileve Marić. U jednoj od najvećih savremenih izložbenih celina u Srbiji, Čeličani, obnovljenom prostoru industrijskog nasleđa u Distriktu, više od sto učesnika iz osam zemalja udružuje različite umetničke, naučne i teorijske perspektive. Program je podeljen u četiri celine, koje kroz međudisciplinarni pristup nastoje da približe složenost Milevine ličnosti današnjem posmatraču i otvore prostor za empatiju, razumevanje i novo tumačenje njenog značaja u savremenom trenutku.
Kada govorite o „dekodiranju” Milevine ličnosti, koji je prvi kod koji ste morali da razbijete da biste joj prišli kao čoveku, a ne kao mitu ili simbolu?
Prvo što je bilo neophodno da uradim jeste da razbijem taj osećaj da „znam“ ko je Mileva Marić. Ljudi često, na osnovu par oskudnih informacija, pomisle da imaju pravo da formiraju sud o nečijem životu, karakteru ili motivima. Ko je ko. Ko je kakav. I zašto. Morala sam da odbacim tu iluziju – da mi „znamo“ nekoga koga zapravo ne poznajemo, da uđem u proces bez predrasuda, bez gotovih narativa. Tek tada, kada sam sve svela na gole činjenice, bez mojih i tuđih tumačenja i interpretacija, postalo je moguće prići joj kao čoveku, a ne kao unapred oblikovanom liku iz priča koje su pričali drugi. I tek tada sam došla do šest ključnih tema oko kojih se izložba i gradi.
Izložba kroz šest tema gradi portret Mileve koji se udaljava od narativa žrtve ili heroine. Kako ste gradili taj novi, nijansirani portret?
Umesto da Milevu ponovo smestimo u biografske okvire, ovde je namera bila otvoriti prostor u kojem se njen život može doživeti kao iskustvo, kao kretanje kroz unutrašnje i spoljne granice koje oblikuju svakog čoveka. Svakog od nas. Polazište izložbe, pod simboličnim nazivom „Pragovi“, nije bila rekonstrukcija njenog vremena, već ono što vreme čini čoveku: pritisak očekivanja, težina odluka, snaga predanosti, krhkost u odnosima, borba sa telom i najzad istrajnost. Mileva je, u tom smislu, univerzalna ličnost: žena koja balansira genijalnost i društvene norme, ljubav i rad, majčinstvo i nauku, snove i ograničenja. Upravo zato izložba ne želi da rekonstruiše njenu biografiju, nego da izgradi prostor u kojem se publika kreće kroz ono što je Mileva nosila u sebi.
A taj prostor je izgrađen u formi lavirinta. Lavirint od šest prostorija projektovan je kao topografija unutrašnjih stanja – prostor u kojem je zid metafora, a prepreka način da se razume emocija. Zidovi su namerno niski, visoki samo jedan metar: posetilac se kroz njih vidi i biva vidljiv. Ta izloženost podseća na ranjivost, ali i na činjenicu da su mnoge Milevine borbe bile borbe pod budnim okom drugih. Kretanje kroz lavirint zahteva saginjanje, puzanje, provlačenje, penjanje – sve ono što simbolički govori o naporu koji se ne vidi kada čitamo biografije, ali se oseća kada život zahteva našu upornost.
U tom smislu, ovo je jedna vrlo arhitektonska izložba gde je prostor, uz Milevu, glavni lik. I taj lik ima svoju levu i svoju desnu stranu. Na desnoj strani se preispituje ono što nam je dato: naše telo, naš karakter i volja, a na levoj strani su odnosi koje kroz život gradimo… odnosi sa roditeljima, sa decom, sa partnerima… Kraj okuplja interdisciplinarne glasove – psihologe, istoričare, filozofe, psihoterapeute – koji pomažu posetiocu da poveže lično i univerzalno, pojedinačno i društveno. Njihove interpretacije nisu sudovi, već pozivi na razmišljanje.
U kojoj meri smatrate da je Milevina priča danas univerzalna? Može li savremeni posetilac da se prepozna u njenim izborima, strahovima ili unutrašnjim borbama?
Ideja koju uvek pratim kada radim na nekom projektu jeste da ja nisam neko ko govori iz pozicije autoriteta, niti neko ko nudi konačne istine. Polazim iz sebe, ali ne iz znanja, nego iz emocije. Iz pitanja: šta ja, kao živo biće koje oseća, mogu da prepoznam, razumem i prenesem drugima?
I kada Milevu posmatram na taj način – kao ličnost, živo biće, ljudsko biće u najosnovnijem smislu – onda je univerzalnost njene priče neminovna. Iako ne delimo iste životne okolnosti, ista tela, karaktere, iskustva, odnose ili izbore, delimo unutrašnje procese: sumnju, strah, strepnju, ambiciju, pritisak, gubitak, potrebu za priznanjem, za ljubavlju, za slobodom. U toj ravni, ona je naš savremenik.
Samim tim, posetilac se možda neće prepoznati u njenoj biografiji, ali sigurna sam da se može i da će se prepoznati u njenim borbama. U osećaju da je razapet između očekivanja i lične želje. U strahu da šta god uradi neće biti dovoljno, da nije dovoljan. U nepravdi koja ga ponekad preplavi. U naporu da bude veran sebi u svetu koji ga vuče na sve strane. U tom smislu, Milevina priča danas nije samo istorijska – ona je emotivno univerzalna. Ona je ogledalo u kojem svako može pronaći makar senku svog unutrašnjeg iskustva.
Ako bi Mileva mogla da „uđe” u vašu izložbu, šta mislite da bi joj se najviše dopalo, a šta bi možda volela da ospori?
Mislim da bi joj se dopao prostor i mesto koje sam stvorila. I to što nije klasična galerijska postavka. To mesto je napravljeno za nju, ali i za svakoga ko se u njemu prepozna. Verujem da bi to cenila. Nisam sigurna koliko bi joj se svidele teme za koje sam se na kraju odlučila. Možda bi neke od njih volela da ublažim, da prećutim, da zaobiđem…
Da li postoji „praznina” u njenoj biografiji koja vas je posebno opsedala, deo koji možda ne može da se popuni, ali može da se interpretira?
Da. Postoji jedna praznina koja me neprestano opseda: u kojoj je meri Mileva doprinela radu svog supruga. I ne samo da li jeste, nego zašto nam je toliko važno da to znamo. To pitanje nas uvek vraća na drugo, komplikovanije pitanje: šta uopšte znači uspeh? I kako se on meri? Potpisom na naučnom radu? Da li se vrednost Milevinog života meri prisustvom njenog imena u fusnoti istorije nauke? Ili se uspeh može meriti i drugačije. Činjenicom da je bila tu, da je svojim radom, znanjem, umom i prisustvom doprinela formiranju jednog od najvećih naučnih umova 20. veka. Da je davala, i kada to nije bilo priznato. Da je nosila, i kada se to nije videlo. Pomagati drugima, čak i kada to znači da sebe stavljaš u drugi plan, vrhunski je čin – čin empatije koji stoji potpuno naspram narcizma. I u tom smislu, Mileva je za mene duboko uspešna. Jer ona je uspela u onome što je najteže: uspela je kao čovek.
Kada posetioci izađu iz izložbe, koji „kod” Mileve Marić želite da ponesu sa sobom, kao lični ključ za razumevanje njenog života, ali i sopstvenih izbora?
Mislim da najvažnije što publika može da ponese jesu introspekcija i refleksija. Izložbu ću smatrati uspešnom ako svako, bar na trenutak, zastane, udahne, prodiše i dozvoli sebi da se vrati u ključne trenutke svog života – u odluke koje je napravio, koje su ga oblikovale, puteve kojima je prošao, koji su ga menjali, prelomne tačke koje su ga usmerile. Ne da „pogleda“ svoj život spolja, nego da ga na trenutak iznutra iznova oseti. Ako iz izložbe izađete sa osećajem da vaši koraci imaju vrednost – čak i onda kada izgledaju sitni, nevidljivi ili besmisleni – to će biti dovoljno. Svako od nas se ponekad nađe u beznađu, u sumnji, u strahu da ništa što radimo nema smisla, da ne ostavlja trag. Ali, ako na svom putu uspete da dodirnete makar jednu osobu i da pri tom ostanete čovek i ostanete dosledni sebi, svojim vrednostima – vaš put je imao smisla. Jedna osoba je dovoljna. Jer govorimo o jednom životu, a život, po sebi, jeste svet i jeste spektakularan, posebno u tim tihim trenucima u kojima jedni druge uspemo dodirnuti, u kojima se prepoznajemo. To su ti trenuci u kojima se rađa zajedništvo, prijateljstvo, solidarnost, empatija. Osećaj da nismo sami i da se smisao često rađa upravo u onome što jedni drugima pružimo.
Ko je Mileva zapravo, po vašem mišljenju?
Ne verujem da iko može sa sigurnošću reći ko je Mileva „zapravo“. Možemo joj prići, možemo je naslutiti, možemo je pokušati razumeti, ali ne možemo je zaokružiti jednom rečenicom. Za mene je Mileva pre svega ljudsko biće. Istrajno biće puno volje, bistrine i hrabrosti. Poput cveta koji nikne iz pukotine u betonu. Biće koje je nosilo veliki dar i veliki teret. Žena koja je pokušavala da bude i naučnik, i majka, i partner, i sopstvena osoba, u vremenu u kojem je već i jedno od toga bilo previše. U mojim očima ona je i izuzetna i ranjiva; i ambiciozna i povučena; i nežna i nepopustljiva. Neko ko je hteo mnogo, mogao mnogo, ali se našao u svetu koji nije umeo da primi sve što ona jeste. U svetu koji jednostavno nije bio spreman. I ako bih je morala svesti na jedno, svela bih je na hrabrost, jer za njen život i njene odluke trebalo je petlje. Mileva je imala petlju, nije bila kukavica, a zna se: „kukavičluk je najstrašniji od svih poroka”.
Autorka: Milana Milovanov
Foto: privatna arhiva
